INTERVJU Mitsko Biće: Mladi umetnici imaju entuzijazam, starijima je ostao uglavnom cinizam i ogorčenost

Objavili su svoj prvi album „Došlo vreme da se Biće menja“, na kojem se nalazi devet pesama, a album je dostupan na svim streaming servisima i Bandcampu.

Bend čine Jovan Ilić (vokal, gitara), Andrijana Manojlović (vokal, klavijatura), Boris Milanović (bas) i Nemanja Đorđević (bubanj). Sam bend je nastao iz solo projekta Jovana Ilića, koji potpisuje najveći deo materijala. Publika ih pamti i po prošlogodišnjem EP-ju „Tužne pesme u slatko-kiselom sosu“ (Kontra), snimljenom u saradnji sa bendom Kineski restoran. „Album je odgovor na osećaj otuđenosti i nemoći, ali kroz optimistične ideje koje su nastajale iz mistično-kreativnih iskustava“, objasnio je jednom prilkom Jovan.

Mitsko Biće gradi specifičan zvuk koji kombinuje psihodelične elemente sa jasnim melodijama i tekstovima, oslanjajući se na uticaje domaće i svetske pop-rock tradicije. Snimanje i produkcija albuma odvijali su se u „DIY“ maniru – po stanovima, vikendicama i studijima, uz maksimalno korišćenje dostupnih resursa. Za završni zvuk pobrinuli su se Andrej Mladenović, jedan od najcenjenijih miks inženjera mlađe generacije u Srbiji, i James Plotkin, mastering majstor iz Pensilvanije poznat po radu na recentnim indie izdanjima.

Međutim, umesto da se koristimo ovim opštim informacijama, rešili smo da vas bliže upoznamo sa samim bendom, i spremili 10-ak pitanja za zbližavanje sa njima.

Album „Došlo vreme da se Biće menja“ je vaš prvi dugosvirajući materijal. Šta se sve menjalo u Biću tokom procesa stvaranja ovog albuma – i muzički i lično?

Jovan: Glavna promena je to što je Mitsko Biće postalo bend, tj. kolektiv. To je otvorilo vrata nekim novim dimenzijama projekta, dubljim promišljanjima o aranžmanima, rasviravanju, sklapanju albuma… Meni lično, veoma je promenilo perspektivu na stvaralaštvo samo iskustvo snimanja albuma i saznanje o tome šta sve možemo da uradimo sami.

Na albumu se nalazi devet pesama – da li postoji nit koja ih sve povezuje, neka zajednička priča ili raspoloženje koje ste želeli da prenesete?

Boris: Trudili smo se da od mnogo ideja u opticaju sklopimo kohezivan tok albuma. Postoje fiktivne, a možda u budućnosti i realne A i B strane. Raspoloženje teče od optimizma do očaja i nazad, što je takođe nešto što prožima ovu našu poremećenu svakodnevicu.

Naslov albuma zvuči kao poruka i publici i samima sebi. Kako biste ga vi interpretirali – da li je to poziv na promenu, refleksija lične transformacije ili nešto treće?

Jovan: To je čini mi se vrsta ideje iz mesta u prostoru i vremenu iz kojeg možeš vedro gledati na stvari. Mesto unutar kojeg se konstruišu pozitivne ideje i osećanja. Iz tog mesta se čulo „Došlo vreme da se Biće menja!“

Mitsko Biće postoji već neko vreme i prisutni ste u alternativnim krugovima. Kako je izgledao put do ovog albuma – koliko je bilo izazovno raditi nezavisno i ostati veran svom izrazu?

Boris: Bilo je baš lako, samo dva nervna sloma unutar benda su se desila tokom snimanja.

Beograd ima prilično živu indie/alternativnu scenu – kako se Mitsko Biće pozicionira unutar te zajednice?

Boris: Puno bendova, ali bojim se malo – i sve manje – publike. Moja neka procena je da u Beogradu nezavisnu muziku sluša oko jedan promil stanovnika. Muzika kao takva je sve manje bitna, nedavno sam pročitao da je Električni Orgazam album „Distorzija“ promovisao koncertom u Hali Sportova, tako nešto možda Buč Kesidi može danas da pokuša, ali ja njih smatram više proizvodom nego bendom. Beogradska scena se dosta vrti oko Cetinjske, a mi tamo retko idemo, tako da smo pozicionirani malo po strani.

Kao bend koji dolazi iz nove generacije autora, kako doživljavate mesto mladih umetnika danas na domaćoj sceni – da li osećate da imate prostor da budete autentični, da eksperimentišete?

