Španski dramski pisac Injigo Ramirez de Aro: Ili pobuna ili će vam Vučić ostati do kraja života

Povodom predstave, koja pod prividom gluposti i zabave otkriva duboke pa i bolne istine o stvarnosti u kojoj živimo, Injigo Ramirez de Aro za Danas govori o savremenom pozorištu, pobuni protiv pasivnosti, svake moći i autoriteta, povratku u Beograd…

Koliko ste bili uključeni u produkciju Vašeg komada u Madlenianumu?

– Ja uopšte nisam uticao na adaptaciju. Uvek dajem potpunu slobodu reditelju i glumcima da rade šta god žele sa komadom koji sam napisao. Naravno, imam svoje mišljenje, a mogu da kažem da sam zadivljen šta je četvoro glumaca uradilo na sceni i koji je efakt to imalo na publiku.

Kakvi su Vaši utisci posle premijere?

– Ja sam napisao radikalno, ideološki obojeno i snažno delo, a rekao bih da je ovo ublažena verzija, tako da zapravo postavljam sebi pitanje da li je ovaj komad ublažen namenski za srpsku publiku i koji su razlozi za to. Da li bi ovdašnja publika bolje reagovala da je gledala onako radikalnu verziju kako sam je ja napisao? Ja lično mislim da je moja verzija efektnija, ali ne mora da znači da sam u pravu.

Komad još nije izveden u Španiji, kakva je bila reakcija publike na premijeri u Njujorku?

– U Njujorku je bilo mnogo snažnije nego ovde. Naravno, svako delo može da se čita na različite načine, ali moram da napomenem da su sva ova četiri lika: Ramires, Aro, Santjago i Bartola u stvari moja alterega jer se ja zovem i Santijago i Ramiers Aro i Bartolomeo. To su sve moja imena i ima ih još. U ovom čitanju je svako moje “ja” imalo zadatak da simbolički predstavi neki drugi svet. Ramires je moć, Santijago je prostodušnost, Bartola je vulgarnost, a Aro pobednik, odnosno prodavac. Delo koje sam ja napisao govori o pobuni protiv svih vrsta moći i pobuni protiv pasivnosti. Sa moje tačke gledišta, čovek ne treba da prihvati autoritete ni političke ni ekonomske ni ideološke niti bilo kakvu vrstu pasivnosti u smislu svi da budemo dobre ovce. Ovo je jedno revolucionarno delo koje se bori protiv toga da smo pasivni, podstiče to da budemo aktivni i da umesto ovaca budemo vukovi.

Da li je ovo, ipak, vreme ovaca?

– U potpunosti. Ovo je vreme kad moćnici žele da nas sve pretvore u torove ovaca sa pastirima kao vođama. Tako je u mnogim zemljama, naravno i u Srbiji i u Španiji, jer politički lideri žele verne glasače kojima neće dopustiti bilo kakvu vrstu samomišljenja a kamo li aktivnog i kritičkog razmišljanja.

Zašto ovaj komad sa egzistencijalnim sadržajem ima ovako trivijalan naslov iz kog ne može da se zaključi šta publiku čeka na sceni?

– Sve je to poigravanje. Kao što je u ovom komadu rekao Aro, prodavac, dakle to su reči koje sam ja napisao: “Kada sam video naslov ove predstave mislio sam da je reč o sisama i dupetima, a ne da je neka intelektualna papazjanija o uništenju pozorišta”. Ja smatram da je tragediju u pozorištu, odnosno ozbiljne predstave lako uraditi, ali takođe moram da napomenem da tragedije zanimaju političare koji ih plaćaju. Komediju je mnogo teže prikazati, nju plaća narod i ona iziskuje revolucionarno oružje. Komedija je pravo revolucionarno pozorišno oružje.

 Šta zapravo želite da izazovete svojim komadima?

– Svaki moj komad je drukčiji, ima drugačije teme koje obrađuje na različite načine. Ovde želim da provociram ljude, da podstaknem njihovu svest o životu, o društvu u kojem živimo, o verovanjima, tradicijama, običajima, političkim okvirima, da o tome aktivno i kritički razmišljaju. Hoću da im nametnem da iz sebe izvuku potencijal da prepoznaju svoju slobodu, svoju unutrašnju stranu. U stvari ja hoću da ovde podstaknem ljude, da ih provociram na nešto što bih nazvao aspiracijom na život.

Šta je “recept” za bavljenje pozorištem i da li traži da se prođe kroz razna iskustva – diplomatska, naučna, ineženjerska…, iako ima i onih koji od starta znaju kuda žele da idu?

