INTERVJU Mihajlo Pantić: Dužni smo da ne odustanemo, i da mladim generacijama damo pravo na šanse koje smo mi propustili

Jednom od naših najuglednijih pisaca i kritičara koji istu važnost i poštovanje ima i u regionu, i univerzitetskom profesoru, 15. oktobra u Krnjevu svečano je uručena bijenalna Vinska nagrada koju Vinarija Radovanović dodeljuje književnom klasiku za životno delo. Posle Ljubomira Simovića, Dušana Kovačevića, Dragana Velikića, Vide Ognjenović, Radovana Belog Markovića, Duška Novakovića i Milisava Savića, Pantić je jednoglasnom odlukom žirija postao osmi laureat nagrade koja se ustoličila kao prestižno priznanje.

U razgovoru za naš list, pisac koji veruje u moć jezika, očarava čitaoce i uzor je svojim studentima, kako je ocenio žiri, govori o tome šta on smatra svojim životnim delom, književnosti koja je nestala iz vidnog polja savremenog sveta, ali je i danas važna, pokušajima naše vlasti da stvara partijsku kulturu, Sajmu knjiga, svojim studentima koji su mu podstičući ga da bude najbolja verzija sebe, ispunili život…

Imate više od trideset nagrada, među kojima su i one za celokupno stvaralaštvo, „Borisav Stanković“ i „Kočićeva knjiga“, i upravo ste dobili još jedno takvo priznanje, Vinsku nagradu. U kom smislu se ova nagrada (osim u vinu), možda razlikuje od nekih drugih priznanja, i po čemu je ona važna?

– Nagradu čine onaj koji je dodeljuje, razlog zašto se dodeljuje i oni koji o tome odlučuju. Potom oni koji su je prethodno dobili i, tek na kraju, onaj koji je njen aktuelni dobitnik. Gospodin Radovanović je ljubitelj umetnosti i njen mecena. Vino je neizostavni, simbolički vrlo jak kulturni simbol o kojem književnost, a potom i svete knjige, ne prestaju da govore od drevnih vremena do danas. Lista dosadašnjih dobitnika je takva da u meni istovremeno izaziva i poštovanje i radost što sam se na njoj našao.

S druge strane, književna priznanja koja dobijate poslednjih godina uglavnom su za životno delo, a Vaš glavni žanr svih ovih decenija je pripovetka. Zašto ste odlučili da ne pišete romane?

– Ne obazirem se, ta formulacija „za životno delo” me previše ne uzbuđuje, sve napisano ostavljeno je čitaocima. Uvek sam u onom što ću napisati, u onom što me tek čeka, spremno da i mene samog presretne i iznenadi. Nema kraja čitanju i pisanju, „početak, eto to je na kraju”, učio nas je Duško Radović. A kada onaj jedini izvesni kraj dođe, mi ionako više nećemo biti tu. Do tada, ima toliko neurađenih poslova i neispričanih priča. Romane nisam pisao jer nisam romansijer, moja forma je priča, nema potrebe da navodim imena svih onih pripovedača od kojih sam učio. Voleo bih da sam pesnik, a ne romansijer. Roman je u modernim vremenima sa razlogom povlašćen, ali i izvikan književni oblik, takoreći spiritualna tržišna roba. Poeziju čitam svakodnevno, pišem o njoj srazmerno često, a roman mora biti baš-baš interesantan i vredan da bih mu dao svoje čitalačke sate. I dane.

U obrazloženju za Vinsku nagradu, članica žirija Vida Ognjenović je, između ostalog, zapisala da ona ove godine ide u ruke „Pisca koji spada u prvi red naših književnih savremenika, a to je mesto osvojio idući u pisanju najtežim putem, Kritičaru, znalcu, čiji se kritički prikazi čitaju kao vrsta vodiča kroz delo, Profesoru, znalcu, koji je književni uzor svojim studentima. Koja je od ovih pohvala Vama možda posebno važna?

– Ne poredim ih po važnosti, bitno mi je ono što je njime rečeno. Nisam od književnosti očekivao ništa do da se njome bavim, a onima koji su primetili rezultate te moje zaokupljenosti ostajem trajno zahvalan. Dobro je sa nagradama, ali se zbog njih ne piše, pisanje je najdublja, teško objašnjiva potreba. I bez nagrada bih svakako pisao, jer je i sam čin pisanja svojevrsna nagrada neke unutrašnje nepoznatosti o kojoj ne znamo dovoljno, pa valjda i zato pišemo.

