INTERVJU Bend Daze: Normalost koju naši vršnjaci u nekim delovima sveta uzimaju zdravo za gotovo ostaje nešto o čemu mi i dalje samo sanjamo

Na prošlogodišnjem izdanju Fever dreams (demo), bend Daze nam je dao, kako smo već ranije pisali, moderno viđenje indie pop muzike sa dosta gudača ali i uzbudljvih aranžmana. Akustične gitare smenjivale su distorzije, a melodije koje nose kako violine tako i vokal, vodile su nas u dubinu unutrašnjeg sveta klinaca koji su tek na početku svog životnog puta, iako svojim muzičkim izborima deluje da već dosta toga znaju.

A ako ih niste zakačili u solo izdanju, onda ste svakako čuli njihovu pesmu „A ti, da ti“, na Hali Gali kompilaciji.

Godinu dana kasnije, Daze ima nove četiri pesme, male promene u sastavu benda, nove avanture u životima (kao i svi mi) i sve to zajedno je utkano u novi EP.

Sve to je bilo dovoljno da popričamo sa momcima, o tome šta ih inspiriše dok prave muziku, ali i dok žive u ovim vrelim mesecima na beogradskom asfaltu.

EP “bila je” dolazi samo godinu dana nakon vašeg prvog izdanja. Šta se za vas promenilo u tom periodu – lično, umetnički?

Ilija Maršićević (vokal i gitara): Ja sam završio srednju školu i preselio se u drugu državu da studiram. U Hagu živim s Igorom, ja sam na kompoziciji, on na klasičnoj gitari, tako da imamo i neku, recimo, akademsku podlogu da stvaranje muzike, ali i pristup naprednijoj opremi i vršnjacima iz drugih delova sveta s kojima razmenjujemo ideje i iskustva.

Aleksa Telalović (lid gitara): Radimo na ovim pesmama i duže od godinu dana, tako da mi je sam taj period proleteo, nisam ga doživeo preterano. Mada kada je izašao „fever dream – demos“ ne bismo ni sanjali da će politička situacija samo godinu dana kasnije moći da izgleda ovako, a to igra značajnu ulogu u svim našim životima. Kao da smo sazreli trostruko.

San, Zebra, Đavo, Ruzmarin… zvučno vrlo različite numere, a opet uvezane u jednu celinu. Kako ste pristupili izboru i rasporedu pesama na ovom EP-u?

Igor Basta (bas): EP otvara „San”, snovi, ono što „želimo” i zatvara „Ruzmarin”, surova realnost, samo kako bismo na sledeće slušanje mogli da se podsetimo snova. Između su „Đavo” i „Zebra”, dosta otvorenije za interpretaciju, na primer kroz subjektivne međuljudske odnose.

U najavi se navodi da su ove pesme o mladalačkim snovima koji “i dalje nevino cvetaju u pukotinama haosa”. Koji su ti snovi danas – i kako opstaju?

Ilija: Snovi su da klinci žele da bleje jedni s drugima, osećaju se prihvaćeno u svojoj ekipi i dovoljno slobodno da iskažu svoja interesovanja i stvaraju umetnost, i to u gradu i kraju u kom su odrasli. Umesto toga, sprečeni su gomilom prepreka u vidu zanemarivanja, čak ismevanja, kulture i umetnosti, sputavanja usled manjka prostora, sredstava i podrške, pa čak i egzistencijalnim brigama poput nefunkcionisanja bezbednosnih i pravnih sistema na nekom osnovnom nivou. A kada se okuraže da to promene, naši drugari bivaju prebijani na ulici na mrtvo od strane onih za koje su nas učili da treba da nas štite. Normalost koju naši vršnjaci u nekim delovima sveta uzimaju zdravo za gotovo ostaje nešto o čemu mi i dalje samo sanjamo, ali mislimo da je mnogo bitno što se ne prepuštamo defetizmu i letargiji, već nastavljamo da sanjamo, vividno.

Spot za “Ruzmarin” režirala je ekipa studenata FDU u blokadi. Kako je došlo do te saradnje i koliko vam znači povezivanje sa aktivnim društvenim temama?

