INTERVJU Dušan Petričić: „Tražimo izbore, i ja se pitam da li smo normalni“

Petričićevom izložbom simboličnog naslova „Odbrojavanje“, inicijativa Muzej devedesetih započela je izlagački program, koji se pokazao kao kulturni i društveni događaj – u trenutku kada se studenti i građani u protestu sve više suočavaju sa nasiljem vlasti koje neprestano raste, beskompromisne, hrabre, satirične i lucidne karikature kojima veliki majstor precizno definiše to što živimo, okupile su brojnu publiku koja u njima pronalazi optimizam, smeh i nadu.

Da je sa takvim osećanjima doživljeno „Odbrojavanje“ mogli smo da se uverimo prošlog vikenda (22. i 23. novembra), kada je organizovano i specijalno vođenje kroz izložbu. Uprkos kiši i lošem vremenu (potpisnica ovih redova prisustvovala je ovom programu u nedelju), brojni Petričićevi fanovi, od najmlađih do najstarijih, došli su da se sretnu sa njim i da ih on lično „provede“
kroz svoje karikature.

Brojna su bila i pitanja koja su mu uputili o njegovom radu, kao i reči zahvalnosti za neiscrpni demokratski aktivizam kojim unosi svetlost u naš mrak, ali i nekih nostalgičnih sećanja sada 50- togodišnjaka kojima je svojim ilustracijama knjiga za decu ulepšao detinjstvo. Mnogi su na kraju tražili autogram ili da se fotografišu zajedno, pa smo i razgovor za Danas sa Dušanom Petričićem započeli konstatacijom da je celebrity, i da je omiljen kao da je „filmska zvezda“.

– Mislim da je to jedan od primera nenormalnosti u kojoj danas živimo. Nekada smo živeli u, recimo, tačnijim vremenima. Radio sam svoj posao, i karikaturu i knjige za decu na jedan, čini mi se normalan način. Ljudi su danas nostalgični za tim vremenima. Nikada, u zdravom, normalnom i uređenom društvu ne bih očekivao da jedan karikaturista bude celebrity, da ga prepoznaju na ulici. To je sumanuto, nema mi logike u tome.

Svaki karikaturista je kao i svaki drugi umetnik, dobar, manje ili više istaknut u svom poslu, i to je to. Nema dodatne potrebe da ga penjete na nivo zvezde. Mnogo je primerenija i tačnija reakcija ljudi da u karikaturi pronalaze utehu i optimizam. Meni lično najviše prija kada otkrijem da sa čitalačkom publikom delim terapijsko dejstvo koje karikatura pruža.

Meni je čista terapija kada se kroz crtanje oslobađam frustracija izazvanih užasom koji živimo. I onda se obradujem kada naiđem na ljude na koje moja karikatura ima isti efekat.

Kolika je politička moć karikature sada, u ovim nenormalnim vremenima i užasu koji živimo?

– Odavno sam se pomirio sa činjenicom da politička karikatura ne može da menja sisteme, ali sam zato, možda preambiciozno, dao sebi zadatak da nekim budućim generacijama što tačnije prenesem sliku i suštinu vremena u kome sada živimo. Ponekad smešnu, ponekad iskrivljenu, ponekad preteranu, ali ubeđen sam, duboko tačnu u svojoj biti. Pisana istorija, pokazalo se, podložna je svakovrsnim korekturama, naknadnim istinama i tumačenjima. Karikatura, s druge strane, svojom specifičnom formom i sadržajem ne dozvoljava tu vrstu manipulacije. Možete je spaliti ili na drugi način uništiti, ali ako preživi, nemoguće joj je tačkama, zarezima ili drugim znacima interpunkcije promeniti smisao i poruku.

Nekoliko puta ste pomenili da se mi često pitamo kako smo stigli ovde gde smo danas, a zanimljivo je, recimo, da je ovaj prostor gde se odvija Vaša izložba „Odbrojavanje“, Muzej devedesetih, formiran zato da bismo se suočili sa tim vremenom. Da li je to što sada živimo posledica i činjenice što su nam te godine i događaji ostali „mutni“, i što tu ratnu epohu kao narod nikada nismo artikuiisali?

– Verujem da je tako, ali može da se proširi taj period ne samo na devedesete – mi smo kao nacija kroz istoriju stalno izbegavali da se pogledamo u ogledalu. Ali stalno, i to je i dan – danas prisutno, i mislim da odatle ide naš problem. Nema napretka ni za pojedinca ni za naciju ukoliko se pošteno ne pogleda u ogledalu i kaže: ovo mi ne valja, ovde sam užasan, ovde sam ružan, uh, vidi na šta ličim, ovo je možda dobro.. Mi to nikad pošteno nismo uradili, uvek smo sebe izdizali i praktično videli u krivom ogledalu.