Junaci Vaših „Priča o piscima“ su Ivo Andrić, Krleža, Dragoslav Mihailović, Pekić, Branko Ćopić, Živojin Pavlović, Radomir Konstantinović, Albahari, Miodrag Perišić, Edo Popović, Aleš Debeljak, Branko Čegec, Basara…Kroz ukupno trideset devet priča govorite o piscima čije ste knjige čitali, koje ste poznavali, s kojima ste vodili rasprave, učestvovali u književnom i javnom životu, odlazili na pecaroške avanture…Koliko su danas važni pisci, da li veliki pisci nužno moraju biti i moralni arbitri, i zašto se u tom smislu upravo od pisaca možda najviše očekuje?

– Književnost je nestala iz vidnog polja savremenog sveta, i to nije pitanje koje se odnosi samo na nas. To što nije javno vidljiva, što se za nju zanima tek nekoliko procenata populacije, ne znači da je nema i da je manje važna, naprotiv. A društvena uloga i mesto pisca su zadati tradicijom. Pisci, najčešće pesnici, simbolizuju celokupnu nacionalnu, a potom i evropsku, pa i svetsku kulturu, setite se Dantea, Šekspira, Servantesa, Getea, Puškina, Njegoša… U prošlom veku, sa velikom civilizacijskom krizom, to je značajno izmenjeno, a u našem dobu, obeleženom sveopštom grafomanijom sa jedne, i vizuelnim analfabetizmom i emotikonima sa druge strane, ušli smo u polje konfuzije i proizvoljnosti u kojem se i etički principi tako tumače. Ili, da budem nedvosmislen, njihova interpretacija zavisi od kategorija interesa bilo koje vrste i sile potrebne da bi se taj interes realizovao. Šta god u svojim etičkim proklamacijama govore Noam Čomski ili bilo koji drugi potvrđeni strani ili domaći intelektualac, pa i pisac, ostaje razvejano u medijskoj kakofoniji i informacijskom haosu današnjice.

Posebno je neobično da se u Vašim novijim knjigama priča, „Nijedna od sedam“ i „Roman o Cibulki“ pojavljuje nova perspektiva – njihovi junaci više nisu ljudi slični Vama i Vašem bliskom okruženju, nego gradski marginalci, gubitnici, ljudi koji su u nesporazumu sa svetom i našom dehumanizovanom svakidašnjicom. Zbog čega ste imali potrebu da napišete neku vrstu ode upravo tim „malim ljudima“, nesnađenim i pobeđenim u sopstvenim životima?

– Kreativni proces moguće je samo delimično racionalizovati. Prvi impulsi su najčešće spontani, nedostupna je ta alhemija u kojoj na površinu izbijaju teme koje me do juče zaista nisu zaokupljale. Mene je određivala ljudska svakidašnjica u kojoj je svaka izrazitost skrivena ispod površine. A onda sam, posle nekoliko priča koje mi je diktirao neki moj do tada nepoznat, unutarnji glas, uvideo da se polako okrećem na tu stranu, prema društvenom dnu i magrinalnosti koja je pripovedački vrlo zahvalna, ali i zahtevna. Ne mislim na marginalnost koja je produktivna, posebno u umetnosti, onu koja razgrađuje konvencionalnosti i otvara druge puteve, svejedno da li govorimo o ranoj avangardi ili o panku, već o ukletosti, o autsajderstvu koje je trajno egzistencijalno stanje.

Iz njega nema izlaska. U svetu je previše ljudi koji su žrtve velike istorijske stihije, to uviđamo svakog trena gledajući u direktnom prenosu genocide i krvave ratne sukobe. Ali je takođe mnogo i onih koji ne čine ništa sa svojim životom, odustaju od želje da ga promene i prepuštaju mu se da ide kako ide. To i u Srbiji gledamo duže od trideset godina. Ta tema mi je, uviđam naknadno, svakako došla iz proživljenog vremena.

Neki ljudi su marginalci svojim poreklom, a neki postaju „otpadnici“ ličnom odlukom, poput profesora koji u ime pobune protiv društva i sveta kojim je zgađen, odbacuje karijeru, dom, sve što ima, i odlazi da bude beskućnik. Neki drugi junaci ovih priča iz istog očajanja i bunta napuštaju Beograd i odlaze u inostranstvo, ali ostaju gotovo jednako nezadovoljni kao što su i ovde bili… O čemu nam, zapravo, svedoče njihove sudbine?

– Kada smo se već obreli na ovom svetu dužni smo da zbog tog velikog dara koji smo dobili nešto učinimo sa sopstvenim životom. Pre svega, da ga osmislimo. To ne dobijamo rođenjem. U nastojanju da do tog ispunjavajućeg, iskupljujućeg smisla dopremo čeka nas bezbroj prepreka i iskušenja. Već sama pomisao na to koliko je tek nastalih života zgasnulo jer su rođeni na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, a potom i lično iskustvo obeleženo saznanjem da život ne teče onako kako bismo želeli jer nas u tome ometaju opšte okolnosti, tiranija, ratovi, nesreće, krize, katastrofe, ljudske malicioznosti, lične traume, bolesti, želja i volja za moć pohlepnika vlasti, suluda društvena utakmica i tako redom, jer taj spisak je beskonačan – sve to čini da mnogi ljudi, što prisilno, što bez svesti o tome, a ponekad i svojevoljno, odustanu od težnje za stvarnom realizacijom. Upravo to me zanima, zašto se ljudi predaju hiru vremena, zašto tonu u pasivnost i apatiju, zašto se zadovoljavaju ostacima sa velikih gozbi. Jer, iako je tako kako jeste, ne možemo svu odgovornost prebacivati na Velike Inkvizitore koji su vladali i vladaju svetom.

