Inovator čije su predstave bile rituali kroz koje je progovarala metafizička priroda teatra: O knjizi „Kantor“ Kšištofa Plesnjarovuča u izdanju Clia

Tadeuš Kantor, poljski slikar, reditelj, scenograf i kostimograf jedan je od onih koji će zauvek biti zabeleženi u istoriji pozorišta kao inovatori.

Njegov veličanstven pozorišni rad nije uticao samo na pozorište dvadesetog veka već seže sve do današnjeg postdramskog teatra.

Kantorove predstave su rituali u kojima se povezuje lična i kolektivna istorija, privatno i lokalno sa univerzalnim, sećanja sa traumom.

Kroz scenske slike i nadrealne tabloe mrtvo i neživo iz prošlosti se reinkarnira pozorišnim sredstvima.

„U POZORIŠTE SE NE MOŽE UĆI NEKAŽNJENO“, napisao je Tadeuš Kantor na vratima sobe u kojoj se odvijala predstava “Povratak Odiseja” stvarana za vreme nacističke okupacije.

Predstava je igrana pod pretnjom smrtne kazne i za one koji su učestvovali i za one koji su gledali.

Mitološku priču Kantor je smestio u banalni okvir kafane.

U toj predstavi Odisej se vraća u trenutku u kome je predstava nastala – kao nemački vojnik iz Staljingrada u kaljavoj uniformi i sa blatnjavim šlemom.

Samo što je taj šlem napravljen od papir-mašea, i vremenski bi pripadao poljskom vojniku iz septembra 1939 godine.

Ovako se Tadeuš Kantor poigravao prostorom i vremenom i u svojim najranijim radovima.

Bila sam prva godina studija glume kada sam gledala predstavu koja me je ostavila nemom i u potrazi za tišinom.

Bilo je to 1977. godine za vreme jedanaestog Bitefa kada sam gledala predstavu “Mrtvi razred” Tadeuša Kantora koja je te godine i osvojila Veliku nagradu festivala.

“Mrtvi razred” je najpoznatija Kantorova predstava koja je ostavila trajni pečat na mnogim svetskim scenama i predstavlja prekretnicu u razvoju svetskog pozorišta.

I danas kad pogledate snimak predstave, a to se desilo i mojim studentima, ostanete jos dugo čvrsto uvezani u taj svet glumaca i lutki u “sobi sećanja”.

“Mrtvi razred” je predstava o nemogućnosti vraćanja u svoju prošlost i detinjstvo.

U predstavi su glumci i lutke.

Lutke su za Kantora granično prisustvo na sceni između predmeta i glumca, humanoidne figure koje su predmeti ali izgledaju kao glumci.

Lutke su za njega vodič kroz metafizičku prirodu pozorišta.

Kantor je i sam često bio učesnik svojih predstava, pažljivi svedok koji kontroliše scenu i interveniše kada je neophodno.

On je prisustvo kroz koje se sećanje prelama.

U svom radu Kantor je koristio tri metode: upotrebu slučajnosti, teatralizaciju sopstvenog ja i kreiranje “sobe sećanja”.

Najvažnije predstave nastale su u pozorištu Kriko 2 koje svojim imenom asocira na predratni avangardni teatar u kome je Kantor formulisao svoje prve ideje budućeg Pozorišta smrti.

U Kriko 2 nastale su: “Mrtvi razred”, “Vjelopolje, Vjelopolje”, “Neka crknu umetnici”, “Nikad se ovde više neću vratiti”, “Danas je moj rođendan”…

U takvom pozorištu kostimi i scenografija su kao nezavisne skulpture, ili instalacije, glumci su ambalažirani raznim materijalima.

U Kantorovim predstavama su glumci, ne uvek profesionalni, lutke, glumci kao lutke uz upotrebu mehaničkih pokreta, mehaničkog glasa, repetitivnosti teksta.