I zato sad živimo ovo što nam se događa, jer smo uvek u drugima tražili alibi za svoje neuspehe – neko nas mrzi, neko nam radi o glavi. To je naša nesreća, nažalost, i upravo iz tog razloga nikada nismo uspeli da postanemo jedno ozbiljno i odgovorno društvo. Ja ovu našu naciju zovem upuštena nacija, mi smo edukativno upušten i zapušten narod, i dogod se ne izvučemo iz toga nema nam spasa.

Vaša izložba u ovom trenutku ima puno simbolike – odvija se u blizini Narodna skupština, tu je u blizini i Gradska Skupština, a tu je i Ćacilend. Da li je ta čudna kriminalna naseobina pravo ogledalo i trijumf svih naših poraza?

– Ja sam na otvaranju ove izložbe rekao: Pre jedno dve godine sam imao izložbu u novom Grafičkom kolektivu koji je s one strane Pionirskog parka, u Ulici Dragoslava Jovanovića., Sada, posle dve godine, imam izložbu s druge strane parka, u Ulici Kneza Miloša, i između nas se isprečio Ćacilend, i sav taj užas koji su oni doneli. I rekao sam: hajde, ako smo lepo raspoloženi, možemo da zamislimo kako ih polako opkoljavamo sa svih strana, i kako ćemo na kraju da ih oteramo.

Ima, naravno, neke simbolike što se ova izložba događa na pedesetak metara od najvećih nakaza, to je apslutno idiotski. Bolesna je sama ideja da se napravi nešto kao što je Ćacilend, mislim da ništa strašnije u istoriji ovog našeg naroda nije bilo. Veliki je poraz u svakom pogledu što smo to dozvolili, da bi ideolog svega toga ubeđivao da su u toj kriminalnoj naseobini studenti koji žele da uče – ne znam koga, jer nas ne može da ubedi, mislim da ne može ni ljude iz Evropske unije ili Amerike da ubedi, oni jako dobro znaju sve šta on radi, a ne može ni sebe da ubedi, jer i on jako dobro zna šta je to. To je priča namenjena onom malom, uskom segmentu neprosvećenih, krezubih ljudi kojima to može tako da predstavi.

On se koristi nasiljem i ucenom, to je jednostavna logika – ako uzmete kriminalca koji je osuđen na trideset godina robije i kažete mu: ti ideš napolje, ali si od sada moj i radićeš po mojoj komandi, on će oberučke to da prihvati. U takvoj situaciji ja donekle i razumem zašto ti kriminalci pristaju da rade to što rade: pa bolje im je da sede u Pionirskom parku nego iza rešetaka.

Ne prihvatam i ne razumem korupciju, jednostavno, drugačije sam vaspitavan, odrastao sam u jednom drugačijem svetu, u drugačijem ambijentu, i smatram da materijalna dobit ne sme da bude razlog da bi čovek sebe poništio. Ali, hoću da verujem da će i ta sramota sa Ćacilendom proći, ne može zlotvor u nedogled da bazira svoju vlast na kriminalcima. To je ipak protivprirodni blud.

Da se nisu dogodili studenti, njihovi protesti, žrtva i rešenost da više ne pristaju da žive u kriminalnoj državi, da li bi išta pokrenulo i uverilo građane širom Srbije da se pridruže takvoj borbi, a opet, s druge strane, čini se da ta podrška, iako je velika, još nije dovoljna?

– Stav prema studentima i studentskim protestima je još jedno od mnogih pitanja na kojima se ovaj naš nesrećni narod sapliće i zbunjuje. Posle godinu dana toliko je različitih pristupa, smatranja, pogleda i sumnji, pa je, logično, teško očekivati brze i efektne rezultate. Ja sam od samog početka, bez ikakve zadrške na strani studenata.

Vidim i ja, kao i ostali da tu postoji mnogo različitih grupa, interesa, nedopustivih nacionalističkih zastranjenja, ruskih i ko zna čijih sve prstiju umešanih. Moj rezon je jednostavan: Studenti su deo ovog naroda, ne mogu biti drugačiji od njega. Nisu sa Marsa. Ima ih, dakle – i pametnih i glupih i povodljivih i korumpiranih i, pre svega, neiskusnih i naivnih. A ja iz sve snage podržavam one najpametnije i najnaprednije.

Koliko god da ih ima. Da ništa drugo nisu uradili, već samo ustalasali i pokrenuli obezglavljeni narod, a svedoci smo koliko se toga za godinu dana promenilo, zaslužili su našu kompletnu pažnju i podršku. A prava podrška i dalje izostaje. Mladi su i budućnost je njihova. I to je jedna od stvari koja će ovim zločincima na vlasti doći glave, a oni to još ne shvataju: Ne kači se se sa sopstvenom mladošću. Ne možeš ih pobediti.