Koliko je u ovdašnjim ljudima svih uzrasta i profesija nakupljeno očajanja, prezira i nesreće od onoga što smo živeli 90-tih godina i što i danas živimo, i da li su iz tih osećanja građani tako zdušno podržali studente u protestu i krenuli za njima s velikom nadom?

– Ovo su treći veliki protesti u mom životu, onim manjim ni broja se ne zna. Kao dečak gledao sam 1968. godine sukob studenata i policije kod podvožnjaka na Novom Beogradu, živeo sam u Bloku 21. Danas moj prozor u Bloku 30 gleda na to mesto. Više od pola veka kasnije otuda posmatram kako se istim bulevarom slivaju kolone demonstranata koje idu prema starom delu grada. Bilo je tako i 1996. i u zimu 1997; hodao sam sa njima prema Brankovom mostu na kom su nas čekali kordoni. Tu se danas parkiraju i autobusi koji dovoze što stvarne, što ucenjene poslušnike vlasti. Tu su tenkovi i borna kola sa skorašnje začudne parade drobili asfalt.

Dakle, prisustvujem istoriji u realnom vremenu. I posle svega, pitam se da li je taj nakupljeni očaj, proistekao iz saznanja da ovde nikada neće biti bolje, sve što je preostalo ljudima mojih godina. Ili bi, kako govori pesnik, a i mladi ljudi, „trebalo ponovo pronaći nadu”. Nemamo prava na očaj, dužni smo da ne odustanemo i da podrškom generacijama koje su već tu ne uskratimo pravo na šanse koje smo mi propustili.

U našem porušenom sistemu vrednosti, i čitava kultura je društveni marginalac, sa sramnim budžetom koji već trinaest godina počinje nulom. Šta nam govori ova nula?

– Ta nula sve govori. Kultura je po definiciji kritički orijentisana prema svakom vidu vlasti, ili, kako reče onaj stari Latin, „pesnik koji ne voli vlast dobar je pesnik, vlast koja ne voli pesnike loša je vlast”. Subverzivnost je osnov svake nezavisne kulture, i taj je sukob između moćnika i umetnika večan, s tim da u naše vreme dobija jaku crtu groteske. Ovdašnja vlast je, naime, akulturna, to se po mnogo čemu da zaključiti. Već godinama prisustvujemo pokušajima stvaranja partijske kulture, vidite kako se dele i ti ostaci ostataka nule. I kada bivaju raspisani konkursi, a sve češće se dešava ili da ne budu raspisani ili to biva učinjeno pri kraju tekuće godine, novac odlazi onima koji su podobni i lojalni. Često i fantomskim, prekjuče osnovanim grupacijama za koje niko ne zna ni ko su ni čime se bave, osim što služe kao most za „prebacivanje” para. Nad tim ne treba lamentirati, već opstajati, odupirati se i raditi uprkos svemu.

Da li od režima koji je prema kulturi i kulturnim stvaraocima od svog početka neprijateljski, nije iznenađenje što u ovih godinu dana studentskih i građanskih protesta primenjuje sve autoritarne mehanizme za odmazdu, kažnjavanje i ućutkivanja umetnika, a ovih dana svedočimo i najvećim skandalima u istoriji Narodnog pozorišta?

– Ovde ne prestaju da se pišu novi nastavci sveopšte istorije beščašća. U vreme moje mladosti postojala je partijska cenzura, zabranjivane su knjige, predstave i filmovi, disidenti i mnogi umetnici su zbog svog rada ili političkih stavova bivali proskribovani, nadzirani ili osuđivani na kazne zatvora. Ali stvaranje nije utihnulo, naprotiv. Danas je takva presija donekle perfidnija, ali većim delom toliko glupa i providna da onima koji žele da kontrolišu javni prostor treba čestitati na neinventivnosti. Mogao bih navesti ceo niz krajnje besmislenih postupaka kojima se vlast i njeni uplašeni činovnici ponose umesto da ih se stide, ali izgleda da stid, taj znak elementarne ljudskosti, očigledno više nije na posebnoj ceni.

