INTERVJU Ivan Čolović, antropolog i izdavač o Beogradskom sajmu knjiga, pobuni u kulturi, protestu studenata

Nije to, dakle, ništa novo – već 17 godina, usred onog velikog Beogradskog sajma knjiga, održava se ovaj mali, jednodnevni, dvosatni, na kome će biti predstavljene knjige samo jednog izdavača – pomenute Biblioteke XX vek.

Ko još ne zna, iza te izdavačke kuće, zapravo čitave jedne institucije u ovdašnjoj kulturi, stoji Ivan Čolović, antropolog.

Knjige koje XX vek objavljuje uglavnom su publicističke, antroploške, iz oblasti teorije i ne samo da su doslovno literatura na različitim fakultetima, već je i njihov subevrzivni potencijal ono što ih u savremenom srpskom, a onomad i jugoslovenskom, društvu čini jedinstvenim izdvačakim poduhvatom.

Sajam Biblioteke XX vek, ali i nekoliko najnovijih izdanja koja će ovom prilikom biti predstavljena razlog su za razgovor sa Ivanom Čolovićem.

Podsetite nas, kako ste i zašto još pre 17 godina odlučili da napravite svoj sopstveni sajam knjiga – sajam Biblioteke XX vek i to u sred održavanja onog velikog, Beogradskog sajma?

– Davno je to bilo, i pitanje je da li bih danas umeo nešto o tome da ispričam, da o sajmovima Biblioteke XX vek i o drugim epizodama njene istorije nemam na raspolaganju jedan pouzdan izvor – knjigu istoričarka Dubravke Stojanović “Noga u vratima. Prilozi za političku istoriju Biblioteke XX vek”.

Ona je tu zabeležila da su se krajem dvehiljaditih godina mali izdavači, posebeno izdavači knjiga iz društvenih nauka, na Beogradskom sajmu osećali kao neželjeni gosti, gurnuti na marginu, s malim, neprimetnim štandovima. Pokušavali smo da se organizujemo, da zajedno izlažemo, ali ni to nije pomoglo.

Na primer, Branko Kukić i ja smo 2009. godine zajedno konkurisali za štand na Sajmu. Dobili smo 20 kvadrata pored ulaza u toalet. To je bio poslednji pokušaj da Biblioteka XX vek nađe mesto pod suncem Beogradskog sajma. Ali, već dve godine pre toga, 2007. godine, organizovali smo u CZKD naš prvi alternativni sajam, koji je otvorio Makavejev. Zašto on? Zato što sam na njegov predlog u Biblioteci XX vek objavio prevode dve knjige: “Nemi jezik”, Edarda Hola, i “Vilhelm Raj” Žan-Mišela Palmijea. Osećao sam se kao da smo konačno izišli na slobodnu teritoriju, na čist vazduh. I taj osćaj se ponavlja svake godine kad se krajem oktobra okupimo u CKZD.

Nastavio sam da posećujem Veliki sajam, ali sada kao etnolog koji tu nalazi interesantne teme. Nešto sam o tome pisao. Za Sajamski vodič “Danasa” 2014. godine napisao sam nekoliko mikro kolumni o Sajmu knjiga.  Među njima i jednu u stihu, parodiju na čuvenu pesmu Đure Jakšića “Otac i sin”…

Priključilo vam se potom još izdavača, neki od njih, baš kao i vi, da se više nikada ne vrate na Beogradski sajam. Pokazuje li to da za izdavače ima života i izvan ove manifestacije?

– Da, nesumnjivo. U stvari, bilo da izlažu na sajmu ili ne, život izdavača i knjige teče nezvisno od ove izložbe. A ova izložba, a ovaj sajam, kao da veruje da može bez izdavača, da će uvek naći nekoga da zameni izdavače, da igra ulogu izdavača, da se preruši u izdavače. Toga je bilo i ranije. Teško je nabrojati ko sve danas u Srbiji važi kao izdavač, ko sve pominje nesrećnog Dositeja i njegove reči – knjige, a ne zvona i praporace, a čije knjige zvone kao medenice na volovima. Ta zvonjava već godinama odjekuje halama Beogradskog sajma, zaglušujuća, da te muka spopadne. Da je Dositej kojim slučajem živ, on bi verovatno rekao: Knjiga, braćo, knjiga, a ne fanfara i lažnih govora vlastodržaca i njihovih slugu u slavu knjige.

