INTERVJU Darko Tuševljaković dobitnik NIN-ove nagrade: „Mi smo u stalnoj fazi razbuđivanja, ali elektrošokovima“

U razgovoru vođenom mejlom, autor ističe da književnost i dalje može da utiče na pojedinca, ali i upozorava da represija nad radnicima u kulturi jasno pokazuje u kakvom se stanju društvo nalazi.

Rekli ste da je Karota u izvesnom smislu autobiografski roman. Koji je njegov ključni autobiografski sloj i koliko je u tome važan Zadar kao prostor sećanja?

Često ističem da Karota nije autobiografski roman, već da je delo fikcije koje sadrži autobiografske elemente. Volim to da razdvojim, kako se ne bi stekla pogrešna slika o knjizi kao delu autofikcije. Protagonista Karote nisam ja, iako delimo neke zajedničke crte. Proveli smo deo života u Zadru, gradu u kom se dešava veliki deo radnje romana, u vreme koje se opisuje kroz knjigu, a to je prelaz iz osamdesetih na devedesete prošlog veka. U likove i radnju je uneto štošta iz mog iskustva, ali je sve to ukomponovano u priču koja nije dokumentaristička, to jest, ne pretenduje to da bude. Bilo mi je važno da na neki način obradim prostor u kom sam nekad živeo, da se pozabavim sadržajem sećanja onih koji su nevoljno sa nekih teritorija otišli, sadržajem ali i značajem koji ta sećanja imaju u njihovom sadašnjem životu.

Roman je u vama sazrevao gotovo trideset godina. Da li je postojao trenutak ili okidač koji vas je konačno naveo da ga napišete i šta pisanje uopšte znači za vas?

U romanu protagonista Davor zaista dobija neku vrstu okidača koji ga šalje natrag u prošlost, ali u životu je to, verujem, drugačije. Mene nije nikakav događaj, incident, naveo da se pozabavim određenim temama, one u meni postoje odavno i polako su se krčkale godinama, i naprosto mislim da su sada dovoljno sazrele da bih ih, da ostanem u istom registru, zakuvao. Pretpostavljam da je vremenski odmak važan, drugim rečima, bilo je potrebno da se stvori distanca između mene i trenutka koji opisujem kako bi nastala priča koja neće biti samo moja, iako je potekla iz mene, već i tuđa, svačija.

Davor se sa prošlošću suočava kroz traumatičnu saobraćajnu nesreću u kojoj ne staje, već dodaje gas. Zašto ste izabrali da ga na tako drastičan način gurnete u vir sećanja?

Iako u knjizi pominjem da su ga sećanja na detinjstvo redovno pratila u sadašnjem životu, na početku sam uveo incident kako bih ga naveo na putovanje na koje nije jednostavno odlučiti se. Saobraćajna nesreća u kojoj njemu instinkt govori da treba da doda gas a ne da se zaustavi simboliše njegovu unutrašnju rastrzanost i upućuje na najveću misteriju njegove prošlosti, segment koji se zagubio u pamćenju. Takođe, u toj nezgodi njegova partnerka Nina dobija nedvosmislenu potvrdu toga da Davora nešto duboko muči, da je njegova prošlost nešto što je potrebno ispitati, da je to priča koja čeka zaokruženje. Nesreća je prosto kap koja je prelila čašu.

Iako Davor pripoveda priču, roman nosi ime Karote. Da li ste od početka znali da će on biti naslovni lik?

Možda ne od samog početka, pošto je ideja o romanu potekla od razmišljanja o gradu u koji sam ga smestio, ali ubrzo mi je postalo jasno da će Karota biti lik o kom će se najviše pričati, lik koji leži u srcu tajne. U njemu kao da se zgusnuo mrak koji sam želeo da opišem, mrak koji je u velikom kontrastu sa vedrim nebom i svetlim kamenom primorja.

Zašto ste Davorov povratak u prošlost snažno vezali za Karotu, dečaka koga su svi maltretirali i koji je bio drugačiji od ostalih?

Naprosto se tako sklopila priča. Iako je Davor taj koji u romanu ima izvestan problem koji želi da reši, nije mi se činilo podesnim da on u sebi nosi onaj najkritičniji deo priče iz prošlosti. Taj usud je nešto što se dešavalo mimo njega, ali u njegovoj neposrednoj blizini, što ga čini svedokom, pa na neki način i saučesnikom. Da su oni najteži segmenti priče, najveća trauma, vezani direktno za njega, da izviru iz njega, priča bi morala biti ispričana u drugačijem tonu i ne znam koliko bih uživao u tom procesu. Osim toga, ponekad veću težinu nosi glas koji nešto posmatra iz određenog ugla nego onaj koji je u centru zbivanja.

Motiv natpisa „istina ili smrt“, odnosno „istina ili stina“, koji se Karoti pojavljuje u presudnim trenucima. U kakvoj su relaciji istina i smrt u tom kontekstu?

Natpis istina/stina vezan je za priču o golemu, koju među sobom pričaju Davor i njegovi drugari. Kada ti neko izbriše jedno slovo sa čela, prestaješ da budeš živ. Simbolika priče o golemu u kontekstu dešavanja od pre trideset i kusur godina mogla bi se tumačiti time da je običnim čovekom, civilom, mahom nesvesnom krupnih dešavanja oko sebe, upravljala sila koju nije mogao da nasluti i kojoj nije mogao da se odupre. Takođe, u toj maloj družini dečaka, Karota je golem kojim su ostali upravljali. Takođe, to je lik koji krije određene istine u sebi. Toliko o tome. Ipak volim da ostavim čitaocu prostor da rastumači neke od simbola onako kako smatra da treba.

