INTERVJU Laibach o koncertima u Trbovlju i Jajcu na „IV zasedanju AVNOJ-a“, poseti vladiki Jovanu Ćulibrku u Jasenovcu, jubileju i planovima za 2026. godinu: Nešto nije u redu kada se neko sam poredi s Putinom, Staljinom i Titom

U razgovoru za novogodišnji broj Danasa govori o „digitalnom delirijumu“, nekadašnjim i savremenim oblicima državne opresije, 45 godina postojanja benda, koncertima u Trbovlju i Jajcu na „IV zasedanju AVNOJ-a“, poseti vladiki Jovanu Ćulibrku u Jasenovcu i planovima za 2026. godinu

Kako ste emocionalno doživeli obeležavanje 45 godina Laibacha u Trbovlju i koji biste trenutak posebno izdvojili?

– Trbovlje za nas nije mesto nostalgije, već mesto porekla – industrijski pejzaž u kojem emocija nikada nije bila privatna stvar, već kolektivni pritisak, disciplina i otpor. Takvo je bilo i obeležavanje 45 godina Laibacha. Ako bismo morali da izdvojimo jedan trenutak, to ne bi bio aplauz, govor ili slavlje, već sam prostor: činjenica da se Laibach i danas odvija tamo gde je i nastao, u istom socijalnom i simboličkom okruženju koje i dalje proizvodi značenje. To nije povratak prošlosti, već njena stalna aktivacija u sadašnjosti. Laibach zato ne obeležava godine, već proverava sopstveni kontinuitet.
Emocije u principu izbegavamo – u ovom okruženju i u poslu kojim se bavimo lako postaju autodestruktivne ili zavaravajuće. To ne znači da ih nemamo, već da im ne dopuštamo da upravljaju nama. Ipak, kada povremeno simbolično obnavljamo rituale u Trbovlju, uvek se pojavi blaga, ali tamna melanholija.
Sama godišnjica protekla je u precizno pogođenom tonu. Posebno je bilo značajno ponovo na binu pozvati neke dugogodišnje saradnike, a naročito se izdvojio specijalni, eksperimentalni nastup u najvišem evropskom dimnjaku, u danas neaktivnoj Termoelektrani Trbovlje.

Zašto ste koncert otvorili rečenicom „Koncert je odpoveden“ i kako je otkazivanje vašeg prvog nastupa uticalo na razvoj Laibacha?

– Naravno, radilo se o šali koja se referisala na otkazivanje našeg prvog najavljenog koncerta u Trbovlju 1980. godine, kao i na otkazivanje koncerta u istoj dvorani povodom 40-godišnjice benda. Tada nam je obeležavanje jubileja onemogućila pandemija kovida.
Vrlo je verovatno da je upravo otkazivanje, odnosno zabrana prvog koncerta iz 1980. godine, za nas bilo presudno i indikativno; u izvesnom smislu odredilo je pravac kojim smo se kasnije kretali. Sasvim je moguće da Laibacha danas uopšte ne bi bilo da do te zabrane nije došlo. Ona je delovala kao inicijalni impuls: umesto prepreke postala je metoda, a umesto kraja – početak.

U Jajcu ste se „izvinili“ Titu zbog ranijih umetničkih provokacija. Koliko je to izvinjenje bilo iskreno, a koliko umetnički gest?

– Tito je – pored svoje važne antifašističke i državničke uloge – bio i simbol jednog sistema, odnosno vlasti, koja je svoju državu radikalno dovela u ćorsokak, pa je njen raspad, posledično, bio više-manje neizbežan. Naše provokacije zato nikada nisu bile usmerene toliko protiv samog Tita, koliko protiv političke hobotnice koja se sakrivala iza njegovog imena i lika. Osnivanje Jugoslavije u Jajcu 1943. godine, kao i sama antifašistička borba tokom Drugog svetskog rata, bili su herojski činovi, dostojni punog poštovanja. Isto važi i za izrazito aktivnu antikolonijalnu politiku posleratne Jugoslavije, za suosnivanje pokreta nesvrstanih, kao i za iskren pokušaj uspostavljanja sistema radničkog samoupravljanja.
U tom smislu, naše izvinjenje u Jajcu bilo je iskreno – ali istovremeno i svesno postavljeno kao umetnički gest. Ovog puta provokacija je bila okrenuta u drugom pravcu: ne ka razgradnji simbola, već ka njegovom ponovnom čitanju. Ponekad je najradikalniji čin upravo priznanje složenosti istorije, a ne njeno pojednostavljivanje.

