INTERVJU Leæther Strip: Previše glasnih idiota dobija previše pažnje i moći

Leæther Strip je solo projekat legendarnog danskog electronic industrial umetnika Clausa Larsena, nastao 1988. godine,

Bio je i ostao velika inspiracija mnogim današnjim mlađim izvođačima, a ujedno je i dalje jedan od najproduktivnijih i najaktivnijih umetnika na toj sceni. Njegovi koncerti poznati su po brzom tempu i snažnoj energiji, a izvodi brojne svoje klasične hitove poput „Strap Me Down“, „Don’t Tame Your Soul“ i mnoge druge.

Larsenovi tekstovi često su brutalni i direktni, ponekad čak i do tačke neprijateljskog tona. Češće, međutim, Larsen na isti otvoren način istražuje sopstvene lične probleme, što rezultira brojnim pesmama koje su istovremeno agresivne i introspektivne.

Uz beogradsku publiku 20. februara, dan kasnije u njegovoj muzici uživaće i zagrebačka publika u Močvari, sve u Hengtajm organizaciji.

Popričali smo sa Klaus Larsenom, o svemu onome što ga raduje ali i tišti danas, skoro 40 godina pošto je pokrenuo Leæther Strip.

Muziku stvaraš još od kasnih osamdesetih, kroz bezbrojne kulturne i političke promene. Šta se najviše promenilo: svet, publika ili ti?

Zapravo sam počeo da komponujem 1982, kada sam imao 14–15 godina i kupio svoj prvi sintisajzer, Moog Prodigy mono-sint, i Yamaha ritam mašinu. Posle više bendova u kojima sam svirao, pokrenuo sam Leæther Strip kao reakciju na mentalitet muzičara sa kojima sam pokušavao da radim. Imao sam jasnu viziju i strast da budem originalan i iskren, a to tada nije bilo uobičajeno. Svi su imali neku ideju kako žele da nas oblikuju da bi se bolje prodavali, a ja to nisam želeo.

Tako sam 1988. počeo da pišem pesme kao solo projekat i nazvao ga Leæther Strip. Demosi su postali moj prvi 12” singl „Japanese Bodies“ i prvi album „The Pleasure Of Penetration“. U pisanju pesama uvek sam bio ili veoma ličan, ili sam reagovao na svet oko sebe. Moje tekstove shvatam jednako ozbiljno kao i muziku — možda je to nešto što me izdvaja. Od mnogih muzičara sam čuo da tekstovi često nastaju poslednji, samo zato što „moraju“. Ja volim pesme koje me nateraju da mislim, koje mi nešto daju, šta god to bilo, samo da me uvuku u sebe. Takve pesme se nikada ne „istroše“.

Voleo bih da verujem da sam sazreo, i stalno pokušavam da budem bolji kompozitor, producent i muzičar. Blagosloven sam slušaocima koji me prate od početka — odrasli smo zajedno i zahvalan sam što i dalje mogu da radim ono što volim. Duboko u sebi, mislim da se niko suštinski ne menja. Imam 58 godina i i dalje vidim isto sran*e u svetu kao kad sam bio mlad i besan. Žalosno, ali istinito, većina ljudi nikada ne nauči iz svojih grešaka, ili jednostavno zaboravi pa ih ponavlja.

Ono što se nikad nije promenilo je moja ljubav prema stvaranju i izvođenju muzike.

Tvoja muzika uvek balansira između agresije i ranjivosti. Vidiš li te emocije kao suprotnosti, ili kao deo iste ljudske istine?

Nemam nikakvu kontrolu nad tim šta izađe iz mene kada sednem u studio. To je magija svega ovoga. Za mene muzika uvek mora imati svrhu i značenje — bilo kakvo. Od početka Leæther Strip-a, prvi uslov u svim mojim ugovorima bio je: „100% umetnička sloboda.“

Nikada nisam želeo da budem „one-track pony“, ograničen na jedan stil. Čovek sam, u meni postoji mnogo emocija koje želim da izrazim. Nekad sam veoma melodičan, nekad besan. Muzika mi je terapija. Rođen sam sa hroničnom depresijom, ali je kontrolišem muzikom, bez lekova. Na taj način izbacujem gomilu stvari iz sebe.

Pesme poput “AEighty AEight” i “Suicide Bombers” brutalno su direktne i političke. Misliš li da danas umetnici imaju moralnu odgovornost da govore o onome što se dešava u svetu?

