INTERVJU Ludwig Ludwig: Što je stanje teže, veća je inspiracija

Uoči nastupa legendarnog makedonskog sastava Mizar, koji će 24. oktobra održati koncert u Zappa Bazi, razgovarali smo sa njihovim gostima – bendom Ludwig Ludwig, jednim od najzanimljivijih i najneobičnijih pojava domaće post-pank i elektro-industrial scene. Ovaj dvojac je nastao 2016. godine kao fuzija bunta, introspekcije i eksperimenta, gradi svoj prepoznatljiv zvuk na spoju minimalizma, repeticije i sirove energije.

U intervjuu za Danas članovi benda pričali su o svojim počecima, simbolici imena, odnosu prema žanru i scenskoj estetici, ali i o značaju benda Mizar i inspiraciji koju crpe iz njihove duhovne i umetničke težine.

Ako do sada niste čuli za Ludwig Ludwig, sada je pravo vreme – jer njihov nastup obećava iskustvo koje je istovremeno i mehanizam i organizam, ritual i oslobađanje.

Za početak, vratimo se na leto 2016. Kako je došlo do toga da se pokrene Ludwig Ludwig? Šta je bio inicijalni impuls – neka vrsta bunta, zvučni eksperiment ili čista potreba da se napravi novi prostor za glas i buku?

To je, na prvu, fuzija svega što si nabrojao. Bunt se svakako podrazumeva, ali smo mi tu uključili i bunt protiv sebe – protiv Ja – jer je Ja naš najveći i najteži neprijatelj. Lako je boriti se protiv sistema, ali odnijeti pobedu nad sobom je nešto najteže. Zato se u nama prelama zvuk kroz eksperiment, kroz repeticiju, minimalizam… tekstualno i muzički, što automatski otvara nove prostore za put u nepoznato. Potpuna katarza. To je ono što nas je pokrenulo, u želji da uživamo u toj rovovskoj borbi, jer je to žar življenja i osnovni smisao zorskog ushićenja!

Naziv Ludwig Ludwig – zašto dupli Ludwig? Da li je to omaž nekom ludilu, simetriji, egu, ili je naprosto igra ritma u imenu koje zvuči kao eho?

Haha (smeh), to je bila naša interna šala kada smo razmišljali o imenu… zamišljali smo Vitgenštajna i Betovena – kako bi oni reagovali kada bi se našli slučajno u nekoj balkanskoj diskoteci (folkoteci, nešto smo njih usput pominjali) i kakav bi im izraz lica bio? Zapanjenost, zgroženost, grč… haha… a onda smo shvatili da nose isto ime, a mi smo dvojac i eto imena. To nam je odmah dalo ideju da se tako i nazovemo, jer to istovremeno nosi i simboliku i poruku kojom i kojim se ljudima želimo obratiti u borbi za prave vrednosti.

Vaš zvuk se često opisuje kao post-punk/electro-industrial, ali čini se da u njemu ima i dosta introspektivnih i gotovo ritualnih elemenata. Kako vi doživljavate svoj žanr – kao okvir, kao oružje, ili kao nešto čemu stalno bežite?

O, da! Od plesnog ritma drveta i kamena, do poezije nutrine. Sve vodi ka tome, ka singularitetu, ka pulsu, ka pra… ka onome što je u nama, od čega smo sazdani, ka onome što je odneo zaborav – naše ruke definitivno nisu prazne, tako da idemo u susret – nikako u beg. Jer kada vidiš da ništa nema smisla i da je potpuni kraj, a ti veslaj! Put ka slobodi je zatvor u kome se odvijaju najdivnije borbe, te ako je to okvir – onda se sigurno nalazimo u njemu. To je naša ćelija, naš žanr – tako da je prirodno što se projavljuje kroz post-punk… industriju…

Koliko je za vas grad Kruševac bio važan u stvaranju identiteta benda? Da li su manji gradovi u Srbiji danas prostor slobode ili upravo suprotno – mesto gde se alternativa bori za dah?

