INTERVJU Maša Dakić: Sve ove strašne zabrane u kulturi, zatvaranja, otkazi, poniženja, samo ukazuju gde živi istina

Glumici koja više od decenije živi i radi u Njujorku, ovo visoko priznanje pripalo je za ulogu Tese u predstavi “Prima Facie”, prema drami Suzi Miler, u režiji Anje Suše, koja je doživela veliki respekt i uspeh na premijeri januara prošle godine, a posle duže pauze, ponovo je repertoaru Bitef teatra 15. novembra.

„Prima Facie“ je nagrađen Tony i Oliver nagradama na Brodveju i Vest Endu, i bio je najuzbudljiviji i najznačajniji pozorišni događaj na dve najveće pozorišne scene pre dve godine, Njujorku i Londonu, a govori o pokušajima izmene zakona vezanih za temu seksualnog zlostavljanja, i kako ono što je lično postaje političko.

Juče ste stigli u Beograd zbog predstave, da li ste možda iznenađeni Nagradom „Miloš Žutić“, i šta ovo priznanje za vas znači?

– Ovo je nagrada koju dodeljuju moje kolege. Ovo je godina u kojoj je kultura sankcionisana, skrajnuta – ali isto tako godina u kojoj se iste te kolege svakodnevno bore i žrtvuju za opstanak slobode u pozorišnom prostoru koji je moja privilegija već dvadeset pet godina. Da budem u njihovom društvu, i uživam u njihovim kreacijama. Učinili su me neizmerno srećnom što su me pre svega nominovali, a onda i nagradili, i ovo mi greje dušu kao nikada da sada: najzad mogu da kažem – ej, ja sam glumica! Kao da sam se ovim izborila da budem deo tog fascinantnog sveta.

Sećam se svakog tona Đurđije Cvetić u “Skupu”, svakog pokreta Olge Odanović u “Govornici”, neprepričljive zavodljivosti Jelene Đokić, spektakularne ranjivosti i snage Seke Sablić kao Marije Kalas, nepobedive realističnosti Dude Stojanović, kraljevske suptilnosti Nade Šargin, razorne Jasne Đuričić, eksplozije talenta Jovane Gavrilović, i najzad, Branke Katić i njene Blanš satkane od najfinije pene! Muškarci opet posebno, bez da umanjujem – opčinjena sam idejom da sada mogu da budem nabrojana uz ovakve stvaraoce.

Predstava „Prima Facie“ je urađena u vašoj produkciji, vi ste dramu Suzi Miler doveli pred našu publiku, a ona otvara temu istine i odgovornosti, ali i savesti, moralnog i građanskog aktivizma svakog od nas. Zašto nam se čini da je u ovom trenutku ta priča još aktuelnija i važnija nego pre dve godine kada je premijerno izvedena?

– Kada sam pogledala ovu predstavu u Njujorku maja 2023, sa sjajnom glumicom Džodi Komer u liku Tese, moj instinkt je bio toliko snažan da sam isto veče pozvala Anju Sušu i rekla joj: molim te, molim te učini mi, ne mogu ovo bez tebe, hoću da dovedem ovaj tekst kod nas. I Anja je, sa celim timom kreativaca taj tekst pretvorila u predstavu, u kojoj je okupila i veliki broj ljudi iz pravosudnog sistema – kroz razgovore, panele, finansijsku podršku, i kroz veliki broj advokata, sudija, psihologa, koji su kao gledaoci bili izuzetno značajni i meni vrlo važni, jer mogu da donesu konkretne promene! „Mic po mic“, smatram da je ogroman uticaj izvršen, i da se o ovoj temi sada ne priča šapatom. A za to su između ostalih, opet zaslužne i moje koleginice, čijoj izdržljivosti je ova predstava i posvećena.

Autorka drame je advokatica sa velikim iskustvom u zastupanju ljudskih i dečijih prava, ona u svom tekstu fokusira situaciju u pravosuđu, upozoravajući i pozivajući na odgovornosti ljude koji stoje na pozicijama gde se radi po naredbi, a ne po pravdi i zakonu. A posle višegodišnjeg ćutanja, pitanje zakona, koruptivnosti našeg pravosuđa i režima, ali i naše društvene odgovornosti i savesti pokrenuli su studenti u protestu zbog pogibije ljudi u Novom Sadu, za čiju smrt i posle godinu dana i dalje niko ne odgovara. Kako ste videli ove događaje iz Njujorka, a kako ih osećate sada, kada ste opet u Beogradu?