Šalu na stranu, u godini kada je više nego ikada pre bilo razloga za bojkot Sajma, izdavači koji su se odlučili da učestvuju pravdali su to i materijalnim razlozima, ipak tu su i oni koji su, uprkos tome što će ih to koštati, odlučili da ne učestvuju. Kako vama izgledaju ti različiti pristupi?

– Nisu svi naši izdavači u istoj poziciji kad je reč o ovom sajmu i kad je reč o tržištu knjiga, i kad je reč o odnosu sa ministarstvima i gradskim vlastima koje u budžetu imaju novac za sufinansiranje izdanja i otkup knjiga. Moje izdavaštvo se svodi na pet-šest knjiga godišnje, Biblioteka XX vek je preduzetnička radnja, ja sam paušalac i potisujem otpremnice, račune i slične dokumente se Ivan Čolović pr, a ponekad, kad treba da imporsioniram nekog partnera, i sa dr Ivan Čolović pr.

Već godinama ne učestvujem ne samo na Velikom sajmu nego ni na konkursima za sufinansiranje i otkup knjiga. Ne moram. Objavljujem onoliko knjiga koliko mi to dozvoljava prihod od prodaje. Moji čitaoci su sufinansijeri, na njihovom konkursu uglavnom dobro prolazim.

Da li bi bilo učinkovitije da stane sve, kako se to često čuje, ili sve manifestacije i kulturni događaji treba da se odvijaju da bi sa njih glasnije odjeknulo ono što se u ovom društvu dešava?

– Da sve stane, nikako. Ali ono što treba da stane i prestane, to je odbacivanje politike, to je odricanje od politike, to je očekivanje će neka nepolitička kultura, neka nepolitička mladost, neka nepolitička crkva, da donese promenu. I da će to doći spontano, kad mu dođe red, bez našeg učešća, da je naša uloga da te poželjne promene radosno dočekamo i pozdravimo i tek onda iziđemo na ulicu. Mnogi naši fini ljudi iz kulture, kažu da ne vole ovu korumpiranu, kriminalnu vlast, i nadaju se da će ona nekako pasti i propasti.

I pričaju, na primer, ovo: Jedva čekam da list “Politika”, srpski Mond, više ne bude u službi Vučića i njegovg SNS-a, da Vučićeva slika više ne ne bude na prvoj strani svakog broja ovog lista, zajedno sa njegovim mislima, izjavama, porukama, obraćanjima, njegovim objašnjenjima, upozorenjima. A dok se to ne desi, ja ću i dalje objavljivati članke i intervjue u “Politici”, ali, pazite, samo u kulturnoj rubrici, samo u Kulturnom dodatku, jer tu nema politike, nema tu Vučića, samo lepi članci o knjižvnosti, o godišnjici velikih pisaca, o arhitekturi, muzici i drugim lepim umetnostima, i poneka pesma naših divnih savremenih poeta. Da ti pročitam jednu?

Da li je u stvari dovoljan subverzivni potencijal kulture, u vašem i slučaju nekih drugih izdavačkih kuća samog izdavaštva – onoga što biraju da objave – ili je već krajnji trenutak da se reaguje i izvan onoga što je oblast kojom se neko bavi?

– Ako, govorimo o odbrani vrednosti demokratskog, građanskog društva, o pobuni protiv kriminalne korupcije u Srbiji, izdavači toj odbrani doprinose pre svega tako što objavljuju knjige koje o tome govore i nude alternative. To važi i za izdavače i urednike novina. Dobra knjiga, dobar članak nisu samo prikazi i komentari onoga što se događa, nisu samo tumačenje pobune koja traje već godinu dana, nego su i oni pobuna, deo pobune. Među ljudima koji će 1. novembra biti u Novom Sadu ima i izdavača i pisaca, ima novinara. Znam mnoge od njih. Među njima su i neki autori Biblioteke XX vek. Ali, treba znati, treba reći, da oni svojim knjigama i svojim člancima, učestvuju u buđenju pokreta koji sada budan ide u Novi Sad.