Detinjstvo družine Put Petrića i njegov nagli prekid ratom važan su sloj romana. Može li se Karota čitati i kao posveta toj deci koja su prerano gurnuta u svet odraslih?

Možda se i može reći da je to izvesna posveta deci kojoj je detinjstvo na taj način prekinuto, kao i odraslima koji su rez verovatno osetili još snažnije i podneli još teže. Moji protagonisti su u vreme raspada bivše države bili dovoljno mali da ih neka zbivanja ne pogađaju u potpunosti, ali istovremeno i dovoljno veliki da štošta pamte, tako da nije ni čudo što su neke dileme kod Davora nastale tek nekoliko decenija kasnije, kada je dovoljno sazreo da bude u poziciji svojih roditelja u trenutku raskola. Roman je posveta svima onima koje su turbulencije na ovim prostorima dočekle nespremne, svima onima koji se nisu snašli u brodolomu i koji i dan-danas, tri decenije kasnije, i dalje osećaju kako im tlo pod nogama blago ljulja.

Vaš roman je jedan od retkih u izboru za NIN-ovu nagradu koji se bavi ratnim devedesetim i postjugoslovenskim iskustvom. Kako danas gledate na povratak nacionalističkih narativa u regionu?

Možda je ove godine konstelacija romana takva da se moj po tome izdvaja – mada Karota nije knjiga koji se isključivo bavi ratom iz devedesetih, već je to samo jedna od tema – ali svakako se čini da iz godine u godinu postoji zanimanje pisaca i publike za rat. Verovatno zato što je stalno aktuelan, dovoljno je pogledati dnevne vesti. Narativi koje pominjete nikad nisu ni izašli iz mode, oni se uvek drže podgrejani na ovim prostorima, pa se ta vatra samo pojačava od situacije do situacije, u zavisnosti od toga kako nekome odgovara. Mada, izgleda da više ne držimo tapiju na nacionalističke narative, pošto godinama unazad niču svuda po svetu. Čini se da su na raznim mestima otkrili ili iznova otkrili koliko je nacionalizam zahvalno sredstvo za manipulaciju.

Može li književnost, po vašem mišljenju, i dalje da ima snagu da „probudi“ društvo — poput rečenice iz romana: „Svi smo bili pobednici, svi smo bili poraženi i svi smo bili uvređeni“?

Mislim da knjiga i dalje ima moć da promeni nešto u pojedincu. Da mu otvori nov ugao gledanja i proširi mu horizont. Kada se čitalac poistoveti sa nečim u knjizi, ona mu daje podršku i govori da nije usamljen u svom iskustvu, a kada mu protivreči, nudi mu mogućnost da promeni ili koriguje svoj stav. Ili makar da iznova razmisli o nečemu. To je veoma korisno, taj razgovor između pisca i čitaoca putem knjige. Mislim da se obe strane na taj način usavršavaju, bolje spremaju za izazove sveta. I to je sasvim dovoljno, kada je o književnosti reč. U današnje vreme, sa svim onim što svakodnevno opseda naša čula i u nama budi sijaset često oprečnih emocija, veoma je teško pronaći nešto, jednu stvar, koja će probuditi društvo. Mi smo u stalnoj fazi razbuđivanja, ali elektrošokovima. Pitanje je veliko koliko smo u tom stanju funkcionalni i šta kao zajednica možemo da učinimo.

Kako komentarišete pritiske i odmazdu vlasti prema institucijama i radnicima u kulturi koji su javno podržali studentske proteste, i šta to govori o položaju kulture u Srbiji danas?

Meni se čini da jedino onaj ko izvlači neku konkretnu korist od trenutne situacije može da ne osudi svaku vrstu represije, a pogotovo onu koja je usmerena ka radnicima u kulturi. Već dugo unazad se priča o društvenim promenama oslanja upravo na taj segment društva, segment koji je i u najredovnijim uslovima života gotovo zanemaren i skrajnut, a kamoli sada, kada ništa više nije redovno i uobičajeno. Studenti i radnici u kulturi uporno drže odstupnicu i ne odustaju zato što, rekao bih, nemaju šta da izgube. Trebalo bi samo još videti kako ostali segmenti društva stoje sa ovom situacijom. Da li im se ona čini zdravom, prihvatljivom i održivom.

Govorili ste o pisanju kao o neizvesnom procesu i želji da se dopre do čitaoca. Kako biste voleli da Karota deluje na svoje čitaoce?

Ono što bih voleo jeste da ne ostavi mlak utisak na njih. Verovatno zato što moje emocije, dok sam pisao, nisu bile mlake. A to na koji način će tumačiti priču, šta će ih više doticati a šta manje, sa čim će moći da se poistovete a šta će im biti strano, šta će im se sviđati a šta ne, to je potpuno na njima, jer proces nastajanja dela se, po meni, okončava tek sa njima i njihovim utiscima. Naravno da imam svoj ugao tumačenja priče, ali ne bih voleo da je to jedini način na koji ona može da se pročita.

Kako ste doživeli put romana do NIN-ove nagrade — od polemika do pobede — i da li ste uspeli da se distancirate i uživate u priznanju?

Iako malo koji pisac, iz mog iskustva, uopšte ne razmišlja o nagradama, pošto su one deo književnog života, sve ovo je zaista došlo neočekivano. Bila vaša knjiga u konkurenciji za neku nagradu ili ne, uvek je nezahvalno baviti se prognozama, pošto vrednovanje knjiga ne može biti egzaktno. Pisanje nije sportska disciplina i rezultati se ne mere ni štopericom ni metrom, tako da se trudim da to ne radim, ali kada vidite da vaša knjiga prolazi iz kruga u krug, naravno da uzbuđenje raste.
Još uvek nisam stigao dokraja da posložim utiske, mislim da će uživanje tek doći.