INTERVJU Igor Stanković: Beograd Film Festival nije udar na Fest, on je u teškoj situaciji nebrigom države

Do 6. februara pred publikom će biti oko 50 ostvarenja koji su obeležili proteklu filmsku godinu – od pobednika velikih svetskih festivala i visokobudžetnih produkcija, do značajnih debitantskih i arthaus filmova, koji će biti prikazani u salama mts Dvorane, Dvorani Kulturnog Centra, Domu Kulture Studentski Grad i bioskopu Cine Grand BIG Rakovica.

Kako je najavljeno, u četiri selekcije, Velike vizije, Zima u bioskopu, Novi talas i Pogled iza ogledala, videćemo meinstrim naslove, nove filmove velikih autora, poput braće Darden, Fransoa Ozona, Fatiha Akina, Park Čan-vuka, Tarika Saleha, Mišela Franka, Kler Deni, Naomi Kavaze, Pabla Trapera, Agnješke Holand…, filmove u kojima igraju Vilijem Defo, Džodi Foster, Met Dilon, Džesika Čestejn, Benedikt Kamberbač, Luj Garel, Anđelina Džoli…

Osnivanje prvog filmskog festivala Beograda, koji je „uleteo“ u termin tradicionalnog održavanja Međunarodnog filmskog festivala Fest, čije 53. izdanje posle brojnih skandala, političkih „igrarija“ i tri odlaganja prošle godine nije održano, izazvalo je i podršku i polemike filmofila, mnogo više na društvenim mrežama nego u javnosti.

Kao osnivač BFF stoji Udruženje građana – iniciran je od grupe „zaljubljenika u film“, kako je izjavio Igor Stanković, jedan od njegovih inicijatora, direktor distributerske kuće MegaCom Film i mts Dvorane, i potpuno je privatni, preciznije, nezavisni: „bez pomoći Skupštine grada čiji su konkursi za sufinansiranje projekata u kulturi, kao što svi znamo, izostali ove godine, kao i bez pomoći Ministarstva kulture čiji konkursi nisu ni do decembra realizovani“, objasnio je Stanković.

Za Danas, Igor Stanković govori o BFF i okolnostima u kojima je konstituisan, zbog čega smatra da je Beogradu potreban ovakav festival, zašto on nije „zamena“ za Fest koji doživljava neke od najtežih trenutaka u svojoj istoriji, kao i o programu koji ćemo gledati tokom osam festivalskih večeri.

– Otvaranje prvog izdanja Beograd Film Festivala venecijanskim pobednikom, filmom „Otac majka sestra brat“ Džima Džarmuša doživljavam kao snažnu potvrdu ideje sa kojom smo krenuli u ovaj projekat. Reč je o autoru čije ime samo po sebi nosi težinu savremene svetske kinematografije, a film koji je osvojio Zlatnog lava predstavlja vrhunac prošlogodišnje festivalske sezone – kaže Stanković, koji je i direktor Festivala autorskog filma, osnivač Kids Festa, i najmoćniji distributer u našem regionu koji je godinama sarađivao i sa Festom.

– Posebno nas raduje činjenica da je projekcija otvaranja rasprodata – to pokazuje da publika ima potrebu i želju za ovakvim filmskim sadržajem i da Beograd i dalje ima snažnu bioskopsku publiku.

Od same informacije da je BFF konstituisan, ali i mesecima pre njegove oficijelne najave, u ovdašnjim filmskim krugovima bilo je puno pitanja i nagađanja ko stoji iza novog festivala i zašto nam je on potreban. Možete li da kažete nešto više o tome, kao i imena ljudi koji su zajedno sa vama njegovi inicijatori?

– Beograd Film Festival inicirala grupa ljudi koja se dugi niz godina profesionalno bavi filmom i organizacijom festivala. Lično imam više od dvadeset godina iskustva u ovom polju, između ostalog i kroz Festival autorskog filma, ali ovo nije projekat jednog čoveka. Okupili smo mlad, motivisan festivalski tim – ja sam, da se našalim, najstariji među njima. Zajednički smo došli na ideju da beogradsku publiku ne uskratimo za najznačajnije filmske naslove iz prethodne godine, koji su obeležili svetsku festivalsku sezonu, a iz različitih razloga nisu prikazani ni na jednom domaćem festivalu. U pitanju je tim sa kojim u poslednjih nekoliko godina realizujem nekoliko festivala čiji sam deo.

Ova pitanja na društvenim mrežama pratila je i još uvek prati polemika da li je i koliko BFF „udar“ na Fest, jer se, kako smatraju neki filmski poslenici, može prepoznati sličan ili gotovo isti koncept – kao i Fest, i BFF je festival koji će prikazivati meinstrim filmove i pobednike velikih svetskih festivala, i kao i Fest, datumom održavanja se poklapa sa sezonom dodele Oskara. Kako vi komentarišete ova poređenja?

– Ta poređenja smatram prirodnim, ali i pojednostavljenim. BFF nije zamišljen kao zamena za Fest. Fest je institucija sa tradicijom koju nijedan festival ne može niti treba da zameni. Kada je postalo jasno (i kako je najavljivano) da se Fest više neće održavati u svom tradicionalnom februarskom terminu, javila se ideja da taj period ne ostane prazan i da publici ponudimo novi festivalski sadržaj. Na neki način, BFF se simbolično naslanja na rane faze Festa, kada je on tek nastajao, ali konceptualno i programski ima sopstveni identitet.

U prošlogodišnjim režimskim invazijama stradao je i Fest, čije 53. izdanje nije održano, a nova Gradska sekretarka za kulturu sredinom decembra najavila da će ove godine biti Festa, i to krajem februara, u njegovom tradicionalnom terminu. Da li to sada otvara neki problem, pošto se BFF završava 6. februara – da li će se oni u nečemu saplitati?

