INTERVJU Miloš Lolić: Ministarstvo kulture je mesto dilentatizma, javašluka i zlonamernosti kojoj nema ravne, ali kulturna zajednica može da iznese ozbiljne bitke

Značaj ovog događaja, u ovakvim prilikama, dobio je mnogo šire društvene dimenzije: ne:Bitef je pobedio cenzuru slobode govora generalno, represiju i teror vlasti prema celoj kulturi, Univerzitetu, „nepodobnim“ umetnicima, kao i ljudima iz ostalih profesija i građanskim aktivistima.

Posebno, prema reditelju svetskog ugleda Milu Rauu, na kome se ove godine i „slomio“ institucionalni Bitef – naš režim proglasio ga je personom non grata i zabranio njegov dolazak na festival, a o ovom skandalu su izveštavali i svetski mediji.

Iza pobede koja je sublimacija svih protesta u ovih više od godinu dana, stoji pozorišni reditelj Miloš Lolić, koji je zbog cenzure dao ostavku na mesto umetničkog direktora Bitefa, i zajedno sa svojim saradnicima i studentima Fakulteta dramskih umetnosti realizovao gerilski ne:Bitef i gostovanje Mila Raua sa predstavom „Proces Peliko“.

Lolić gotovo dve decenije živi na relaciji Beograd – Berlin, po ocenama stručne javnosti i broju priznanja najuspešniji je naš reditelj i na ovdašnjim i na evropskim scenama – pored dva Bitefova Gran prija „Mira Trailović“ i svih domaćih nagrada, ima i „Nestroj“ nagradu za najboljeg mladog umetnika u Austriji, nagradu za režiju Festivala Bayerische Theatertage Augsburg…, , kao i nagrade za gotovo sve predstave koje je režirao na prestižnim scenama kao što su minhenski Folksteatar, Šaušpilhaus u Dizeldorfu, Maksim Gorki teatar u Berlinu, bečki Burgteatar i Folksteatar, Teatar Bazel…Od 2020. ima i počasno državljanstvo Austrije zbog izvanrednih doprinosa u kulturnom interesu ove zemlje.

Za Danas, Miloš Lolić „prelistava“ događaje u protekloj godini, govori o tome šta naslućuje u kulturi i u Srbiji u 2026, optimizmu da bi zlo ove okupacione vlasti u narednim mesecima moglo biti pobeđeno, jer je konačno savladan kolektivni strah i pokazalo se da tlačitelji nisu toliko moćni kao što su umislili…

Šta je vaš lični utisak o godini za nama, ono najvažnije što smo doživeli u 2025.?

– Dogodili su se ljudi. Pre svega hrabra prkosna mladost, željna i spremna, a zatim i stanovništvo sa svih strana, pobunjeno, odlučno, angažovano. Studenti koji danima hodaju od grada do grada, građani koji iskazuju neposlušnost, nezapamćena udruženost u odbranu zakona, pravde, slobode, digniteta. Konačno je nadvladan kolektivni strah, tlačitelji nisu toliko moćni kao što su umislili.

Ne zaboravljam zvučni top, lažne optužnice, neregularne opštinske izbore, podanički javni servis, kriminogeno stecište baš na pragu Skupštine, ali ću ipak 2025. godinu pamtiti pre svega po rasprostranjenoj solidarnosti i do sad neviđenoj empatiji. Tu spada i odbranjeni Generalštab, zahvaljujući zaposlenima u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture koji su uprkos ucenama i pretnjama odbili da ga izbiršu iz Registra nepokretnih kulturnih dobara.

Vi ste u ovoj godini, zajedno sa vašim saradnicima, ušli u istoriju Bitef festivala, a moglo bi se reći, bez preterivanja, i u kulturnu istoriju, jer ste samoorganizovanim gerilskim ne:Bitefom odbranili festival i postavili temelj za budućnost jednog novog, neophodnog Bitefa. Kako sada sagledavate čitav proces, koji je za vas trajao osam meseci?

– U nizu poteza strateškog delovanja za spas Bitefa, jedino je početni potez bio lično i samo moj: prihvatanje nepristojne ponude da osmislim program 59. izdanja. Već sledeći potez bio je odbacivanje te zadatosti pogubne po naše društvo – da pojedinac odlučuje o svemu sam. Za ko-selektore Bitefa pozvao sam teatrološkinju Anu Vujanović i dramaturga Borisava Matića, kompetentne kolege koje cenim, ali sa kojima nikada ranije nisam sarađivao, koji se čak međusobno nisu poznavali; oni jesu moj izbor, ali nisu „moji ljudi“.