Ovih dana neki analitičari komentarišu da vlast ne zna kako da zaustavi proteste, a studenti i građani ne znaju kako da poentiraju i da pobede. Šta nam je činiti: možemo li samo uličnim skupovima, apelima, tužbama, dopisima međunarodnim institucijama jer su naše zarobljene, da smenimo toliko kriminalan, opasan i koruptivni režim?

– Opet se vraćam na to: mi, kao narod, vučemo neku genetsku grešku, imamo nešto nezdravo i nelogično što stalno teglimo kroz istoriju. I drugi narodi, mali i veliki, prolazili su u svom razvoju kroz ozbiljne lomove, krize i stranputice. Engleska istorija, recimo, puna je zvezdanih trenutaka, ali i mračnih vremena. Ali su umeli da se u ključnim istorijskim trenucima saberu, prizovu pameti i logici i obezbede sebi mesto nacije koja je u dobroj meri oblikovala zapadnu civilizaciju. Svi su posrtali preko trnja u svom razvoju, ali su, neko ranije neko kasnije, neko sporije, neko brže, došli do elementarne pameti da je pogubno raditi protiv sopstvenog opstanka.
Jedino mi to ne umemo, ne znam o čemu se radi, kao da smo ukleti. Sve radimo protiv sebe, užasno smo destruktivni, nepojamno glupi.

Kako je moglo da nam se u novijoj istoriji dogodi, dva puta za trideset godina, da vlast prepustimo dvojici ludaka. Ovaj drugi put, ozbiljno poremećenoj osobi. Ja razumem jednu stvar, sada je zaista teško – trinaest godina na vlasti ovaj zločinac je imao odrešene ruke, radio je i uradio sve što je hteo, a mi smo mu to dopustili. Sada je kasno za iole mudre i civilizovane poteze.

Pre deset godina verovatno je bilo moguće smenjivati ih sa vlasti na izborima, sada je to neizvodljivo. Neodgovorni i destruktivni ludak otvoreno nam se ruga i direktno izaziva građanski rat i haos na ulicama. Verujući da se, kao nenormalan, najbolje snalazi u nenormalnim okolnostima. On je odavno shvatio da uz rasturene institucije pravne države i lažne izbore postoji samo jedan način da ode sa vlasti. I to nam javno, u lice govori. Jedino mi to još nismo shvatili. Ili smo shvatili, ali ne smemo da izgovorimo, a kamoli uradimo.

U kratkom roku, za petnaestak dana po raznim gradovima u Srbiji, na nepostojećim adresama već je upisano više od tri hijade birača iz RS, i to je već tradicionalni projekat vlasti. Šta sada radimo protiv toga, a tražimo hitno raspisivanje izbora?

– Tražimo izbore, i ja se pitam da li smo normalni? Sa ovim kriminalcima na vlasti i ovom poremećenom osobom koja sve konce i pare drži u svojim rukama, besmislena je svaka pomisao na izbore. Prvo, uklanjanje sa vlasti na bilo koji način, pa onda ozbiljan rad na pripremi izbora. Dogod je ovaj prevarant, lažov i šibicar prisutan na javnoj sceni, šanse za promene su NULA. Jedino valjda još Milan Protić insistira na tome, sa mnogo logike i argumenata. Iz nedelje u nedelju u svojim kolumnama i nastupima. Da se vratimo na konstatacije iz prethodnih pitanja i odgovora. Mnogo je gluposti sa ove naše, opozicione strane. A glupost se surovo plaća.

A šta bi, po Vama, opozicija trebalo da radi u trenutku koji se sve više usijava?

– Mislim da je odavno prošao trenutak kada je opozicija morala da odustane od ovakvih lažnih izbora koje imamo. Verujem da je bilo i pritisaka iz inostranstva da to nikako ne čini i da demokratski procesi nemaju alternativu. Kakvi demokratski procesi, pobogu? Sedenjem u parlamentu, u broju nedovoljnom da na bilo šta utičete, osim da, eventualno povremeno izazivate
incidente, jedino i isključivo dajete legitimitet ovom nenarodnom režimu.

Pogledajte, u poslednjih nekoliko nedelja samo, prolazi bez problema Lex Specijalis o Generalštabu, prolazi novi idiotski zakon o vojsci. Da ne pominjemo razne druge lex specijalise i odredbe koji imaju za cilj da se ozakoni nemilosrdna pljačka. Pa sutra, kada jednog dana, nadajmo se, prođe sve ovo, na svaku primedbu ili optužbu za nezakonito delovanje, ovi će zločinci imati argument da je opozicija bila u parlamentu i samim tim ozakonila rad parlamenta.

Sada kada se borba zaoštrila i prenela na ulice, škole i fakultete, najmanje što bi opozicija morala da uradi je da, zajednički, bez izuzetaka, napusti parlament i priključi se narodu na ulicama. Naravno, prava opozicija, koliko je još ima u tragovima.

