INTERVJU Goran Marković: Studenti su preokrenuli sve, 2025. je trenutak kada su ljudi, i mladi i stari, poleteli jedno drugom u zagrljaj i spasili ovu zemlju od mračne sile

Priča o beogradskom glumcu koji se priprema za ulogu Šekspirovog junaka vrlo brzo je dobila čitaoce i u regionu, „Hamlet u Paviljonu br. 6“ ušao je ovih dana i u širi izbor za 72. Ninovu nagradu za roman godine, i to nije sve što se dešava Goranu Markoviću.

Kako Danas ekskluzivno saznaje, Marković pokušava da u nezavisnoj produkciji snimi film po romanu „Fric i Dobrila“ Srđana Valjarevića. O svemu tome, kao i o godini za nama, događajima koji su je obeležili, studentima i kulturnoj zajednici koja je u 2025. doživela velike udare vlasti, ali je ostvarila i dve ogromne pobede, govori u novogodišnjem intervjuu za naš list.

Šta je neko Vaše dominatno osećanje vezano za 2025. godinu?

– To je jedna od najznačajnih godina u mome životu, prevazilazi prethodni epohalni događaj iz 1968. Studentski bunt je nešto apsolutno najvažnije što nam se dogodilo poslednjih tridesetak godina. Čak je i pobuna protiv Miloševića manje značajna od ove pobune protiv kriminalne države u kojoj živimo, koja traje više od godinu dana, i to osećanje je u meni dominantno.

I u godini za nama režim je „obogatio“ našu svakidašnjicu sa previše događaja, teških i zastrašujućih, a s druge strane, studenti u protestu doneli su nam trenutke nade, slobode i hrabrosti. U nekoj „rekapitulaciji“, koji su događaji po vama obeležili 2025.?

– Sve što su studenti radili tokom 2025. bili su veličanstveni događaji, ni u najlepšim snovima nismo mogli da naslutimo da tako nešto veliko može da nam se dogodi. „Odgovor“ vlasti na ovu lepotu, čestitost, pamet i snagu mladosti je pojava Ćacilenda, koja predstavlja metastazu mafijaškog režima Aleksandra Vučića. Ujedno je kao scenografsko rešenje genijalna slika užasnog straha u kome on živi. Njegov svet mora ličiti na pravi pravcijati pakao. Jedino što ga zbog toga niko, pa ni ja, ne može žaliti. Sam je sve napravio.

Činjenica da protesti traju više od godinu dana, da se neprestano šire i da nema odustajanja od otpora, već je pobeda. Moram da kažem da sam i ja iznenađen istrajnošću samog studentskog protesta. Studenti su neuništivi. Oni nemaju šta da izgube, dok Vučićev režim gubi sve, uključujući u taj poraz i ono što sledi: procesi članovima mafijaške organizacije. Što se duže batrgaju, upadaju sve više u živo blato.

Protekla godina ostaće upamćena po pokušajima da se zgazi čitava savremena kultura, sa svim umetnicima i kulturnim radnicima koji su uz studente. Šta zapravo znači ova odmazda vlasti?

– Paklenu situaciju u kojoj se nalaze Vučić i njegovi mafijaši. Ono što ih povezuje nije samo grabež i otvorena pljačka već i primitivizam. Oni su svesni da su najobičniji talog koji je isplivao i znaju da predstoji veliko čišćenje.

Jedan od najvećih skandala u 2025. je dovođenje režimske uprave u Narodno pozorište, zatvaranje zgrade i novi pravilnik koji „disciplinuje“ glumce i druge umetnike. Kako to komentarišete, imate li i neki „višak“ emocija – u toj kući je i vaša majka Olivera Marković bila prvakinja scene, i neke njene lične stvari nalaze se u Muzeju Narodnog pozorišta?

– Narodno pozorište nije bilo zatvoreno ni pod nemačkom okupacijom. Ovi okupatori su još gori. Nemci su mrzeli Srbe a ovi današnji na vlasti mrze taj isti, svoj narod. Interesantno je da upotrebljavaju slične metode koje je praktikovala Specijalna policija u toku Drugog svetskog rata. Dovoljno je pogledati fotografije zarobljenih rodoljuba u koncentracionom logoru Banjica iz 1941 i ovogodišnje snimke uhapšenih, izmaltretiranih i prebijenih studenata. Isto!

S druge strane, i kulturni radnici, struka i umetnici, zajedno sa studentima i građanima, snažno su uzvraćali „udarce“. Gde vidite najveće pobede u 2025.?

– Zaustavljena je kriminalna prodaja i rušenje Generelštaba, a umesto cenzurisanog instituacionalnog Bitefa imali smo slobodni, gerilski ne:Bitef. Oba događaja su važna, jer pokazuju da je sila nemoćna pred duhom. ne: Bitef je najznačajnija manifestacija od osnivanja znamenitog Bitefa, i moguće da mu ju ovaj prkosni gest ulio novu snagu.

Istoričar, gospodin Nenad Lajbenšperger koji je odbio naredbu vlasti da Generalštab ukloni iz Registra nepokretnih kulturnih dobara, uprkos svom nesrpskom prezimenu, jedan je od najvećih srpskih patriota u ovoj zemlji – stavio je na kocku svoju egzistenciju da bi izborio ono što mu etika profesije koju obavlja nalaže.