– Ne vidim to kao problem, već kao potencijalnu prednost. Beograd je grad sa dovoljno velikom i raznolikom publikom koja ima kapacitet da isprati više velikih kulturnih događaja u kratkom periodu. Važno je da festivali ne „sapliću“ jedni druge programom i ambicijama, već da se nadopunjuju. Ako Fest zaista bude održan u svom tradicionalnom terminu, to bi za grad i publiku bila dobra vest, jer bi Beograd u kratkom vremenskom okviru postao pravi filmski centar regiona.

S druge strane, za poziciju Festa najodgovornija je država, koja je svojom nebrigom dopustila da filmski festival sa najslavnijom istorijom u ovom delu Evrope do 90-tih godina i poluvekovnom tradicijom, poslednjih decenija „životari“. Vi ste redovni učesnik najvećih svetskih festivala i dobro upućeni koliko se ulaže u njih – da li bi Francuska ili Italija, ili naše komšije, BiH, dozvolile da njihovi najznačajniji festivali skliznu u “sporedni plan”?

– Na najvećim svetskim festivalima koje redovno posećujem, poput Kana ili Venecije, država i grad stoje čvrsto iza festivala, jer razumeju njihov kulturni, ali i širi društveni i ekonomski značaj. Slično je i u regionu, gde je Sarajevo Film Festival prepoznat kao jedan od ključnih kulturnih brendova Bosne i Hercegovine. Kod nas, nažalost, ta vrsta sistemske brige trenutno izostaje, što se najviše vidi kroz nestabilnost i neizvesnost u kojoj se festivali nalaze poslednjih godina.

Šta je vaša ambicija sa BFF, s obzirom da je on privatni festival, i koji su njegovi aduti na regionalnoj filmskoj mapi?

– BFF je privatna inicijativa, što nam daje određenu fleksibilnost i brzinu u odlučivanju. Naša ambicija nije da budemo „najveći“, već relevantni festival koji prati savremene svetske trendove i polako ih uvodi u lokalni kontekst. Selekcije poput Velike vizije, Pogled iza ogledala, Zima u bioskopu i Novi talasi osmišljene su tako da publici ponude i afirmisana autorska imena i nova filmska otkrića i mi na taj način program i komuniciramo. Verujemo da upravo ta kombinacija predstavlja naš najveći adut.

BFF je najavio uzbudljiv program u svojima selekcijama, nova ostvarenja velikih autora kao što su Fransoa Ozon, braća Darden, Fatih Akin, Park Čan-vuk… Jeste stereotipno, ali šta biste vi iz ove velike ponude kao „obavezno pogledati“ preporučili publici?

– Teško je izdvojiti nekoliko naslova, ali svakako bih preporučio filmove autora poput Fransoa Ozona, braće Darden, Fatiha Akina i Parka Čan-vuka, jer su to autori čiji novi filmovi uvek predstavljaju događaj. Njihovi filmovi pripadaju selekciji Velike vizije, za koju mogu da kažem da sam na neki način ponosan i što sam na neki način “uticao” na ovaj izbor. Takođe, selekcija Novi talasi donosi uzbudljiva debitantska ostvarenja koja često najavljuju buduće velike autore, dok Zima u bioskopu vraća fokus na kolektivno gledanje filma, što nam je svima poslednjih godina nedostajalo.

Koje goste možemo da očekujemo na prvom BFF, da li imate i neka imena „iznenađenja“?

– Već sada mogu da potvrdim dolazak reditelja Tjerija Klife i glumca Matjua Demija povodom filma “Najbogatija žena na svetu”, zatim Vladimira de Fonteneja, reditelja filma “Ostrvo Sakvan”, Stefana Demustijea, autora filma “Velika kapija”, kao i kompletne ekipe slovenačkog filma “Belo se pere na devedeset” Marka Naberšnika. Naravno, festivalski program je živa stvar i uvek postoji mogućnost da se pojavi i poneko prijatno iznenađenje.

Koliko je moglo da se primeti, u ovom programu nema domaćeg filma. Kako vidite poziciju naše kinematografije u uslovima režimske restrikcije, kad više od godinu dana, a uskoro će i dve, nema konkursa u Filmskom centru Srbije, a i na onim dosadašnjim, kako smo mogli da se uverimo, politički “nepodobni” autori i “nepodobni” filmovi uglavnom nisu imali prolaz?

– Prvo izdanje BFF-a zamišljeno je kao festival koji publici u Beogradu donosi najznačajnije međunarodne filmove prethodne godine – ostvarenja koja su obeležila Kan, Veneciju, Berlin i druga velika festivalska okupljanja, a koja nisu imala priliku da budu prikazana u domaćim bioskopima. To je bio naš primarni fokus. Svesni smo da u programu prvog izdanja BFF-a nema domaćih filmova, ali to nije vrednosna odluka, već kuratorska, ali pokazuje svakako i odraz trenutne situacije.

U uslovima dugotrajnih institucionalnih zastoja, bez redovnih konkursa i jasne strategije, domaća kinematografija se nalazi u vrlo teškoj poziciji. Verujem da film u Srbiji ima autore, ideje i potencijal, ali da su za njegov puni povratak neophodni sistemska podrška i stabilni uslovi rada. Ovo prvo izdanje BFF vidimo kao početak jednog novog, dugoročnog procesa, i kao pokušaj da se Beograd ponovo pozicionira na mapi relevantnih svetskih festivalskih gradova – uz puno poštovanje prema domaćem filmu i njegovoj tradiciji, ali i sa jasnom svešću o realnosti u kojoj se danas nalazimo.