U stvari, ova pitanja vrte se oko toga da je situacija u srpskoj kulturi i društvu sa ovim režimom samo stigla do krajnjih granica u kojima se promovišu knjige ratnih zločinaca, osuđene vođe pravojnih formacija na čelu su kulturnih ustanova, zaštićeno nasleđe se ruši… Šta vi mislite?

– Voleo bih da ste u pravu, da dalje ovako ne ide, da je granica strpljenja i oklevanja prekoračena, da sledi promena, da tu promenu nagoveštava i najavljuje ova pobunjena Srbija. Pominjete promocije ratnih zločinaca. Da, moraju se pomenuti. Moramo se pitati, da li nama, pobunjenicima protiv Vučićevog režima, smeta što taj režim jednog ratnog zločinca sahranjuje u Aleji zaslužnih građana Beograda. To je zasmetalo, to su osudili, kao što se moglo i očekivati, Helsinški odbor, Fond za humanitarno pravo i Centar za regionalizam. I ko još? Nisam primetio da još neko ima problem s tim, da je nešto tim povodom rekao, na primer: Ne dozvoljavamao da se ratni zločinci slave i sahranjuju kao zaslužni građani, da Nebojša Pavković počiva pored Zorana Đinđića, Meše Selimovića, Ive Andrića, Danila Kiša…

Među novim naslovima XX veka koji će se pojaviti na predstojećem sajmu u CZKD-u posebno je zanimljiv onaj čiji ste vi autor – „Na rođendanu Republike Srpske. Zabeleške jednog nezvanog gosta“. Kakav ste to antroploški materijal pronašli u ovoj temi, da li je podrobna analiza tu da bi ostao trag o svemu tome i šta je najzanimljiviji zaključak te analize?

– Rođendani Republike Srpske i druge svečanosti u njenu čast privukli su moju pažnju, jer sam tu našao na delu vrlo razgranatu, vrlo bogatu politiku simbola, politiku koja me odavno zanima. A ovde sam zaista mogao da stupim u pravu “šumu simbola”, koju je Bodler našao u “hramu Prirode”. Ovde su simboli u hramu politike, u hramu političke liturgije čiji je glavni sveštenik Milorad Dodik.

Puno je tu marševa, himni, zastava, pevanja, beseda, blagosiljanja, recitacija, parola, transparenata, pojavljuju se krajnje interesantni likovi. Internet mi je pomogao da sve to pratim kao nezvani gost, kao internetnolog. To sam već jednom radio, kad sam pošao u potragu za pričama o etno muzici na internetu. Najzanimljiviji zaključak? Zaključak je da u grmu simbola leži zec politike.

Tu je još jedna izrazito aktuelna knjiga – „Protest je ispit. Profesorski zapisi o studentskim protestima 2024/2025“. Kako su nastali ovi zapisi odnosno knjiga na njima zasnovana?

– Ako se ne varam, “Protest je ispit” je prva knjiga u kojoj se  analizira i tumači studentski protest, ono što se tu događalo od početka do kraja avgusta ove godine. To je zbornik sa šesnaest radova, malih studija o pojedinim aspektima studentskog protesta, čiji su autori univerzitetski profesori, kao što je to i urednik zbornika Bojan Spaić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. On je i autor opsežnog hronološkog pregleda studentskog protesta, tako da će ova knjiga – očekujem to – biti nezaobilazna lektira za svakog ko bude hteo da se upozna ne samo sa glavnim temama i problemima koje je aktuelizovao studentski protest, nego i sa pregledom glavnih etapa njegovog toka u prvih deset meseci.

Studenti su čini se, baš kao i oni 96/97, položili ispit protesta, ali izgleda da srpsko društvo na njima ili nakon njih uporno pada i neprestani je ponavljač. Da li su sada izgledi veći da se ta situacija promeni? Imate li ideju šta je potrebno da se tako nešto dogodi? Ili je promena počela ali još uvek ne vidimo šta je na njenom kraju?

– Studenti su položili ispit, i još polažu. Slažem se da Dejanom Ilićem kad on u knjizi „Odrastanje u Srbiji. Izlazak iz komfora nezrelosti“ kaže da u našem oduševljenju pobunjenim studentima ne smemo zaboraviti pobunjene nastavnike i profesore, niti pobunjene opozicione stranke i nevladine organizacije, i da ne smemo da zaboravimo sebe, da je vreme da i mi, koji nismo ni studenti ni profesori ni opozicioni političari, izađemo na ispit iz građanske odgovornosti i solidarnosti. Bez nas s položenim ispitom iz ovog predmeta cela ova pobuna nema smisla.

Svečano otvaranje, tombola i knjige

Sajam će u 19 sati svečano otvoriti Dejan Atanacković, likovni umetnik, pisac i univerzitetski profesor.

Brojeve tradicionalne sajamske tombole izvlače Dušan Čavić i Dušan Šaponja (Marka žvaka).

Pored velikog broja ranije objavljenih naslova, na sajmu će prvi put biti izloženo i pet novih knjiga: drugo, dopunjeno izdanje knjige Teofila Pančića „Urbani bušmani“, „Odrastanje u Srbiji. Izlazak iz komfora nezrelosti“ Dejana Ilića, „Evropske vrednosti: Pitanje demokratije“ Žistin Lakroa, „Na rođendanu Republike Srpske. Zabeleške jednog nezvanog gosta“ Ivana Čolovića i „Protest je ispit: Profesorski zapisi o studentskim protestima 2024/2025“ čiji je urednik Bojan Spaić.

Samoubilačka odbrana ćirilice

– Mnogi izdavači svoje izdavačke planove prave računajući na novac koji će dobiti na ovim državnim konkursima. Tačnije, pravili su planove s tom računicom, ali poslednjih godina je to sasvim pogrešna računica. Konkursi su retki, uslovi nemogući, isplate neredovne. Kao da država poručuje da joj je plan da izdavače skine s vrata. O tome svedoči i najnoviji potez Ministarstva kulture, odluka da više ne otkupljuje za biblioteke knjige štampane na latinici. Očekujem da će ta politika odbrane ćirilice, ako se ovako mudro i patriotski nastavi, dovesti do toga da se i iz univerzitetskih i školskih biblioteka uklone knjige na latinici, možda i sa sajma, iz knjižara. Nije to originalna ideja, tim samoubilačkim putem išli su drugi, a idu i danas još poneki. Evo, ovo je moja poruka ćirilici: Ćirilico, ako se ne oslobodiš ovih zaštitnika, ovih stratega odbrane srpske kulure i srpskog pisma u vrhu spske države, tvoji dani su izbrojani – ističe sagovornik Danasa.

Parodija Jakšićeve pesme „Otac i sin“

Jedanput ide stari književnik,
ko neki sedi Mandarin,
a za njim tapka, bleji, kulira
iz trećeg braka najmlađi sin.
Sajam je bio i na sajmu
gomila knjiga, tri hale i sprat,
užasna gužva i halabuka,
samo da uđeš treba ti sat.
Kog pisca hoćeš da kupi ćale,
Deteta sklonost kušaše svog,
Bi li Kuelja, Pavića, Baj Ca
il nekog drugog kineskog?
Il možda želiš nešto o ratu?
O srpskoj vojsci da saznaš sve!
Govori, sine, govori brže,
Vreme smrti da kupim, bre?
Krele se češka ajfonom po glavi,
kao da ne zna šta bi sve.
Ah, ćale, ćale, kupi mi, ćale
Kupi ćevape sajamske.
Sad se i ćele češe po glavi,
gledajuć dugo krelca svog.
E, ja sam vol‘o Tolstoja i Ge DŽu,
a sin bi mesa roštiljskog.