Ljudi bivaju izbačeni sa posla, otkazuju se već sklopljeni ugovori, ne održavaju se tradicionalne manifestacije, blokira se rad kulturnih ustanova, zabranjuju se izložbe i književne večeri, čak su i za nastupe komičara svi termini sala i pozornica „zauzeti”, ne dodeljuju se već proglašene nagrade, ne biraju se već izabrani upravnici, reprezentativnim rediteljima se uskraćuju sredstva za snimanje filmova, nacionalna priznanja mahom dobijaju poslušnici a zaobilaze se potvrđeni autori… umorio sam se od tolikog nabrajanja.

I ovogodišnji Sajam knjiga već je započeo u javnosti – ostavkama predsednika Odbora Sajma Dušana Kovačevića i člana Odbora Vladislava Bajca, bojkotom koji su najavile neke od najuglednijih izdavačkih kuća (Arhipelag, Clio, Geopoetika, „Albatros plus“…), polemikama na društvenim mrežama. Kakav je Vaš stav: da li treba učestvovati ili se povući sa 68. Sajma?

– Sve to oko Sajma knjiga je mala varijacija one čuvene, za nas trajno aktuelne priče o tamnom vilajetu: ako ne uzmeš, kajaćeš se, ako uzmeš, takođe. Čudili smo se toliko da nas više ništa ne može začuditi, pa ni to da ni grad Beograd, ni upravljačka garnitura današnjeg sajma nije svesna stvarne važnosti tog kulturnog događaja, u svakom pogledu. Bio sam na većini evropskih sajmova te vrste, svaki od njih je po nečemu poseban, ali nijedan od njih nema energiju, posećenost i privlačnost kao ovaj naš.

Ali ko, osim čitalaca i izdavača, za to mari: neka administrativna „pamet”, kojoj je samo do golog profita, pod pritiskom politike ili iz straha „ne može” da pomeri ili skrati vreme održavanja za dva dana, svima je jasno zbog čega. I sve, pritom, svaljuje na leđa izdavača od kojih devet desetina, onih bez distributivne mreže, i bilo kakve budžetske podrške, diše na slamku. I sad treba biti pametan, pa otići ili ne otići. I oni koji su za i oni koji su protiv su u pravu. Oni koji su za, kajaće se. Oni koji su protiv, isto.

Gde ćete Vi biti 1. novembra?

– Sigurno neću biti na sajmu. Niti pred televizorom. Već sam spremio odgovarajuću obuću i jaknu. Naravno, i kišobran, vrlo ubojito, takoreći zvučno odbrambeno oružje…

Na početku razgovora već smo pomenuli deo obrazloženja žirija za Vašu Vinsku nagradu, da ste „Profesor koji je književni uzor svojim studentima“. U čemu su studenti Vama bili uzor, i kako doživljavate njihovu pobunu?

– Bez potrebe da im se udvaram, reći ću da su studenti kojima sam predavao trideset i pet godina jedna od lepših sastavnica mog života. Ne mogu, niti želim, da sakrijem ponos što su danas mnogi od njih uspešni, afirmisani ljudi. O tome da li sam ih nečemu naučio treba da govore oni sami, ako žele, nije obavezno. A ja sam, dobijajući od njih podsticaj da budem najbolja verzija sebe, i neprestano se učeći od njih poverenju, u toj neprestanoj razmeni misli, ne samo o književnosti, već i o mnogo čemu drugom, ispunio svoj život.

Svaki pisac je dužan da se izjasni o ljubavi

Priče u prvom delu knjige „Nijedna od sedam“ uglavnom su ljubavne, a polazeći od opšte poznate ideje da na svetu postoji sedam vrsta ljubavi (fatalna ljubav, zabranjena ljubav, ljubav na prvi pogled…), Vi govorite o osmoj – neostvarenoj, nemogućoj ili odloženoj ljubavi, o ljubavi o kojoj razmišljamo, sanjamo, i koja nas na kraju, u nekom „sumiranju“ života čini nesrećnim i slomljenim jer se nije dogodila. Zbog čega je svaki pisac dužan da se izjasni o ljubavi?

– Kada ne bismo govorili o ljubavi, o traganju i potrebi za njom, o njenom izostajanju i iščekivanju, o tome kako je shvatamo, kako je živimo i kako nas određuje, kako nas ranjava i ispunjava, šta bi nam preostalo? Malo šta drugo osim govora o svakidašnjim užasima i istorijskim traumama, o bolu i o smrti. To su takođe nezaobilazne književne teme. Ljubav je način da ih koliko-toliko neutralizujemo. Bez ljubavi svaka bi umetnost bila samo svedočanstvo o ovoj dolini plača za koju je čovečanstvo izgleda predodređeno. A ona nedohvatna, osma, univerzalna, sveintegrišuća ljubav nas prevazilazi. Zato ne prestajemo da o njoj sanjamo.