Boris: Za to čak ima i najviše prostora, ako postoji sklonost, jer nije baš da imamo da izgubimo neke velike privilegije i slavu. Štaviše, verovatno upravo eksperimentisanjem može da se dođe do veće vidljivosti i uzbudljivije komunikacije sa publikom. Mladi umetnici imaju entuzijazam, starijima je ostao uglavnom cinizam i ogorčenost, a nekad su i oni imali entuzijazam, tako da se trudimo da ne budemo previše entuzijastični.

Jedan moj prjatelj i kolega iz Hrvatske vas je u svom tekstu nazvao „Mac Demarko iz Šumadije“. Kako se odnosite prema tom opisu, tj koliko vam je bitno da sebe odredite untutar nekog žanra ili „fijoke“?

Boris: Mac DeMarco je neverovatno značajan muzičar u ovom veku, to je veliki kompliment. Kamo sreće da i dalje postoje neke funkcionalne fioke, danas je sve jedna velika fioka za algoritamsko plasiranje reklama i nelegalni AI trening.

Jovan: Mene je mega istripovalo to „iz Šumadije“, pošto sam naknadno saznao da čovek nije znao da zaista vučem dobar deo porekla odatle…

Kakve teme smatrate najvažnijima za vašu generaciju – i koje se od njih prirodno pojavljuju i u vašim pesmama, bilo direktno ili između redova?

Boris: Najvažnije teme za svaku generaciju su: kako skinuti Vučića, zatim kako skinuti Trampa, Putina, Netanjahua, Ursula i Makron nek vide šta će posle. Za sad o tome uglavnom između redova, ali obrazovanje je ključ.

U vremenu prepunom kratkih formi, instant uspeha i algoritama, kako zadržati pažnju publike za nešto što zahteva slušanje, razumevanje, ponavljanje? Da li je to uopšte važno – ili radite prvenstveno za sebe?

Boris: Sve smo bitke za produbljeni kontakt i pažnju izgubili, ali još vodimo rat. Svi živimo informaciono preopterećenje, radimo jer nerad nije opcija.

Jovan: Zbog mnogih opterećujućih okolnosti koje nas okružuju spotovi koje spremamo za pesme sa albuma izlaziće tek sad, nakon izbacivanja albuma. To me je isprva veoma činilo potištenim, ali kada je album izašao bez spotova osećao sam se zapravo kao muzičar. Moj bend i ja izbacili neke pesme, pa nek sluša ko želi. A spotovi posle izlaze u nešto manje promo-kontent okviru, što mi je isto malo šmekerski, imaće svoju zasebnu pažnju (koliku toliku).
Radimo, i bez publike to ne bi imalo nekog šireg smisla, ali ne bi imalo smisla ni da postanemo influenseri, onda nećemo imati vremena da radimo.

Pre nešto više od godinu dana obradili ste pesmu Tee Tairović, koja je imala stihove koji su izazvali dosta komentara, uključujući i “mi od plina i benzina, Izrael i Palestina”. Šta vas je privuklo toj pesmi i kako gledate na taj eksperiment sada, u svetlu vašeg albuma?

Boris: Jovan je podelio sa nama šok zbog Teine odluke da uživo peva „Španija i Argentina“ umesto „Izrael i Palestina“, kao i želju da pesmu zbog toga obradimo sa originalnim tekstom. Sumnjam da bismo je svirali da Tea i njen tim nisu pokazali toliku neosetljivost za katastrofu u Gazi. Svakako, originalni tekst takođe ne ilustruje priču na iole osetljiv način, u pitanju je vulgarna turbo-folk pesma koja koristi kontekst stradanja kao nekakav pojačivač emotivnog naboja. Naša ideja je samo da se ne beži od priče na tu temu. Eksperiment obrade je na mnogo nivoa uspeo, publici je uzbudljivo naše izvođenje. U planu je naše izdanje sa obradama sličnog stepena rekontekstualizacije, što bi trebalo da bude mali predah posle prvog albuma i zalet za drugi.

Za kraj, da li imate koncertne planove ovog leta – i šta bi neko ko vas prvi put sluša trebalo da zna pre nego što dođe na vaš nastup?

Boris: Bilo bi dobro da pred nastup publika zna poneku pesmu, poneki tekst, ponešto iz naših biografija, tako bi im koncert bio zanimljiviji. Sviramo ove neke koncerte:

Malomfesztivál 09.08.
KSET na Krku 15.08.
Kino Šiška (letnja scena) 20.08.
Nigdjezemska (Zadar) 22.08.
ŠLJiM (Zlarin) 23.08.