Ilija: Naša dobra drugarica Nađa Marjanović je bila s nama u Hagu kad smo razgovarali kako bi bilo super da imamo spot sa konceptom da je tekst ispisan uživo na raznim mestima, i prokomentarisala kako bi baš rado ona to producirala i režirala. Dali smo ekipi punu kreativnu slobodu i oduševili su nas. Verovali smo da će nakon meseci iskustva u snimanju i pripremanju materijala sa studentskih protesta smisliti dobar koncept i prevazišli su naša očekivanja. Baš smo ponosni i srećni zbog ove saradnje, jer iako je „Ruzmarin” napisana pre tri godine, sad je relevantnija nego ikad i zaslužila je i svoj vizuelni izraz.

Delujete u trenutku kada je sve više mladih umetnika angažovano – kako vi vidite odgovornost umetnika danas? Treba li muzika da komentariše stvarnost?

Ilija: Mislim da muzika treba da komentariše stvarnost kada je to neophodno, i ne mora kada nije neophodno. Umetnost je kanal za izražavanje umetnika, i samim tim će biti prepoznato kao kvalitetno ono što je iskreno, i jasno ako je u pitanju neiskren pokušaj komercijalizacije nečeg aktuelnog, kačenje na talas. Zato ne bih lepio „mora-ne mora” etiketu na odgovornost umetnika, mislim da je bitnija odgovornost onih koji imaju neku platformu i uticaj.

Kako izgleda vaša publika? Ko su ljudi koji dolaze da vas slušaju? I šta se radi dok se sluša vaša muzika?

Aleksa: Šutka se, đuska se, samo kul likovi i lepe devojke. Uglavnom malo alternativnija skupina. Najviše uživamo u tome kada nam publika peva naše tekstove, kada vidimo da iskreno vole ono što pravimo i da ih nosi.

Ilija i Igor su se upravo vratili sa konzervatorijuma u Hagu. Kako je to međunarodno iskustvo uticalo na vaš zvuk i bendovsku dinamiku?

Ilija: Mislim da je bilo baš bitno, sagledavanje muzike sa akademske strane, klasična kompozicija i slično. Imamo smo pristup profesorima i kolegama iz drugačijih kultura sa drugačijim iskustvima i percepcijama u muzici, drugačijoj opremi i generalnom okruženju koje nas oblikuje i daju svežinu onom što smo do sad radili. Vid takođe studira na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, pa nam je odlično da razmenjujemo iskustva i onda sve to kombinujemo sa elementima domaće scene.

Jedna od ključnih reči kojom se opisuje vaš zvuk je ‘eteričnost’. Kako balansirate između sanjive estetike i sirove stvarnosti o kojoj često pevate?

Igor: Prosto se desi. Nije sve unapred iskalkulisano, volimo da se poigravamo i eksperimentišemo, ali taj eteričan zvuk je ono što nam se na kraju najviše dopadne i uklopi u zamisao. Možda i naginjemo ka tome u produkciji da napravimo balans od realnosti od koje ne možemo da pobegnemo, kako u životu, tako ni dok pišemo.

U poslednje vreme alternativa se u Srbiji osnažuje kroz DIY etikete, studentske inicijative i lokalne scene. Osećate li da se nešto važno dešava?

Ilija: Već duže vreme i konstanto se nešto dešava, oformljavaju se novi bendovi, izlazi nova muzika, ali jednostavno sama industrija mora da ojača dovoljno da može da da platformu tim alternativnim muzičarima.

Planirate letnju turneju i saradnje sa drugim mladim bendovima. Možete li nam reći nešto više o tim planovima i kako birate s kim ćete deliti binu?

Vid Milošević (bubnjevi): Biramo iz užeg kruga prijatelja koji su ujedno i muzičari čiji rad stvarno cenimo. Tu su Ubili su Batlera, Milica Mcclure, Afotička Zona, Cvat… Sviraćemo u drugoj polovini jula i avgustu, po Srbiji i nadam se malo van granica. Pratite naše društvene mreže za sve najave.

Kako zamišljate sledeći korak? Album, eksperimentisanje sa novim žanrovima, saradnje? Gde Daze ide dalje – i šta vas tamo čeka?

Ilija: Imali smo jednu saradnju sa producentom Milanom Bjelicom koja nam je jako prijala, i to ćete imati prilike da čujete sledeće godine. Moraćemo prvenstveno da radimo na tome da pišemo još novih pesama, jer smo sa ovim izdanjem očistili sve što nam je negde stajalo na polici, odnosno po mojim hard diskovima duži niz godina. Tako da, sada imamo neki svež početak.