Šta je ono što Vam ipak uliva optimizam, i da li Vaša izložba „Odbrojavanje“ simbolično sugeriše da je vreme ove vlasti „iscurelo“ i da je u toku odbrojavanje do njenog odlaska?

– Iskreno, teško je biti optimista, ako si pametan, razložan i analitičan. A opet, šta nam ostaje ako se prepustimo strahovima i mračnim mislima? Šta je alternativa? Da zagnjurimo glavu u šake i kukamo nad svojom nesrećnom sudbinom? Tako se sasvim sigurno ne može pobediti. Znači, ključna reč je NEODUSTAJANJE! Svest o tome da smo na pravoj strani, da se zalažemo za tačne i istinske vrednosti, da smo protiv mraka i fašizma, da smo protiv laži i otimačine, da budemo odgovorni svojim potomcima, bližim i daljim, za svaki trag koja iza nas ostaje, to će nas na kraju dovesti do cilja.

U ovom trenutku jedini smisleni cilj je eliminisanje iz naših života najvećeg zla koje nam se, i našom zaslugom, popelo na kičmu i sisa krv. Svim mogućim sredstvima. To je primarni zadatak. Nema drugog. I to zajedničkim snagama. Dok njega uspešno ne rešimo, nema spasa iz ovog pomahnitalog voza. Ako ne umemo ili ne možemo, onda ništa. A siguran sam da nam se to ništa ne sviđa. Ja stalno citiram mog omiljenog istorijskog lika Vinstona Čerčila: Iz poraza u poraz – do konačne pobede!

Krađa, korupcija, otimačina kao ideološke odrednice

Mnogo toga je odredilo povratak radikala na vlast 2012, a to nisu bili neki „novi“ SNS ljudi, kako su ih videli čak i neki iz demokratskih redova, i mogli smo da očekujemo samo iste obrasce iz 90-tih, nasilje, kriminal, cenzuru, prostaštvo, mržnju prema svemu kulturnom, građanskom, civilnom. Kako smo to dopustili?

– I dan-danas mi je teško da sebi objasnim naivnost, što je blag izraz za neprimerenu glupost, koju su mnogi u demokratskim redovima pokazali tvrdeći da sada, kada je konačno došlo vreme demokratije, mogu opušteno da siđu sa vlasti ukoliko izgube na izborima. Takoreći bez borbe. Pa će se onda opet vratiti na vlast. Pozivati na bele listiće u tom trenutku, u zemlji u kojoj je
prethodnih dvanaest godina bilo sve što je ta nacija videla od demokratije, bila je neverovatna glupost. Ja sam tada još uvek bio u Kanadi i sa te distance sam jasno video da ako SNS ili Radikali, zovite ih kako hoćete, dođu na vlast, više, za dugo, neće biti demokratskih izbora.

A onda, pogledajte koliko je ljudi iz Demokratske stranke pretrčalo u SNS. Činjenica je da je u Miloševićevo vreme, ali i u tih dvanaest godina demokratije, podela na političkoj sceni na leve i desne, na demokrate, radikale i ostale partije bila čista laž. Ljudi su se bez ikakvih moralnih dilema priklanjali partijama na vlasti, uživali priviligije, krali, gledali svoj lični interes. Tako da treba biti obazriv kada nekog nazovemo demokrata ili radikal. Poslednjih trinaest godina veoma lepo se vidi da je najveći broj aktivista na, uslovno rečeno, političkoj sceni, neopterećen bilo kakvom ozbiljnom političkom idejom. Krađa, korupcija, otimačina, to su ideološke odrednice ovog vremena. Ne postoji politika, ne postoje političari (čast retkim izuzecima), samo go lopov i kriminalac.

– Još jednu stvar da dodam na sve to. Vidljivo je na mojim karikaturama da, uprkos ovako izraženom stavu, veoma štedim opoziciju. Ne
bavim se njima. I često sam bio kritikovan zbog toga. Mislim da je objašnjenje veoma jednostavno: njihova je krivica u tome što ovoliko dugo ne mogu da sruše zločinačku vlast. Dakle, njihova nemoć, pa često i glupost je njihova glavna mana. Krivi su što nešto nisu mogli da URADE. A kriminalna vlast je direktno odgovorna za ovo što RADI, za sav užas koji živimo.

Ne kao rezultat loše politike. Nego kao jasan i pedantno sprovođen plan da se država opljačka i nacija dovede na ivicu opstanka. A intimno verujem da bi gotovo svaka opoziciona opcija bila bolja od ove tragedije. Samo da završimo sa vremenom izopačenosti i nenormalnosti. I voleo bih da dođe trenutak da neku opoziciju vidim na vlasti, makar se i posle promena, ovaj moj profesionalni angažman – nastavio nesmanjenom snagom.