U ovoj godini i u ovim okolnostima, na radost filmofila i književne publike koji vaše romane „čitaju kao da gledaju vaše filmove“, stigao je „Hamlet u Paviljonu br. 6“, kojim dajete jednu vrstu ode glumačkoj profesiji. Da li ste osećali „ljubavnu obavezu“ da napišete ovaj roman?

– Jesam, u neku ruku. Moji roditelji su bili glumci, moji prijatelji su glumci, ja uživam u njihovoj glumi. Ali, to je u isto vreme, i jako opasan posao, na ivici je. O tome je ovaj roman – o odnosu glume i ludila.

U „Paviljonu br. 6“ spajate fenomen glume i psihoanalize, kojom ste se bavili i u nekim vašim filmovima („Već viđeno“) i u prethodnim romanima. Kao neko ko je istraživao tu oblast, možete li da objasnite zašto nam, gledajući prenose iz parlamenta i sa njihovih javnih nastupa, naši državni funkcioneri često deluju i kao osobe „sumasišavše“ kojima je neophodna neuropsihijatrijska pomoć, pogotovu u ovih godinu dana protesta?

– Taj termin „sumasišavši“ potekao je od naše prve duševne bolnice na Gubarevcu (Dom s’ uma sišavši). Ja sam u nekoj prilici upitao jednog poznatog neuropsihijatra da li gleda televiziju i da li svakoga dana vidi jednog mogućeg pacijenta koji se ponaša sve više sumanuto (Ćacilend je već sam po sebi psihijatrijska dijagnoza). On mi je odgovorio: Ne mogu ništa da kažem dok ne dođe na pregled“?!

U ovih trinaest godina koliko ste zabranjeni reditelj, nastali su vaši vrlo uspešni romani, „Beogradski trio“ (preveden na italijanski), koji je ušao u najuži izbor za Ninovu nagradu 2018. „Zavod“, koji je prošle godine oduševljavao publiku i bio u širem izboru, a sa „Hamletom u Paviljonu br. 6“ treći put ste u konkurenciji za ovu nagradu. Može li pisanje da bude dovoljna uteha za nesnimljene filmove?

– Pisanje nije uteha, to je ozbiljan posao i poštujem pisce, pošto sada znam koliko je to teško. A tretman koji imam danas je gori od Miloševićevog vremena. Meni su svi putevi ka filmu stopirani. Ja više ne snimam a pošto imam blizu osamdesete, to znači da verovatno neću ni snimati. Uspeli su, ako im je to bio plan. Mislim da mogu biti veoma zadovoljni.

Ipak, po nekim mojim saznanjima, trenutno ste zainteresovani da snimite film ne po nekom svom romanu, već po romanu Srđana Valjarevića. Možete li da kažete nešto više o tome, i da li imate mogućnost da taj film realizujete u nekoj nezavisnoj produkciji?

– To je roman „Fric i Dobrila“, jedna jako popularna knjiga. Meni se dopada humor Srđana Valjarevića i pokušao bih, ako budem mogao, da to pretvorim u jedan nenarativni film. Što se produkcije tiče, dve mlade producentkinje pokušavaju da preko interneta pronađu sredstva za snimanje i, što je najinteresantnije, čvrsto veruju da je to moguće. Videćemo. Njihov napor i entuzijazam mi svakako imponuje.

Da li naslućujete film o Srbiji 2025.?

– Ne verujem da 2025. godina mladih, nepoznatih heroja može ostati „neopevana“. Sigurno će neko od mladih umetnika uspeti to i da izrazi na filmu, u literaturi, gde god.

U celoj ovoj situaciji, šta je ono što vam uliva najveći optimizam i nadu?

– Sve mi uliva i nadu i optimizam. Ovo je sada druga zemlja. Milošević i Vučić su potrošili decenije da od ljudi naprave bezosećajne, flegmatične, mračne spodobe. Studenti su preokrenuli sve. Ova godina je ostala kao trenutak kada su ljudi, i mladi i stari, poleteli jedno drugom u zagrljaj i spasili ovu zemlju od mračne sile.

Nalog za hapšenje kuma mafije

I sam kraj decembra doneo je mnogo važnih događaja – Viši sud u Novom Sadu obustavio je postupak protiv Gorana Vesića koji je optužen u slučaju pada nadstrešnice, kao i ostalih optuženih, a u atmosferi u kojoj je sudstvo i tužilaštvo ucenjeno i poništeno više od decenije, i tužiocima koji ne pristaju na kolaboraciju „glava u torbi“, održani su izbori za Visoki savet tužilaštva. Kako vidite ovu situaciju?

– Goranu Vesiću čak ni ne treba sud. On je osuđen od svog naroda zauvek. Razmišljao sam ovih dana kako li taj čovek uopšte može da živi mirno, kao da nije zlotvor. Čime li se uljuljkuje, šta uzima pre spavanja? Nema tih pokradenih para koje mogu da speru ljagu sa njegovog imena. Što se tiče sudija i tužilaca, oni su naša poslednja nada. Ako smognu snage da rade svoj posao, ako jednoga dana neko izda nalog za hapšenje kuma mafije, onda nam vrlo brzo ima spasa.

Ali treba imati m…, kao što su ih imali naši preci u borbi za stvaranje ove države. A zakonodavne institucije su i najodgovornije za kriminal koji živimo više od trinaest godina, jer se sve ovo dešava s njihovim dopuštenjem. Da li će jednog dana i te sudije i tužioci da se nađu na optuženičkoj klupi, najbolje govori jedna fotografija koju sam sačuvao: na njoj su nacističke sudije i tužitelji na optuženičkoj klupi posle Drugog svetskog rata.