Imao sam sreće da su oboje pristali, jer su okolnosti u koje je bivša Sekretarka za kulturu dovela festival bile ponižavajuće, a društvena realnost nas je svakodnevno vraćala na pitanje kakav Bitef uopšte može da se održi u trenutku policijske brutalnosti, neosnovanih optužnica, protivpravnog delovanja institucija, ukidanja kulture, itd. Možda je plan Sekretarijata oduvek i bio da se festival uruši, moguće da je novac već bio potrošen na Ćacilend ili Vojnu paradu. Ana, Borisav i ja smo, iako budžetski i vremenski pred nemogućim zadatkom, ipak uspeli da kuriramo program od integriteta, i estetski u dosluhu sa odvažnom istorijom Bitefa.

U tom procesu, broj onih koji se uz nas troje bore za ovogodišnji Bitef umnogome se uvećao, od pozvanih umetnica i umetnika do inostranih partnera. Dalje već znate i sami – Odbor festivala se bavio podobnošću pa je dozvolio sebi da zabrani predstavu proglašenu najboljom u Evropi u prethodnoj sezoni. U strahu ili prostoj neukosti, mimo razuma ili po direktivi, a svakako po sopstvenoj savesti, Odbor je učinio nedopustivo, i zatvorio vrata svakoj mogućnosti da se ovogodišnji institucionalni Bitef održi.

Srećom, njihov sramni potez konsolidovao je čitav front onih koji su spremni da uđu u direktnu borbu za spas Bitefa, i taj mnogobrojni kolektiv je, uprkos svim preprekama i bez ikakve nadoknade, uspešno izveo Ne:Bitef, čime je nadigrana nesposobnost vlastodržaca da brinu za javno kulturno dobro i nasleđe.

Pored toga što je ne:Bitef pobedio cenzuru i odmazdu nad rediteljem Milom Rauom, doneo je i druge velike pomake – publika u regionu i inostranstvu mogla je da pristupi Jutjub kanalu „Svi u blokade FDU“ i da u direktnom prenosu gleda izvođenje njegove predstave „Proces Peliko“. Koje ste sve izazove imali pred sobom?

– Ulaz na sve programe ne:Bitefa bio je besplatan, ali nam je bilo bitno da izvođenje cenzurisane predstave ne bude elitistički događaj za nekolicinu ljudi koji sede u gledalištu, već da može da je doživi svako. Ipak, 60 hiljada pregleda na Jutjubu je stvarno fascinantno za predstavu koja traje 4 sata i nije domaća komedija, to svakako nismo očekivali. Čini mi se da je najbitnija stavka za naredne godine to da Bitef, bez obzira ko je na vlasti, može biti jedino festival kritičkog sagledavanja stvarnosti koji se tiče čitave zajednice, i treba jednom za svagda raspršiti fantazije nekompetentnih da Bitef može biti festival podobnih i dopadljivih predstava.

Bitef će uvek biti protiv vladajućih narativa, jedna od retkih oaza za nepoželjne, neukrotive, subverzivne i opasne. Međutim, Sekretarijat za kulturu je, svodeći budžet festivala na istorijski minimum, našu najznačajniju manifestaciju ne samo devalvirao, već i gurnuo u šake privatnog interesa. Zato nam je u okviru institucionalnog Bitefa bilo bitno da ne dozvolimo priliv novca od strane upitnih privatnih firmi, kao što nam je bilo bitno da gerilski ne:Bitef ne zavisi ni od institucija ni od korporativnih sponzorstava.

Naša kultura je sada u klopci tipičnog „whitewashing-a“, ne znam imamo li adekvatan prevod ove kovanice na srpski, gde bi oni iz privatnog sektora koji svojim delovanjem štete zajednici pokušali da umanje svoja nepočinstva uplatom sitnog novca nekoj ugroženoj instituciji umetnosti.

Zašto je bilo važno doživeti „Proces Peliko“ u Beogradu?

– Zato što je mučna tema te dokumentarne predstave od izuzetnog značaja za našu sredinu u kojoj se zločini svake vrste, a posebno silovanje, niti kažnjavaju niti sprečavaju. Bilo nam je bitno da naša publika doživi suđenje sa pravičnim završetkom. Neki od gledalaca beogradske premijere su pominjali i dodatnu znakovitost – ovom predstavom se i mi polako pripremamo za suđenja našim monstrumima koja nam tek predstoje. Otud su se oko predstave „Proces Peliko“ okupili ne samo gledaoci ugroženog pozorišnog festivala, već i stanovništvo željno pravde.

Šta će biti sa institucionalnim Bitefom, a 2026. bi trebalo da se dogodi njegovo 60, jubilarno izdanje?

– Na osnovu dve-tri nemušte izjave koje je nova gradska sekretarka za kulturu dala medijima, mi već možemo da naslutimo da će se degradacija Bitefa nastaviti. Ona o Bitefu govori kroz isprazne fraze i ušećerene floskule, u pokušaju da prikrije potpuno nepoznavanje istorije i namene tog festivala. Njena dužnost je da se najpre izvini građanima što se Skupština grada ispostavila nesposobnom da iznese naš najznačajniji festival, a odmah zatim bi trebalo da se zahvali kulturnoj zajednici što je sama na svojim plećima kroz ne:Bitef održala kontinuitet festivala.

