INTERVJU Jure Pavlović: Dođe trenutak kad balon mora pući

Prethodni rad reditelja Jura Pavlovića, sa kojim razgovaram povodom beogradske premijere, je „Mater“ iz 2019. godine, igrani film namenjen prevashodno festivalskoj publici. Upravo taj iznenađujući momenat me na sarajevskom festivalu i privukao „Izgubljenom drim timu„.

Priča je dramaturški umešno sabijena u šest rimskih dana evropskog prvenstva u košarci 1991, uz svedočenja svih učesnika osim Arijena Komazeca. Paralelno, u Sloveniji počinje rat i naši junaci se nalaze u kulminaciji identitetske krize. Ko smo mi? Koga predstavljamo?

Toni Kukoč će u filmu reći da finale protiv Italije nisu igrali za zlatnu medalju već za osećaj zajedništva. Ili, kako rezonuje Zoran Savić, te večeri je dvanaest momaka rešilo da poslednji put rade ono što najbolje znaju. I u čemu su bili najbolji na svetu.

Kao neko ko je 1979. godište, dobro se sećam polaganja zakletve Titovog pionira. Vi ste malo mlađi, pa bih vas pitao imate li neko sećanje, momenat, predmet, nešto što vas asocira na Jugoslaviju?

– Osobno, direktno sjećanje ne. Ja sam ’85. rođen, bio sam ipak premali. Prva sjećanja su mi na grad u kojem sam odrastao. Moja sjećanja su naknadno formirana, kroz gledanje filmova iz tog perioda, čitanje knjiga, saznavanje o sportskim uspjesima. Osobno nemam veliki emotivni ili nostalgični odnos.

Vaš prethodni film „Mater“ je igrani. Sada ste napisali scenario i režirali dokumentarni film sportsko-političkog tipa, i radi se o zanimljivom prestrojavanju na planu forme. Tragate li za nečim?

– „Mater“ je, hajmo reći, autorskiji film, kao i moji raniji kratki filmovi. Što se tiče novog filma, radi se o sjajnoj priči koja me je inspirirala jer mislim da govori jako puno o „ovim prostorima“. Naravno, drugačija je forma, ali opet i u toj formi sam pokušao zadržati svoj autorski ugao – estetiku krupnog kadra, tišine… Generalno, rekao bih da i kao autor volim raditi različite stvari.

Čak se na taj način i odmorim. Sigurno bih sada nakon dokumentarnog radio nekakav igrani film koji bi bio svakako drugačiji, ali donekle i u ključu filma „Mater“. Rekao bih da je ovo bio jedan dobar izlet u dokumentaristiku, potaknut time što me priča pomaknula i naterala da se kao autor okušam i u toj formi.

Budući da nemate lična sećanja na period kojim se u filmu „Izgubljeni drim tim“ bavite, jedan od glavnih delova procesa je bilo istraživanje arhivskog materijala. Film otvara scena iz serije „Kocka, kocka, kockica“ u kojoj se narodi i narodnosti Jugoslavije deci predstavljaju kroz metaforu snopa. Grančice se pojedinačno lako slome, ali kada se uvežu… Kontekst je prilično ambivalentan, jer nas snop može asocirati i na ideologiju fašizma. Da li ste razmišljali o suštini Jugoslavije? Šta je bilo dominantnije, društvo jednakih ili totalitaristička država?

– Rekao bih da je bilo i jedno i drugo. Vjerojatno je u različitim fazama te države pretezalo na jednu ili drugu stranu. Zanimljivo mi je bilo upravo objašnjavanje u formi emisije za djecu, kroz naivnost i pojednostavljivanje. Na kraju filma se pokaže da je ipak ta priča bratstva i jedinstva vjerojatno bila malo… naivna.

Situacija u kojoj se srpska košarkaška reprezentacija našla na nedavno završenom evropskom prvenstvu je pomalo slična onome što se dešavalo sa jugoslovenskom reprezentacijom 1991. Društvo se raspada, a vi morate da se pretvarate da je sve normalno i da pobeđujete. Može li sport, naročito reprezentativni, da bude svet za sebe? Može li biti odvojen od društva i, konkretno, vlasti?

– Kao što i moj film pokazuje, jako teško. Kada se dešavaju društvene promjene, čak i da vi ostanete skroz gluhi i nijemi, i ne oglašavate se, to je opet na neki način poruka. Mislim da u takvim stvarima ne možete ostati po strani i praviti se da vas se ne tiče. S tim što su 1991. oni dugo zaista živjeli u nekakvom balonu, kao što i sada vjerovatno mnogo ljudi to izabere. Ali, jednostavno, dođe trenutak kada taj balon pukne. To se njima 1991. desilo, i onda morate reagirati.

Pratite li situaciju u Srbiji fenomenološki ili kao nešto što vam je blisko zbog jugoslovenske prošlosti? Zapravo, koliko vam je blisko?

– Naravno da je blisko, pogotovo zato što radim filmove u koprodukciji, imam puno kolega filmaša, suradnika, prijatelja. S druge strane, kao netko tko dolazi iz Hrvatske, ne mislim da je primjereno da se ja oglašavam. Dapače, mislim da bi komentiranje bilo kontraproduktivno i da bi se moglo manipulativno koristiti u nekakve svrhe. Tako da, naravno da pratim, da me intimno i duboko zanima, najviše zbog prijatelja, ali moj stav je da izbjegavam javno komentiranje, i da je u tom primjeru, da se vratim na prethodno pitanje, pametnije da se šuti.

U filmu me posebno dotakao Zoran Jovanović. Bio sam zvezdaš, on je jedan od prvih košarkaša za koje sam navijao. Jovanović je čovek koji nije mnogo igrao na tom prvenstvu, čovek koji je sagledavao sa strane. Na kraju filma on da zaključak o „dočeku“ u Beogradu od kog se naježite: „Osvojio sam medalju za državu koja više nije postojala, i primio me predsednik čijeg se imena više ne sećam. Bili su to odsjaji jedne zemlje koja je bila velika u sportskom i svakom drugom smislu. Više nismo osećali da smo nešto dali našem narodu“. Da li su ljudi generalno bili tada nalik njemu? Blizu događaja ali bez mogućnosti da se na događaje utiče? Koji je stepen odgovornosti običnog čoveka?

– Rekao bih da je to i jedna od glavnih poruka filma. Nešto što je snažno i univerzalno, i što čak i ljudi iz inozemstva dosta komentiraju. Pitanje je koliko pojedinci mogu utjecati. Ne bih želio širiti defetizam, jer stvarno mislim da, pogotovo skupa, možemo mijenjati neke stvari. Ali, pojedinačno vrlo teško. Da se pitalo sportaše, kao i veliki broj drugih ljudi, ne bi došlo do svega do čega je došlo u bivšoj Jugoslaviji. Ali na kraju se desilo. A oni su osvojili i tu zlatnu medalju, i na kraju je sve to imalo minimalni utjecaj. Na kraju, kada se takve stvari dešavaju svi mi smo promatrači.

Čak bih rekao da to nije ni ograničeno na „ove prostore“. Kada vidite šta se dešava u svijetu… Izrael, Palestina… Pa, koliko ljudi protestira i većina ljudi je sigurno protiv toga što se dešava. A opet, pogledate svijetske vođe i politiku, i na kraju se svejedno dešava. U budućnosti će biti sve više manipulacije medija i društvenih mreža, i pitanje je koliko će još taj fenomen nemoći pojedinca poprimiti utjecaja.

Imate li idealnog ili projektovanog gledaoca ovog filma? U Hrvatskoj ili globalno? Kakav bi zaključak neki današnji dvadesetogodišnjak izvukao?

– Idealni gledatelj je netko tko je emotivno otvoren i neopterećen. Kroz tu konkretnu priču mogu se osvijestiti mehanizmi raspada i promjena i koliko utiču na ljudske i prijateljske odnose. A poruka za sve nas bi bila da se manje nasjeda na dizanje tenzija, na preuveličavanje i manipulaciju. I da neki drugi put budemo pametniji.

Na projekciji u Sarajevu je gledalac pored mene vrlo glasno i sa puno mržnje opsovao Slobodana Miloševića kada su se na ekranu pojavili kadrovi mitinga na Gazimestanu ’89. Slažem sa njegovom reakcijom, ali to fokusiranje na jednog vinovnika zla je vrlo kompleksno. Svi mi smo odgovorni što su nam vođe takve kakve su. Moji roditelji su donekle odgovorni za Slobodana Miloševića, jer su imali četrdesetak godina i nisu uspeli da ga spreče. Ja sam odgovoran za današnje stanje.

– Većina ljudi, onih koji su živeli u balonu, nisu vidjeli gde to skupa vodi. Košarkaši do zadnjeg trenutka nisu vjerovali da će biti rata. I kada je počeo nisu vjerovali. Normalni ljudi odbijaju u to povjerovati. Mislim da film dosta dobro prikazuje spiralu ostrašćivanja. Svatko ima neku svoju odgovornost ili neodgovornost, a jako je teško individualca kriviti za bilo šta. Da je većina ljudi znala posledice, neke stvari se ne bi desile. Dobar deo ljudi nije dovoljno kvalificiran da procjeni šta će biti posledica izbora.