– Pozorište nam je prekopotrebno. Ne samo pozorište nego svaka vrsta umetničkog izraza nam je nužnost. Ja ne vidim nikakav recept osim što bih rekao da je za pozorište važno da osoba koja se njim bavi identifikuje u sebi potrebu da prožme pozorišnu umetnost kroz sopstveno telo. Ne u vidu reči, ne u vidu književnosti, ne kroz ekran nego kroz sopstveno telo koje se nalazi pred nama na sceni. Takvi ljudi koji imaju tu potrebu da se izraze sopstvenim telom treba da se bave pozorištem. Ako ne postoji ta unutrašnja potreba, onda mislim da je bolje da se čovek time ne bavi.

Prevod sa španskog Bojana Kovačević Petrović

Ili pobuna ili će Vučić ostati do kraja života

Pre desetak godina završili ste diplomatsku karijeru ovde u Beogradu, da li ste dolazili u međuvremenu i kakvi su Vam utisci sada?

– Ja nisam okončao ovde karijeru, mene su odavde izbacili. Oterala me je španska inkvizicija koja je u Španiji još uvek na snazi. Posle deset godina vidim Srbiju kao pre. Spolja gledano je ista, na ulici je prijatna, to je jedna bratska zemlja u kojoj se osećam kao kod kuće. Postoji velika bliskost između nas Španaca i vas Srba. Rekao bih da je to Mediteran. Meni je ovde jako lepo i mnogo volim da dođem. Naravno, ne mogu to da poredim sa anglosaksonskim zemljama. Međutim, ovih dana čitao sam novine i bio sam svedok univerzitetskih protesta tako da sam uspeo da sagledam jednu veoma jasnu tendenciju moći, pre svega Aleksandra Vučića i njegovih saradnika koji teže autoritarizmu, što je izuzetno opasno. Najopasnije od svega je to što on očigledno imitira Putina. Za Srbiju će to predstavljati kraj slobode, ako ga se ne oslobodi. Takve primere imamo i mi u vidu Pedra Sančesa. Ti ljudi koji su na vlasti uradiće sve da na njoj i ostanu. Imate dve opcije – ili svi da ustanete i da se pobunite ili će vam Vučić ostati do kraja svog života. Ovaj moj komad u Madlenianumu je poziv upravo protiv pasivnosti, poziv na pobunu i poziv na oslobođenje.

Crkva je najkriminalnija institucija

Kad je reč o autoritetima, kakav je Vaš odnos prema Crkvi. Rimokatolički svet prošao je kroz turbulentan period odlaska jednog i izbora novog pape, kakav je to odjek imalo u Španiji?

– Za mene Crkva je najkriminalnija institucija, institucija koja ima najviše kriminalaca i kriminala u istoriji, gde je najveće licemerje i gde je počinjen najveći genocid. Mislim naravno na hrišćansku, a naročito na Katoličku crkvu. Od Konstantina u Rimu dva puna veka je sprovođen genocid, čija je posledica bila da se uništi 90 posto grčko-rimske kulture. Kriminalnu istoriju u prošlom veku obrađivao je jedan intelektualac kroz 12 tomova, godine je utrošio pišući o kriminalnoj strani Hrišćanske crkve, a pre nego što je umro stigao je tek do 14. veka. Daću dva primera. Prvi je inkvizicija papska ili španska koja je potirala svako slobodno mišljenje i slobodu uopšte, a koja je sistematski negirala špansko društvo u kontinuitetu sve do danas. Drugi primer je Drugi svetski rat. Kad je Hitler došao u Austriju sva zvona na tamošnjim crkvama su se oglasila da čestitaju fireru, a kad se završio Drugi svetski rat nacisti su masovno bežali, recimo u Latinsku Ameriku, putevima koje je im je omogućio Vatikan. Da spomenem i ovo najnovije. Čitava farsa oko smrti pape Franciska i dolazak novog pape predstavljeni su kao veliki događaji, a zapravo iz toga se krije nešto sasvim drugo. Svet je okrenut naopačke.

Madlenianumov tim

Komad “Tvoje tajno oružje protiv neukrotivog celulita” u Madlenianumu je režirala Tijana Vasić.

U autorskom timu su i: Mina Miladinović kao scenograf i kostimograf, Julija Kasteluči, kompozitor i Rade Stamenković, dizajner svetla.

Komad je sa španskog na srpski jezik prevela Bojana Kovačević Petrović sa svojim studentima.

U predstavi igraju: Paulina Manov, Goran Jevtić, Milan Kovačević i Aleksandar Vučković.

Prva i druga repriza ovog komada najavljene su za 26. maj i 2. jun na Maloj sceni Madlenianuma.