INTERVJU Eš Dajks: „U Amazonu shvatite da je čovek samo gost.”

Povodom premijere dokumentarnog serijala „Neistraženi Amazon sa Ešom Dajksom“, razgovarali smo o njegom poslednjem poduhvatu i prisetili se kada je pešačio preko Mongolije, preživeo malariju na Madagaskaru, spavao uz krokodile, vodopade i oluje, a sada i 37 dana u Amazonu proveo bez susreta sa drugim ljudskim bićem.

Njegova poruka je da prirodu posle svega smatra najstrožim učiteljem.

Kako je počela vaša avanturistička potreba da idete tamo gde praktično niko drugi ne ide?

– Zanimljivo je što nisam odrastao kao neki klinac koji trči po šumama — bio sam sportski tip, disciplinovan, takmičarski nastrojen. Ali kako se bližio kraj školovanja, shvatio sam da ne vidim sebe ni na univerzitetu ni u vojsci. Hteo sam nešto stvarno, nešto što će me naterati da rastem. Radio sam u ribarnici za tri i po funte na sat, prodao auto za pet stotina funti, kupio bicikl i krenuo. To putovanje kroz Kambodžu i Vijetnam, sa biciklima koji su se lomili sedamnaest puta, naučilo me je najvažnijem: granice postoje uglavnom u glavi. Život mi se promenio onog trenutka kada sam shvatio da mogu da biram nepoznato.

Često pominjete period kada ste ilegalno ušli u Mjanmar. Da li je to bila prva ozbiljna lekcija preživljavanja?

– Apsolutno. Na granici smo sreli čoveka koji je izgledao kao tajlandski Rambo. Ponudio nam je da krenemo sa njim u jedno brdsko pleme. Nismo znali da time ilegalno ulazimo u zemlju. Ali taj boravak u plemenu bio je moj prvi pravi susret sa prirodom kao učiteljem. Pokazali su nam koje se biljke jedu, koje su otrovne, kako se pravi sklonište, kako se ograničava kretanje predatora. To mi je formiralo reflekse koje i danas koristim.

Mongolija je bila vaš prvi veliki rekord – ali i trenutak u kojem ste bili najbliže smrti. Šta se tačno dogodilo?

– Ostao sam bez vode u Gobi pustinji. Temperatura je bila preko 40 stepeni, a ja sam vukao prikolicu tešku 120 kilograma. Počeo sam da haluciniram, bukvalno sam osećao da mi se organi suše. Znao sam da ako legnem da odmaram jedan sat – više se neću podići. Išao sam sto metara, pa pet minuta pod prikolicu, pa ponovo. To je bio momenat kada shvatiš da se život svodi na najjednostavnije moguće ciljeve: još sto metara, još pet minuta. Nikada nisam bio bliže kraju.

Madagaskar je bio jedan od najtežih fizičkih i psiholoških izazova. Šta je bio najteži trenutak?

– Madagaskar je bio 155 dana čistog surovog iskustva. Malarija, cikloni, oružane patrole, krokodilske reke… Ali najopasnije je bilo kada je fotografkinja u timu tokom noćnog prelaska reke počela da tone. Držao sam je za ruku, osećao kako mi klizi. Znao sam da ako je pustim – gotovo je. Taj trenutak je bio strašniji od svake bolesti, svakog ciklona. Nositi odgovornost za tuđi život mnogo je teže nego nositi svoj.

Ovaj najnoviji projekat deluje kao najekstremniji do sada. Šta vas je čekalo u prašumi?

– Amazon je svet na koji ništa ne može da vas pripremi. Tri nedelje nismo videli nijedno ljudsko biće. Sve vas može ubiti: raže čiji ubod znači evakuaciju (koja često nije moguća), električne jegulje, pirane, brazilski lutajući pauk, jagaur, pa čak i bulet-mrav koji vam parališe ruku na 24 sata. Ribu smo lovili noću, hvatajući odsjaj očiju uz pomoć lampi. Ujutru prvo sledi provera osnovnih stvari: čizme, rukavice, mreža za spavanje. Priroda vam ne oprašta ni sekund nepažnje.

Koji trenutak iz Amazona vam je ostao najdublje urezan?

– Susret sa jaguarom. Izašao je iz senke i gledao nas dva minuta. Nije bio agresivan, više radoznao. Naši zoolozi veruju da je to možda bio prvi put da je video čoveka – i verovatno poslednji. To je jedan od onih trenutaka u kojima znate da ste privilegovani svedok nečeg što se verovatno više nikada neće ponoviti u životu.

Vaš rad je često povezan i sa humanitarnim projektima. Koliko su vaše ekspedicije deo većeg cilja?

– Svaka ekspedicija mi je otvorila vrata ka nečemu što nisam ni očekivao. Posle Madagaskara, kada sam se jedva izborio sa malarijom, shvatio sam koliko ljudi unutar zemlje umire zbog nedostatka osnovne terapije koja košta kao šolja kafe. Tada sam se udružio sa Eni Lenoks i organizacijom ‘Malaria No More’ i radio na kampanjama koje su kasnije spasile milione života. Ako moje avanture mogu da skrenu pažnju na nešto važno – onda imaju smisao.