Za sad ona samo izigrava svoju funkciju, ali će već za koju nedelju biti direktno odgovorna za ugrožavanje predstojećeg 60. Bitefa, jer se ponovo uveliko kasni sa izborom selektora, koji zato neće imati vremena i mogućnosti da zaokruži kvalitetan i relevantan program.
Pored toga, budžet je i dalje uvredljivo mali za tako ozbiljan međunarodni festival, a kruže i tračevi da će Sekretarka zadržati u organizacionom Odboru festivala upravo dvoje članova koji su sprečili dolazak Mila Raua u Beograd.

Time se nova sekretarka odmah svrstala uz cenzore i najavila da bi mogla biti veća štetočina od svoje prethodnice. Ostaje pitanje ko će sada prihvatiti poziv te i takve diskreditovane ekipe da kao umetnički direktor Bitefa bude lice njihovog nazadnog plana?

Poslednju režiju u Beogradu imali ste u Narodnom pozorištu, „Mister dolar“ Branislava Nušića, a i tu su, postavljanjem režimske uprave, prvi put doneti pravilnici o disciplinovanju umetnika, pa je i nacionalni teatar doživeo da ga u 156 godina, koliko postoji, prvi put zatvori neka vlast. Kako to doživljavate, i borbu glumaca i drugih zaposlenih koji od juna zahtevaju smenu uprave?

– Bitef pokušavaju da ukrote aparatčici iz Sekretarijata za kulturu s ozbirom da je osnivač festivala Grad Beograd, ali represija u Narodnom je posledica jednog drugog možda i većeg problema – mržnje prema umetnosti koja preliva iz Ministarstva kulture. Sada već tradicionalno čitavu deceniju to ministarstvo je mesto dilentatizma i javašluka, ali ove godine smo svedočili zlonamernosti kojoj nema ravne. Ministar, za kog kažu da će ga tek sustići ozbiljni sudski procesi, je bukvalno ukinuo svako savremeno stvaralaštvo, bukvalno ugasio kulturu. Ovakva uprava i Odbor u Narodnom pozorištu mogu biti upamćeni samo kao okupacioni. Otud sva podrška srčanim kolegama u Narodnom, oni sigurno neće tek tako pristati na zlo.

Kad ovaj intervju bude pred čitaocima Danasa, vi ćete već biti u Berlinu. Kako vidite 2026. u Srbiji, da li će se nasilje vlasti prema kulturi još više sprovoditi, i da li posle ne:Bitefa i Generalštaba možemo sa mnogo jačim optimizmom da verujemo u bržu i konačnu pobedu demokratskog i proevropskog dela našeg društva?

– Ne znam za proevropsko i demokratsko, ali moram da priznam da vidim i nešto dobro u tome što ništa nije sigurno i što je sve neizvesno – mislim da trusna vremena otvaraju i neki potencijal. U aktuelnoj nepoznanici mogu da zamišljam i najbolje moguće scenarije, pa mi se valjda otud čini da ćemo mnoge donedavno nezamislive ciljeve itekako uspeti da ostvarimo. Ja neko vreme neću biti u Beogradu, ali nakon svega čega sam prethodnih meseci bio deo, uveren sam da je kulturna zajednica spremna da iznese ozbiljne bitke koje su pred njom.

Pre neki dan je i jedna od autorki iz našeg odbijenog programa festivala, Andreja Kargačin, konačno imala premijeru svoje predstave u Bitef teatru, gde se beskompromisno bavi intimom i politikom, i presrećan sam što se naši mladi umetnici koje smo želeli da Bitef festival producira pokazuju neustrašivim, i dokazuju da ne mogu biti ućutkani. Treba pohvaliti i Bitef Teatar, jer nije mala stvar da jedna gradska institucija koja zavisi od Sekretarijata u ovom trenutku i na ovaj način podržava borbu za slobodu.

Utoliko ne:Bitef treba uzeti kao odskočnu dasku za sve predstojeće borbe, bilo u sektoru kulture, bilo šire društveno. Jedna koleginica na beogradskoj premijeri predstave „Proces Peliko“ zaključuje: ne:Bitef je Užička republika u Srbiji 2025.

Šta bi bila vaša novogodišnja želja građanima Srbije?

– Svima želim pre svega dobro zdravlje, jer žive u zemlji ekstremno zagađenog vazduha i ništa bolje vode. Želim svima nepotkupljivost, odvažnost, pravičnost. Fokusiranost, strpljenje, agilnost. Nadalje samo udruženo i solidarno!