Što je stanje teže, veća je inspiracija. Nama to ne da ne predstavlja problem, već nas provocira da provociramo i budemo prst u oku zabokrečni. Grad Kruševac ne želim da pominjem, jer ne želim da ga reklamiram. Pomenću ga tek kada bude vratio svoj duh, kada bude ponovo grad vredan pažnje… tako da identitet LL ne bismo vezivali za njega, osim što smo i Saša i ja rođeni u njemu i to je jedina stvar koja nas povezuje za sada. Ah, da… da ne zaboravim… jedina svetla tačka u njemu je Alternativni kulturni centar Gnezdo – bez njih ne bismo mogli da opstanemo. Drugu podršku nemamo.

U vašoj muzici oseća se ta napetost između tela i tehnologije, mašina i emocije. Da li je Ludwig Ludwig više mehanizam ili organizam?

LL je poput kiborga koji ponovo uči da plače. Emociju ima, oseća, srce mu kuca, živ je… ali mu oči ne suze. Otuda ta napetost koja vrcka iz nas na live nastupima, svašta se tu događa… od mehanizma do organizma… mi plačemo bez suza.

Kada nastupate, imate vrlo izražen vizuelni identitet – tamne slike, elektronski puls, gotovo scenski ritual. Koliko vam je estetika važna u odnosu na sam zvuk? Da li muzika traži svoj vizuelni ekvivalent?

Ono što je unutra, to prosto mora da se materijalizuje… Nama je to jednako važno. Ne vodimo se mišlju da je to dobro zbog marketinga (što je često slučaj i to je legitimno) i slično, ali je nama bitno – zato što smo to mi. Kao što sam pomenuo, ne bi bilo pravedno da lažemo ni sebe, ni ljude oko nas – da se lažno predstavljamo. Mi smo predstava, ispoljavanje, ogoljeno biće u potpunosti. To nas vodi do samoozdravljenja – taj ritual o kome govorite… bez toga bismo bili mrtvi.

Svirate kao gosti benda Mizar, jednog od najuticajnijih sastava s ovih prostora. Šta za vas Mizar znači? Koliko je njihov rad važan za ex-Yu scenu i da li vas inspiriše njihova duhovna i estetska težina?

Govoriti o Mizaru je velika stvar – to je jedan od najbitnijih bendova sa ovih prostora. Ko god je misleći čovek voli ili je čuo za Mizar. Prosto je nemoguće zaobići takvu tačku – pre bih rekao da je to institucija, a ne bend, i to vanvremenska. Velika je čast što ćemo sa njima i što smo već delili scenu. Ne možemo da zamislimo ex-YU prostor bez Mizara, to bi bilo svetogrđe, tako da je on sam po sebi ogromna inspiracija – da ne govorimo o duhovnoj dimenziji.

U vremenu gde je sve brzo, algoritamski i površno, kako vi gledate na vašu muziku? Da li prati ubrzavanje ili teži ka usporavanju?

Nama je ova godina bila fantastična iako se još nije završila – kada bismo sada podvukli crtu, bili bismo veoma zadovoljni učinkom. Umnožava se priča. Pošto svako ima svoje mesto pod Suncem, ne brinu nas mnogo moderna pravila ponašanja – prosto se trudimo da održimo kontinuitet, pa kako bude. Ni Betoven se ne dopada svakome, o Vitgenštajnu da ne govorimo… a bili su vrhunski. Mi težimo ka – to je mnogo bitno – težiti ka.

Kad biste morali da opišete svoju muziku bez ijedne reči, samo pokretom, kako bi izgledao ples Ludwig Ludwiga?

Sale to vrhunski radi gitarom, a ja bih sigurno držao ruke iznad glave u obliku krova.

Šta trenutno radite i planirate posle svirke sa Mizarom – novi materijal, saradnje, možda nešto potpuno drugačije? I ako možete da birate – gde bi Ludwig Ludwig najradije odsvirao sledeći koncert?

Snimili smo drugi album u AKC Gnezdo, snimatelj i producent nam je Marko Cvetković – Cvele (bez njega nigde ne idemo), te ovim putem najavljujemo izlazak drugog albuma. To nam je prioritet. Čekaju nas naredni koncerti, za saradnju smo uvek otvoreni… dok bismo, sigurno je, voleli da ponovimo Zagreb.