Mislim da sve vrste kulture i umetnika imaju odgovornost da komentarišu ili reaguju na ono što se oko njih dešava, bilo politički, bilo lično.

Svet je danas u čudnom stanju, nacionalizam ponovo raste, tehnologija prepisuje naša života, empatija je retka. Kako ta atmosfera utiče na tvoje pisanje?

Claus: Nažalost, u pravu ste. Sve je postalo „mi protiv njih“ i „ja, ja, ja“. Moj poslednji album „Godsent“ bavio se upravo time. Kompromis i empatija danas deluju kao izgubljene reči.

Videli smo sličnu atmosferu i početkom devedesetih, i to je polako nestalo, pa se nadam da će se ljudi ponovo probuditi i shvatiti da ovo možemo rešiti samo zajedno, a ne boreći se jedni protiv drugih.

Previše glasnih idiota dobija previše pažnje i moći.

Industrijal i EBM muzika oduvek su bili pobuna. Šta za tebe znači pobuna u 2025?

U srcu sam pank do kostiju. Za mene je to vrlo jednostavno: Je*eš ljude koji misle da su bolji od tebe. Ne podnosim arogantne, fašistoidne autoritete, ljude gladne moći i lažove. Svaki glas vredi, čak i njihov, ali samo ako počnu da slušaju druge koji ne misle da su bogovi.

Često govoriš otvoreno o ličnim borbama, mentalnom zdravlju, identitetu, starenju. Misliš li da iskrenost danas može više šokirati ljude nego buka i agresija?

Naravno. Neki misle da sam previše ličan, i to je u redu. Ionako obično i ne obraćaju pažnju na tekstove. Ako samo žele da plešu, super. Kao što sam rekao, moja muzika je moja terapija. To je najbolji način da izrazim ono što ne izgovaram u životu.

U društvu, naročito pred bliskim ljudima, ja sam više slušalac nego onaj koji govori o svojim osećanjima. Zato su pesme moj prostor da se otvorim. Svi mogu da urlaju besne reči u mikrofon, mnogo je teže ogoliti se lično i unutrašnje. To je veoma ranjiv osećaj, ali za moje mentalno zdravlje čini čuda.

Mnogo mlađih umetnika navodi tebe kao uticaj. Kako se osećaš kada vidiš svoj zvuk i stav u generaciji koja je odrasla potpuno digitalno?

Neverovatno mi je da mogu ikoga da inspirišem. Greje me svaki put kada mi neko kaže šta mu je moja muzika značila. U porodici i u školi su mi govorili da nikada neću biti ništa. Tako da je ovo ogroman srednji prst svima koji su me potcenjivali.

Ipak, glavna misao koja me je tada vodila bila je: „Pokazaću im, je*eno ću im pokazati.“ Nekoga inspirisati,  to je jedna od najvažnijih stvari koju čovek može da postigne.

Bend je oduvek bio sirov, fizički i veoma ljudski. Misliš li da elektronska muzika danas rizikuje da izgubi taj ljudski dodir?

Stilovi i trendovi se stalno menjaju. Mislim da postoji talas mladih bendova sa sopstvenim zvukom. Dugo je bilo mnogo „klon bendova“ koji pokušavaju da zvuče kao oni koji su tada bili veliki. To je normalno u svakoj sceni, ali bendovi će dobiti mnogo veću pažnju i duži život ako rade na svom identitetu.

Kad sam počinjao, zvučao sam drugačije jer sam živeo daleko od EBM/industrijal scene. Bilo je teško doći do ploča i CD-ova. Inspirisao sam se svime, od metala, popa, folk muzike, klasike, punka, synth popa… mislim da mi je to mnogo pomoglo. Ako osetim strast i originalnost — ja ću slušati.

Kada pogledaš unazad kroz svoj katalog, šta je ostalo konstantno, bez obzira na to koliko se svet menjao?

Iskrenost i strast.

Kada bi tvoja muzika mogla da pošalje jednu poruku svetu u vremenu buke, podela i distrakcija, koja bi to poruka bila?

Prestanite da mrzite i povređujete manjine — odmah! Usmerite svoj bes na lažove na vlasti — oni ga zaslužuju.

Šta očekuješ od nastupa u Srbiji — i možeš li pozvati ljude da dođu?

San mi je još od devedesetih da sviram tamo i jedva čekam. Sviraću žestok, old-school set, baš onakav kakav sam hteo da vam odsviram još devedesetih. Vidimo se uskoro!

Bonus video: