INTERVJU Hadži Nenad Maričić: Studenti nam donose zoru posle duge, teške i mučne noći

Prvak Narodnog pozorišta u Beogradu, jedan od najangažovanijih glumaca, koji više od decenije svojim beskompromisnim moralnim stavovima i nastupima našu javnu scenu čini hrabrijom i dostojanstvenijom, poslednje aplauze dobio je pre nekoliko večeri, na premijeri predstave „Dostojevski – moj život“.

Duodrama, prema motivima memoara „Sećanja“ Ane Grigorjevne Dostojevski, ispraćena je sa Scene „Raša Plaović“ burnim ovacijama oduševljenja, koje su Maričiću pripale i za režiju ove predstave i za igru naslovne uloge.

U razgovoru za Danas, glumac koji intenzivno „pumpa“ od početka studentske pobune, neprestano skače „jer nije ćaci“, protestuje ispred RTS-a i na ostalim mestima na koja nas studenti pozivaju, govori zašto je uzbudljivo da priča o Dostojevskom baš u ovom trenutku bude na sceni, ljubavi kao vrhunskoj vrednosti u našim životima, nedavnom „istorijskom“ skupu podrške predsedniku i njegovoj vlasti u Beogradu – spomeniku užasa koji je Gernika na njihov način…

Da li ste na premijeri predstave „Dostojevski – moj život“ očekivali tako dobru reakciju publike?

– Neobično, samo sam osetio nekakav mir. Možda to tako treba kada se nešto dugo sanja i veoma dugo stvara, iščekuje. Nije bilo euforije, samo spokojstvo, jer je sve ispalo kako sam maštao. Suviše znakova je bilo oko nas koji su svi videli tokom rada, da je predstava stvarana rukom „odozgo“. Zato su osmesi na kraju krasili svakog člana ove ekipe.

Naravno da je uvek vreme da se podsetimo genijalnog ruskog pisca, ali zbog čega nam se čini da je priča o bezuslovnoj ljubavi Ane Grigorjevne Dostojevski, i teškoj istoriji u kojoj se odvijaju njihove sudbine stigla pred nas baš u pravom trenutku?

– Za dramskog umetnika, glumca, pisca, reditelja, uvek je važno pitanje zašto neko delo postaviti danas na scenu, i to su nas učili još na akademiji. Ipak, kada je Dostojevski u pitanju, njegov život, misli i poruke značajne su u svako doba. Jedan od mojih argumenata kada sam predlagao tekst bio je da se, nažalost, gotovo cela Evropa ogrešila na dvestotu godišnjicu njegovog rođenja, odbijanjem svega što dolazi iz ruske kulture.

Narodno pozorište je, verujem, ovom predstavom dostojno ispravilo jednu veliku nepravdu. Književnici su humanisti, i čovečanstvo im duguje za svetlo kojim osvetljavaju tamu nepoznatog vremena koje je pred nama. Naša čitalačka publika ne prepoznaje granice u tom smislu, i ogromnu ljubav gaji prema delima Dostojevskog.

Šta je za Vas ključno u ispovesti ove nežne, tople, iskrene i strpljive žene, koja je svim svojim bićem i životom bila posvećena Dostojevskom, i u toj ljubavi spremna na sva odricanja, svaku žrtvu?

– Njen stil pisanja u memoarima upućuje nas nedvosmisleno na to da je istinski učestvovala u književnom radu. To je ono što, ako je pažljivo čitate, razumete i osećate, iako ona negira sopstveni dar za pisanje i moli čitaoca da joj zbog toga oprosti Izuzetna mudrost, suptilnost i odmerenost krasi njenu ispovest, pa tako i svoju žrtvu samo u ponekoj rečenici odvaja od svega što je u sećanjima nežnost i posvećenje. Na trenutak vas, zato, zapljusne rečenica poput “u dugovima mi je prošla mladost … “

U onome što afirmiše savremeni svet, pa i naše društvo, ljubav je deplasirana, a kao poželjni i najsigurniji vodiči kroz život postavljeni su lični interesi. Da li je to najveća opasnost našeg doba, i kuda nas to vodi?

– U poslednjem delu predstave, Dostojevski govori publici kroz monolog starca Zosime o “slobodi koju nameće novi svet, stvaran zanosom industrijalizacije“. Upravo sada sam se setio da je i Čaplin u filmu “ Moderna vremena“ stavio ljubav kao jedini izlaz u svetu koji nadolazi. Dakle, prepoznali su veliki umetnici šta nas čeka. Fjodor Mihajlovič zastrašujuće proročki najavljuje novi vek stradanja.

Kako ste zapisali o ovoj predstavi, da se Fjodor i Ana nisu sreli teško bi pisac „Zločina i kazne“ uspeo da stigne do onih stvaralačkih trenutaka u kojima su nastali „Zli dus“i ili „Braća Karamazovi… Šta je Vama lično najsnažnije u njihovoj ljubavnoj priči?

– Posvećenje u ljubavi koja ih je učinila celovitim. Oboje su izdržali teške okolnosti i tako obasjali svet velikim delima. Taj moj zanos koji sam imao kada sam se pripremao za predstavu, sada ima publika. Nekako se, na čudan način, svačiji život nalazi u toj priči.

Dostojevski je u mladosti kao radikalni protivnik carskog režima bio osuđen na smrt 1849, a onda „pomilovan“ dugogodišnjom robijom u Sibiru. Koliko je to definisalo njegov život?

– Strah od smrtne kazne u Dostojevskom nikada nije nestao. On je menjao oblik, ali ono što danas nazivamo anksioznošću bilo je prisutno u njemu do kraja života. Teške okolnosti, beda i siromaštvo, dodatno su podražavale takvo stanje. Poznato je da su književnici u dugom periodu bili pod stalnom kontrolom vlasti, a bolest je pred kraj života dovela Dostojevskog do toga da one ljude koje je dobro poznavao više ne prepoznaje, pa je tako stekao mnoge neprijatelje.

Iz svega što je Dostojevski proživeo, prvo Rusija a zatim i svet, dobili su, kako ste izjavili, „prozorljivog hrišćanskog apostola koji strahuje od stradanja u budućem veku“. Ko bi danas mogli da budu hrišćanski apostoli?

– Za mene, najvažniji trenutak u predstavi jeste upravo taj, kada Dostojevski govori o onome što čeka čovečanstvo u bliskoj budućnosti. Ipak, nije jedini u Rusiji u tom trenutku koji predoseća takav sled događaja. Tolstoj i Čehov prepoznaju buduću osvetu potlačenog sveta, strahujući od krvave revolucije. Međutim, Dostojevski je u tome najdublje otišao istinskim hrišćanskim promišljanjem, odnosno snažnom intuicijom da život bez Boga može doneti samo stradanje, i to onakvo kakvo se desilo u najvećim ratovima koje je čovečanstvo ikada videlo.

Komunizam je Rusiji doneo progres u demonskom ruhu, a fašizam golgotu, oganj, apokalipsu. Danas hrišćanske apostole, baš kao što je to pisao Fjodor Mihajlovič u ispovesti starca Zosime, možete naći među smirenima i krotkima. Među onima koji ne govore tonom savremenog čoveka.

Jedan od najvećih pisaca iznenada je preminuo 1881, u predstavi vidimo da ga je ispratilo više od sto hiljada ljudi, mahom studentske omladine, a sam pogreb se pretvorio u demonstracije protiv carizma i autoritarizma. Da li je u pravu publika koja je ovu scenu doživela kao posvetu i podršku pobuni naših studenata, pa je u jednom trenutku na kraju predstave uzviknula i pumpaj?

– Poslednji deo predstave u kojem publika čuje najvažnije reči Dostojevskog, koje su osnovne poruke našeg komada, iako se prepoznaju u našoj svakodnevici, nadrastaju i naše vreme. Ono tek dolazi. Pred nama je, i verujem da ćemo ga doživeti. Ovo su samo njegovi rani počeci.
Nama je došla, na scenu života, generacija koja je u školama imala veronauku i građansko vaspitanje.

Tamo je učila o nekim visokim moralnim vrednostima. Zastave sa Hristom krase njene kolone. Ti mladi ljudi svoj patriotizam iskazuju tako što čiste ulice posle protesta, iskazuju poštovanje i toleranciju prema drugoj religiji, traže pravdu, i nenasilnim protestima čuvaju mir i dostojanstvo celoj naciji.

Dostojevski svim likovima u svojim delima ukazuje na put do spasenja od njihovih sopstvenih zabluda i obmana, ostavljajući izbor da li će nastaviti putem greha, laži i straha. Da li smo mi konačno, zahvaljujući studentima, prekinuli višegodišnji tragični put kojim smo išli?

– Duboko verujem i nadam se da je tako. Sa mnogo optimizma očekujem kraj jednog užasnog doba koje je krenulo krvavim raspadom Jugoslavije – videli smo ovih dana da baš o tome govore mnogi naši ljudi koji su 90-tih otišli iz zemlje, dočekujući studente – bicikliste širom Evrope. Uveren sam da nas uskoro čeka zora posle duge, jako duge, teške i mučne noći.

Nedavni skup u Novom Pazaru, na kojem su se uz studente okupili i mnogi građani iz Srbije, neki sociolozi nazvali su istorijskim. Kako biste ga vi definisali?

– Pridružujem se ovoj proceni. Događaj u Novom Pazaru nazvao bih skupom velike nade da će nečovečnost biti izbrisana pravim čovekoljubljem.

Tog istog dana, predsednik je u Beogradu organizovao okupljanje svojih pristalica – šta zapravo predstavlja ta projekcija Srbije u kojoj vlast za podršku besplatno deli roštilj i piće?

– Spomenik užasu koji je ova vlast stvarala decenijama. Gernika na njihov način.

Kao čovek koji je u veri i koji pumpa iz sve snage, šta biste poželeli vernicima i građanima za Uskršnji praznik?

– Mir i potragu za “spasenjem kroz ljubav“, kako to govori Dostojevski u našoj predstavi. Pozdravio bih ljude najlepšim pozdravom, koji sam u Jerusalimu za Vaskrs slušao kako uzvikuju na svim jezicima pravoslavnih zemalja. On govori o najveličanstvenijoj pobedi u čovekovoj istoriji, o pobedi nad smrću kojom mu je podarena večnost – Hristos Vaskrse!

Crkva smo svi mi koji verujemo

Za razliku od nekih vladika, poput Grigorija, ili paroha Nikole Simića koji je zbog podrške studentima smenjen sa mesta sveštenika u kragujevačkoj Sabornoj crkvi, zvanična SPC i dalje ćuti, i samo naizgled ne određuje svoj stav prema protestima stotine hiljada građana i svojih vernika. Kako to komentarišete?

– Crkva ne ćuti. Osluškujte crkvu. Progovorili su mnogi duhovnici gromkim glasom. A crkva smo svi mi koji u Hrista verujemo. To je Božiji dom. Kao što škole nema bez đaka – ni crkve nema bez onih koji se u njoj mole! Evo ga Spasitelj! On je sa nama. Ko ima uši da čuje, neka čuje!