Šta je najveći psihološki izazov nakon povratka iz takvih sredina?

– Paradoksalno — najteže je vratiti se u civilizaciju. Izađete iz Amazona, a devet sati kasnije sedite u Londonu i neko vam na vrata donosi hranu. Ta nagla promena je ogroman šok. Zato se trudim da ostanem aktivan kada se vratim. Ako prijatelji predlože kampovanje – odbijem. Kažem: ‘To mi je posao.’“

Vaše planove uvek prate reči: ’Još veće, još dalje’. Šta je sledeće?

– Dve su velike želje: Saudijska Arabija — ekspedicija kopnom, vazduhom i morem, i Kongo. Ali Kongo je projekat koji se radi samo ako postoji najviši mogući nivo bezbednosti. Ne ulazite u tu džunglu bez savršene logistike. To je svet koji vas prihvata samo ako poštujete njegova pravila.

Kada danas pogledate unazad, šta je suština svih ovih putovanja?

– Suština je jednostavna: čovek nije gospodar prirode. Mi smo gosti. U Amazonu to shvatite za nekoliko minuta. Naš svet deluje ogromno kada živimo u gradovima, ali odmah izvan toga postoje prostori koji nas podsećaju da smo tek jedna mala vrsta koja pokušava da preživi. I zato nastavljam: da učim, da vidim, da svedočim. Svaka ekspedicija me podseti koliko je svet još uvek misteriozan.

Mnogi misle da je fizička priprema najvažnija. Ali šta je sa mentalnom? Kako se psihički opremate za sredine u kojima svakog trenutka može da se dogodi nešto fatalno?

– Psihička priprema je, po mom mišljenju, najveći deo posla — čak 70 odsto. Možete biti u vrhunskoj kondiciji, ali ako ne možete da kontrolišete strah, onda vam to ne vredi. Mene su oblikovali trenuci kada sam morao da prihvatim da nemam kontrolu. U Amazonu smo bukvalno svakog dana rizikovali da stanemo na ražu, na najotrovnijeg škorpiona u zemlji, da nas ponese reka ili da nas iz šuma posmatra nešto što ne možete da vidite. U takvim uslovima naučite da razmišljate brzo, ali da reagujete mirno. Naučite da se nosite sa neizvesnošću. I što je najvažnije — prihvatite da je priroda uvek jača od vas. To prihvatanje je najveća psihološka pobeda.

Često govorite o značaju lokalnih zajednica. Šta ste naučili od domorodačkih naroda Amazona i Madagaskara?

– Naučio sam da je njihov način života beskrajno mudriji od našeg. Oni uopšte ne polaze od pretpostavke da prirodu treba pobediti — oni je slušaju. Na Madagaskaru su mi pokazali koje biljke leče, koje su opasne, koje životinje najavljuju promenu vremena. U Amazonu sam video da čovek može da preživi dane bez hrane, ali ne može ni sat bez poverenja u svoje okruženje. Ono što je meni opstanak, njima je svakodnevica. I što je najzanimljivije — oni nemaju tu vrstu ega koju imamo mi u modernom svetu. Njihova hrabrost dolazi iz smirenja. To je lekcija koju ću nositi dok sam živ.

U seriji se vidi da su vas tri puta zamalo koštale glave stvari koje drugih ljudi ne bi ni primetili — mravi, insekti, male povrede… Šta vas je najviše iznenadilo u tom „mikrosvetu“ džungle?

– Najopasnije stvari u Amazonu često su najmanje. Vojnički mravi, na primer — prolaze kao reka od milion jedinki. Ako vam pređu preko noge, to je bol koju je teško opisati. Bulet-mrav — ubod koji parališe ekstremitet. Skrivene larve koje se uvuku pod kožu. Ali ono što najviše iznenadi čoveka sa Zapada jeste ritam tog sveta. U Amazonu život i smrt rade istovremeno, bez drame. Tamo sam osetio da je čovek zapravo samo jedna karika u sistemu koji ne primećuje ni naše strahove ni naše ambicije. To je duboko, otrežnjujuće iskustvo.

Kada gledaoci budu gledali „Neistraženi Amazon“, šta je ono što biste najviše želeli da osete? Šta je poruka serije?

– Voleo bih da na trenutak osete i strah i divljenje koje smo mi osećali. Da shvate da je priroda još uvek nepredvidiva, da su mesta poput Amazona poslednja istinska polja misterije na planeti. Ali bih voleo i da vide da svet još uvek vredi čuvati. Amazon je ogroman, ali je istovremeno krhak. Nadam se da će serija ljude podsetiti da naša civilizacija nije centar planete — već da je planeta centar našeg opstanka. Ako publika oseti bar delić tog poštovanja koje sam ja stekao tamo, biću srećan.