Rekvizita su pronađeni odbačeni predmeti, istrošeni i neupotrebljivi, prašnjave daske, topovsko đule, kolevka, točak, stolice, kišobran…

Kantor je pisao o svojoj fascinaciji kišobranima i “njihovom strukturom, kosturom i mehanizmom…koji su otvarali i zatvarali prostor ili eksplodirali…poput vatrometa”.

Kišobran je za njega predstava o tome kako doživljava prostor.

Kantor govori o prostoru koji može biti u kontrakciji ili ekspanziji, i da svaki predmet ili sve živo što se pojavi u njemu mora da bude podređeno načinu na koji prostor funkcioniše, prilagođava se, odnosno dolazi do distorzije.

Po Kantorovim rečima prostor koji se skuplja i širi sam je “predmet stvaranja” a “napetost (je) glavni glumac prostora”.

Prostor ima svoju autonomiju koja u susretu sa voljom umetnika stvara tenziju koja je osnov umetničkog procesa.

Kao mlad slikar, iscrpljen satima neprekidnog slikanja zabeležio je san u kome se on kao organizam sjedinjava sa platnom na kome slika.

Zapadao je u polusvesna stanja, “svesnu nesvesnost”, kao da je gubio svest o sopstvenom postojanju, kao da je sam postajao slika.

U jednom od svojih članaka pisao je kako želi da postigne “osećaj jednostavne emocije kroz neki predmet”.

U Kantorovom slikarstvu kritičari će obratiti pažnju na “dezintegraciju subjekta” kada “subjekt dodiruje granice svoje subjektivnosti”.

Kantor se pitao kako uraditi sliku koja se pokreće.

U svojoj poslednjoj predstavi koju nije završio – “Danas je moj rođendan”, u ateljeu umetnika koji umire ne oživljavaju samo njegove slike, već i rekvizita-fotografija njegove porodice.

Vrlo precizno mišljena forma Kantorovih predstava ima za cilj da izrazi nesto jako lično, duboko i emotivno.

U predstavi “Vjelopolje, Vjelopolje” koja takođe prepliće lično i istorijsko, pojavljuje se cela njegova porodica.

U sceni venčanja otac je predstavljen kao vojnik (što nije istina u tom istorijskom trenutku) i govori mehaničkim glasom za razliku od majke, pa tako oba ova postupka označavaju da je umro dok je majka bila živa.

U sceni nasilja glumica majka je bila zamenjena lutkom, a u sceni porodične fotografije sa venčanja, iz starog fotoaparata na stalku se čuje štektanje mitraljeza.

Gde je Kantor u savremenom, pre svega evropskom, pozorištu danas?

Naći ćemo ga u predstavama Romea Kastelučija, Jožefa Nađa i drugih koji su takođe kao i Kantor prešli iz sveta slikarstva u svet pozorišta praveći sebi svojstvene amalgame; u predstavama čuvenog Teatra de Komplicite iz Londona koje su izvršile veliki uticaj ne samo na britansko pozorište.

One su rađene po metodu devising teatra – razvojnog teatra koji je Kantor prvi uveo kao proces rada.

To je autorsko pozorište gde kao polazna osnova za građenje predstave mogu služiti najrazličitiji elementi a ne samo striktni dramski predložak.

U poljskom pozorištu naći ćemo ga u predstavama izuzetnog reditelja Kristijana Lupe koji sam ističe koliko je veliki Kantorov uticaj na njegov rad.

Kod Lupe takođe imamo repeticiju određenih sekvenci, eksperimentisanje sa vremenom.

Momenti tišine na sceni i njihova interpretacija, ili usporavanje vremena su važne odrednice Lupinog pozorišta.

Uticaj Kantora je preko Lupe prešao i na njegove učenike, od kojih su neki danas najpoznatiji evropski reditelji, pre svega na Varlikovskog.

“Ja nisam ekspert za pozorište”, govorio je Kantor, “ja sam ekspert za samog sebe”.

“Mislim da svaki autentični umetnik ima isti osećaj. Uvek će reći – ne znam na čemu se zasniva to što sam komunicirao sa svetom, dok sam sve vreme komunicirao samo sa sobom”.