– Iako mnogo vremena provodim u Njujorku, osećam da sam imala priliku da budem aktivni član protesta u prethodnih godinu dana. Ovo je ogroman korak za svest društva. i kao da je skinuta mrena. Možda jeste sporo, ali je učinkovito i oseća se razlika i u ljudima – i opet ne samo kod nas. Juče je u Njujorku pobedu odneo Zohran Mamdani, kao novi gradonačelnik, on je dokaz da ni tamo niko nije ozbiljno shvatao mlade ljude, a oni su trijumfovali. Mamdani je lampion pobede nad establišmentom i utabanim koruptivnim metodama. I dokaz da u glasanju leži ogromna moć jednog naroda. Zato nikako da se dokopamo tog datuma novih izbora.

Koliko se Beograd promenio, i sa kakvim osećanjem se, u kontekstu svih ovih događaja, vraćate na scenu i igrate predstavu „Prima Facie“?

– Da. Uvek se pojavi neki novi sloj kad se vratim da igram. Postoji u tekstu rečenica, kada se Dekanica obraća tek upisanim studentima prava i kaže: “Vi ste oni koji će promeniti ovu zemlju!” Ovoga puta, dok na probama prolazim tekst za predstojeća izvođenja, to je deo na kome se slomim. Delom setno, a delom zbog snage mladosti, uverenja, snova, ideala i vere!

Najsnažniju podršku studentima od prvog trenutka blokade i protesta dali su upravo umetnici i svi umetnički esnafi i kulturni stvaraoci, i oni, zajedno sa studentima i profesorima trpe najveću odmazdu vlasti – nezapamćeni skandali se dešavaju, od zatvaranja Narodnog pozorišta, ukidanja budžeta za snimanje filmova i festivale, otkaza u pozorištima po Srbiji, do zabrane dolaska na Bitef svetski priznatom reditelju Milu Rauu. Kako to doživljavate?

– Kao atak. Ali i kao pobedu. Na jedan bizaran način toplo mi je oko srca što smetamo nečemu što ultimativno ne nosi boljitak. Pozorište je prostor slobode. I takvi potezi dokazuje da slobode – nema. Ali, baš kao i kad se upale reflektori i vi stupite u jedan novi svet – tako i ove zabrane, zatvaranja, otkazi, poniženja deluju kao svetlosni topovi, koji ukazuju na mesta gde živi istina. I odjednom, u odblescima počinjemo ponovo da vidimo taj – “najlepši od svih svetova”. Probuđenu nadu.

S druge strane, da li kao neko ko ne živi ovde poslednjih godina, imate utisak da su ovi događaji doprineli da se sve ono što je decenijama bilo trulo u našem sistemu, društvu, ali i u našoj svesti zaista uzdrma, i da se otvore nova polja slobode i samopoštovanja?

– Da, upravo da. I da se nadovežem na naš povod za razgovor – Suzi Miler upravo o tome govori. “Našla sam svoj glas!”, kaže lik Tese. I mi kao decenijama izmučeni tuđim lošim potezima i odlukama – dolazimo polako do tog glasa. I ako mene pitate, on ima i snagu, i emociju, i dostojanstvo. I nosi pobedu!

Od FDU do Instituta Li Strazberg

Maša Dakić je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, igrala je na gotovo svim beogradskim scenama – Jugoslovenskom dramskom, Ateljeu 212, Bitef teatru, Pozorištu „Boško Buha“, Malom pozorištu „Duško Radović“… U Ameriku je prvi put otišla 1999, potom i 2007, kada je dve godine pohađala čuveni Institut Li Strazberg, a od 2014. sa suprugom Vladimirom Ocokoljićem stalno živi u Njujorku.

Naša filmska i TV publika pamti je iz ostvarenja i serija Gorana Markovića („Kordon“, „Slepi putnik na brodu ludaka“, „Delirium tremens“), „Čarlston za Ognjenku“ Uroša Stojanoviča, „Kako su me ukrali Nemci“ Miloša Radivojevića, „Novembarski čovek“ Rodžera Donaldsona, sa Pirsom Brosnanom koji je sniman u Beogradu, „Procep“ Dejana Zečevića…, iz serije „Lako je Raletu“ (adaptaciji popularnog američkog sitkoma „Svi vole Rejmonda“ emitovanog 2023.)…

U Njujorku, više od decenije angažovana je na Tribeca Festivalu na Menhetnu, jednom od najvažnijih festivala koji okuplja najbolje autore nezavisnog filma iz sveta.