Poznato je da predsednik Srbije intenzivno radi na građenju sopstvenog kulta ličnosti. Nekada izjavljuje da je njegova vlada izgradila za tri godine koliko Tito u Jugoslaviji, a ponekad poredi svoj odnos sa Putinom sa onim koji su imali Tito i Staljin. Kako komentarišete te paralele?

– Vašeg predsednika lično ne poznajemo, ali očigledno nešto nije u redu kada se neko sam poredi s Putinom, Staljinom i Titom – koji su, na kraju krajeva, ipak prvorazredni diktatori, vladajući gvozdenom rukom – dok mu se u sopstvenoj kući praktično urušava krov nad glavom.

Takva poređenja ne govore o snazi, već o nesigurnosti. Kult ličnosti je uvek simptom slabosti sistema, a ne njegove stabilnosti. Veliki vođe ne moraju da se upoređuju s istorijom – istorija to čini sama. Kada se analogije nameću silom, one postaju karikatura moći, a ne njen dokaz.

Mi ovde živimo intenzivna društveno-politička gibanja. Koristan nam je pogled spolja — primećujete li ih i kako ih vidite?

– Ono što se trenutno – ili već izvesno vreme – dešava na polju društveno-političkih kretanja u Srbiji, u izvesnom smislu predstavlja i najveće „dostignuće“ vašeg aktuelnog predsednika i vlasti. Društvo se ponovo formira kao aktivni politički subjekt i kroz proteste prolazi proces radikalne obnove. To može biti veoma snažan i kvalitetan naboj za svaku zajednicu.
Ključno je, međutim, u kom pravcu i na koji način će se ta energija usmeriti. Osim izraženih simpatija i deklarativne podrške, očekivati bilo kakvu konkretnu pomoć iz Evrope u ovom trenutku prilično je naivno. Evropa, zbog rata u Ukrajini, zbog aktivnog saučesništva u genocidu u Gazi i zbog ekonomskih i političkih pritisaka Sjedinjenih Američkih Država, ne zna gde joj je glava, praktično je paralizovana i zaokupljena isključivo sobom.
Srpsko društvo će zato svoje probleme, u suštini, morati da rešava samo. A to je, dugoročno gledano, i najbolje – i najviše što jedna društvena zajednica može da učini.

Na kraju koncerta u Jajcu poručili ste „Smrt fašizmu“, a publika odgovorila „Sloboda narodu“. Nakon nekoliko ponavljanja uzviknuli ste „Sieg!“, publika je zanemela, a vi ste rekli: „Dobro je.“ Šta bi se desilo da su uzvratili „Heil!“? Da li bi vas to uznemirilo i kako biste reagovali, posebno u svetlu jačanja ekstremizma u svetu?

– Bila je to šala – ili, preciznije, test „budnosti“ publike – i taj test je u potpunosti uspeo. Publika je bila pribrana i fokusirana, što je uvek dobar znak. Takav nivo koncentracije i svesti biće presudan u borbi protiv mračnih oblika političkog ekstremizma, koji su danas ponovo u opasnom porastu.
Za taj porast primarnu odgovornost snose političke elite na vlasti, koje ekstremizam koriste kao sredstvo za učvršćivanje moći i ostvarivanje sopstvenih interesa. Naša intervencija nije bila provokacija radi provokacije, već kratki prekid automatizma – trenutak u kojem se proverava da li publika reaguje refleksno ili promišljeno. Tišina publike bila je pravi odgovor.

Neki su vaš nastup u Jajcu doživeli kao viziju nove zajedničke države. Kako gledate na takva tumačenja?

– Možda treća Jugoslavija zaista nije sasvim nemoguća. Ako ideja ujedinjene Evrope ne izdrži – a takav scenario nije isključen – i ako Evropa počne da se raspada, manje države će se ponovo naći u situaciji da moraju međusobno da se povezuju. U tom smislu, ne bi bilo ništa pogrešno kada bi zavađena balkanska plemena – koja u suštini imaju više zajedničkog nego različitog – zakopala ratne sekire i počela da razmišljaju u pravcu otvorenije i racionalnije saradnje.
Međutim, ako bi do treće Jugoslavije ikada zaista došlo, ona ne bi smela da bude zasnovana na nostalgiji ili starim mitovima, već na jasnoj svesti o greškama prošlosti i na radikalno drugačijim osnovama. Svaka nova zajednica mora nastati iz potrebe i svesne odluke – ne iz sentimenta.

Posetili ste vladiku Jovana u Jasenovcu. Kako je nastalo vaše prijateljstvo i da li biste nagovestili čime ćete se baviti u potencijalnom zajedničkom projektu?

– Sa vladikom Jovanom prijatelji smo još od početka osamdesetih godina, kada je kao vojnik JNA služio u Sloveniji. Povezali su nas interesovanje za muziku i umetnost, ali i šire razumevanje kulture kao prostora odgovornosti, a ne samo ličnog izraza.
Već duže vreme razgovaramo o mogućnosti pietetnog koncertnog nastupa u Jasenovcu. Ako bi do toga ikada došlo, to ne bi bio koncert u klasičnom smislu, već sveden i dostojanstven čin – bez spektakla, bez efekata i bez estetizacije tragedije. Svesni smo da Jasenovac pre svega zahteva tišinu, meru i odgovornost. Ipak, nadamo se da će se jednog dana stvoriti uslovi da se takav nastup realizuje.

Kako danas vidite mehanizme državne opresije u doba „digitalnog delirijuma“?

– Državna represija danas više ne funkcioniše prvenstveno kroz zabrane, cenzuru i otvorenu silu, već kroz dobrovoljnu saradnju subjekata. U dobu „digitalnog delirijuma“ moć je internalizovana: građani sami proizvode, arhiviraju i distribuiraju podatke o sebi, dok algoritmi obavljaju posao koji su nekada radile tajne službe, policija i partijski aparati.
Država više ne mora da naređuje – ona optimizuje. Ne mora da preti – dovoljno je da rangira, filtrira, meri i predviđa ponašanje. Represija se ne doživljava kao nasilje, već kao udobnost, personalizacija i privid slobode izbora. Kontrola je postala interfejs.
Digitalni delirijum stvara iluziju stalne prisutnosti i učešća, ali istovremeno proizvodi konfuziju, fragmentaciju pažnje i političku pasivnost. Što je više „slobode izražavanja“, to je manje stvarne artikulacije. Sistem ne guši glasove – on ih umnožava do besmisla.
Savremena država zato nije represivna zato što je brutalna, već zato što je liberalna, efikasna, nevidljiva i prihvaćena. Najuspešnija represija je ona koja se ne prepoznaje kao represija, već kao normalno stanje stvari.

Da li je društveni angažman postao roba — i kako mu vratiti transformativnu moć?

– Društveni angažman jeste postao roba – brendirana, merljiva i bezbedna. Pretvoren je u sadržaj koji se konzumira, lajkuje i zaboravlja. Protest je estetizovan, otpor sponzorisan, a kritika sistema često se odvija unutar samog sistema, po njegovim pravilima i uz njegov pristanak. Angažman je dozvoljen sve dok ne proizvodi posledice.
Transformativna moć nestaje onog trenutka kada angažman postane sredstvo lične afirmacije, moralne samopotvrde ili društvenog statusa. Kada se pobuna svede na gest, a ne na rizik, ona prestaje da bude opasna – i samim tim relevantna. Ta moć se može vratiti samo tamo gde angažman ponovo postane neprijatan, neisplativ i dvosmislen: gde zahteva disciplinu, doslednost i spremnost na gubitak – popularnosti, komfora, pa čak i sigurnosti. Angažman mora ponovo preći iz sfere reprezentacije u sferu delovanja.
Umetnost pritom nema zadatak da nudi rešenja, već da poremeti samorazumljivost stvarnosti: da prekine automatizam mišljenja i podseti da društvena promena nikada nije proizvod, već proces – spor, konfliktan i neizvestan.

Može li veštačka inteligencija popraviti ono što ljudska nije uspela? Kakav je vaš stav o njenom sve većem uticaju?

– Veštačka inteligencija već danas može da proverava ljude na internetu da li jesu ili nisu roboti. Ali ne može da popravi ono što ljudska inteligencija nije uspela – jer AI nije alternativa ljudskoj, već njena projekcija i amplifikacija. Ona ne dolazi spolja kao korektiv ili moralni arbitar, već iznutra: iz naših podataka, navika, predrasuda, interesa i grešaka. AI nema savest, odgovornost ni istorijsko pamćenje. Ona samo optimizuje ciljeve koje joj ljudi zadaju. Ako su ti ciljevi pogrešni, cinični ili isključivo profitni, veštačka inteligencija će ih sprovoditi savršeno – bez sumnje i bez otpora. U tom smislu, ona neće ispraviti nepravde, već ih može učiniti efikasnijim, bržim i nevidljivijim. Zato njen rastući uticaj nije pre svega tehnološki, već politički i etički problem. Pitanje nije šta AI može da uradi, već ko je koristi, u čijem interesu i pod kojim uslovima. Tehnologija nikada nije neutralna – ona produžava logiku sistema koji je proizvodi.
Ako veštačka inteligencija ima ikakav emancipatorski potencijal, on ne leži u njoj samoj, već u načinu na koji ljudi odluče da je ograniče, razotkriju i politizuju. Bez toga, AI neće spasiti čovečanstvo – već će samo preciznije automatizovati njegove neuspehe.

Kako biste sumirali proteklu godinu za Laibach — umetnički, politički i lično?

– Proteklu godinu vidimo kao kondenzaciju procesa koji već dugo traju: ubrzavanje ideoloških refleksa, digitalno učvršćivanje nadzora, estetizaciju konflikta i banalizaciju nasilja. Nastavili smo da radimo ne kao odgovor na događaje, već kao dokument, ritual i simptom vremena. Nismo proizvodili komentare, već formate u kojima se komentar događa sam od sebe.
Politički, godina nije donela preokrete, već potvrdu poznatog: države su postale performativnije, moć transparentnija, a laž efikasnija. Ideologije se ne vraćaju – one nikada nisu ni otišle. Tehnologija im je samo dala bolja sredstva i prijatnije sučelje. A Evropa se i dalje raspada.
Lično, Laibach ne postoji kao pojedinac, već kao organizam, aparat i proces. U tom smislu, ova godina bila je pre svega funkcionalna. Dok sistem funkcioniše, Laibach ostaje operativan. Kolektivni identitet funkcioniše kao nad-identitet – okvir i aparat koji individualne impulse transformiše u zajednički izraz. Članovi ne „izražavaju sebe“ kroz Laibach, već operišu unutar sistema koji ih nadilazi. Autorstvo je stoga namerno depersonalizovano, jer nas ne zanima psihologija pojedinca, već mehanika kolektiva, ideologije i reprezentacije. Laibach nije zbir ličnosti, već koherentna, „borgovska“ mašina – u kojoj pojedinci dolaze i odlaze, dok se (nad)sistem neprestano regeneriše i evoluira.

U ovom turbulentnom globalnom trenutku, kakvu ulogu Laibach vidi za sebe u odnosu na savremene političke narative?
– Laibach sebe i dalje vidi kao mehanizam koji pre svega provocira pitanja. Ne učestvujemo u savremenim političkim narativima tako što im se suprotstavljamo ili ih podržavamo, već tako što ih preuzimamo, pojačavamo i dovodimo do tačke u kojoj sami sebe kompromituju. Naša uloga nije da zauzmemo stranu, već da pokažemo kako narativi funkcionišu, kojim jezikom govore i kakvu moć proizvode.
U vremenu u kojem se politika pretvorila u spektakl, a ideologija u algoritam, Laibach i dalje deluje kao ogledalo sistema – hladno, precizno i bez moralne utehe. Ne nudimo utopije niti spas; nudimo strukturu u kojoj se vidi kako moć proizvodi značenje, strah i pripadnost.
Ako imamo neku ulogu, onda je to da ostanemo operativni simptom vremena: ne korektiv političke stvarnosti, već njen funkcionalni odraz. Dokle god postoje narativi koji traže poslušnost, identifikaciju i veru, postoji i mesto za Laibach.

Koji su vaši planovi i želje za 2026. godinu?

– U nadolazećoj godini pre svega objavljujemo novi studijski album, koji je već snimljen, a čije je izdanje planirano za 1. maj. U vezi s tim albumom očekuje nas niz koncerata i turneja, najpre po Evropi, a potom ćemo videti kako dalje. Krajem godine biće objavljen i drugi deo albuma, sa dodatnim numerama.
Uz to, povodom 40. godišnjice pozorišnog projekta „Krst pod Triglavom“, u narednoj godini pripremamo i reizdanje tog dvostrukog albuma iz 1986. godine, obogaćeno snimcima nekih naših drugih projekata koji su se takođe bavili prekrštavanjem naroda i kultura.
Što se tiče želja za 2026. godinu, one su jednostavne: pre svega se nadamo da će se što pre okončati ratovi u Ukrajini i Sudanu. I da konačno opet padne sneg.

Laibach čestitka za Novu 2026. godinu

Veliki točak nastavlja da se okreće dok zatvaramo 2025. godinu i pripremamo se za još jednu godinu algoritamskog ropstva i infantilizacije. Zato tokom praznika priuštite sebi malo razmišljanja i tišine, i sakupite snagu za sledeću rundu beskrajne buke koja dolazi.

Pripremite se za istinski laibahovski trompe-l’œil — glasan, (ne baš) jasan, ali muzički, doček Nove godine!