INTERVJU Predrag Koraksić Koraks: Apelujem na sudbinu da doživim da sahranim ovu vlast, to bi mi bila najveća nagrada za života

Karikaturista koji nas decenijama fascinira svojom pobunjeničkom energijom, nasuprot političkom mraku i kolektivnom gubitništvu, raspamećenosti, primitivizmu, ćutanju i pristajanju, ovu terapiju „sprovodi“ na stranicama našeg lista gotovo 29 godina, od prvog broja Danasa, u drugim nezavisnim medijima od početka 90-tih, a u ovdašnjem javnom životu njegove karikature prisutne su punih 75 godina.

Deo Koraksovih radova pre dve večeri predstavljen je u Muzeju devedesetih, na izložbi simboličnog naslova „U nedostatku dokaza„, koju je otvorio glavni i odgovorni urednik Danasa Dragoljub Draža Petrović.

U ovom sažetom izboru, Koraks je izdvojio radove iz perioda devedesetih koji su u dijalogu sa aktuelnim karikaturama nastalim u poslednjih pet godina i objavljivanim u našem listu, ali on iz zdravstvenih razloga nije bio prisutan.

Razgovor sa najkritičnijim i najlucidnijim „hroničarem“ posrnulosti naše države i našeg društva napravljen je u njegovom stanu, u „radionici“ u kojoj su nastajale i nastaju karikature genijalne u političkoj analizi, beskompromisne i tragikomične.

O svemu tome Koraks govori za Danas, ali i o prazniku Dana državnosti, o svom životu u četiri države i u tri diktature i zašto je Vučićeva represija opasnija od Miloševićeve, o studentima koji su napravili čudo…

Šta je odredilo naslov Vaše izložbe „U nedostatku dokaza“?

– To nije moj naslov, svojevremeno, kada je Veran Matić bio direktor, meni je Devedeset dvojka štamapala četiri knjige karikatura. U jednoj od njih predgovor je napisao Stojan Cerović, pod tim naslovom „U nedostatku dokaza“. Kasnije su taj naslov nekoliko puta „ukrali“, mnogima se svideo, čak je i pokojni Dragoljub Žarković imao na televiziji neku emisiju koja se zvala „U nedostaku dokaza“. Cerović je napisao predgovor za zbirku karikatura, a prva knjiga je bila „Familija“.

Naravno, radilo se o Miloševiću, njegovoj supruzi Mirjani Marković i čitavoj toj kamarili, i te predgovore su pisali i Bora Ćosić, Makavejev, Nebojša Popov, Vladimir Pištalo, Čarls Simić, Ćurguz Kazimir, Ivan Čolović i mnogi drugi književnici i novinari. Zato sam i sada stavio taj naslov na ovu izložbu, radi se o tome što su moje karikature neki dokaz u nedostaku dokaza. I često je, recimo, Cerović govorio da su moje karikature presude, i da posle takve presude nema abolicije. Ne može više niko da se „vadi“ da se nešto nije desilo, ili da nije znao da se desilo.

Zanimljivo je, recimo, da Vaše karikature verovatno nikad neće biti bliže „junacima“ i događajima kojima se bave nego sada – Muzej devedesetih se nalazi u blizini Narodne i Gradske Skupštine, preko puta zgrade Predsedništva i kabineta predsednika Srbije. Kako vidite ovu simboliku?

– Glavni deo na ovoj izložbi su karikature iz poslednjih pet -šest godina, ono najaktuelnije što se dešavalo, a to je sve bilo vrlo dramatično od početka do kraja, tako da sam zaista imao šansu da svakog dana komentarišem najnoviju glupost i budalaštinu koje je proizvodila ova vlast. Ove karikature su na neki način hronologija svega onoga što se desilo u ovih šest godina, a postoji na izložbi i jedan blok karikatura iz vremena Miloševića. Napravili smo mali odabir, po mom mišljenju, možda boljih karikatura, jer sam za vreme Miloševića, u tih jedanaest godina napravio 3700 karikatura, koje su objavljene u slobodnoj, opozicionoj štampi.

Ne verujem, naravno, da bi predsedniku ili nekome iz njegove kamarile palo napamet da svrate u neki muzej, posebno ne Muzej devedesetih, i još na izložbu mojih karikatura. Ako se sećate, pre nekoliko godina oni su u podrumu Galerije Progres organizovali izložbu „Necenzurisane laži“, koja je trebalo da dokaže da u Srbiji nema cenzure u medijima, a glavni lik se pojavio među izloženim naslovnim stranama, tekstovima sa portala, karikaturama, i rekao da on tu nije video ni jedan ozbiljan argument ni o čemu.

Onda je ova izložba brže – bolje skinuta, shvatili su da ništa ne dobijaju time, naprotiv. Vučić moje karikature i ne razume, rekao je, recimo, da sam ga na jednoj karikaturi predstavio kao prostitutku, a ja sam ga nacrtao kao striptizetu. Ali, najviše reaguju njegovi „pajtaši“, da bi se „ušlihtali“ šefu.

U nedelju se obeležava Sretenje, Dan državnosti Srbije. Šta bi danas mogla da slavi naša država, i koliko smo više uopšte država ako su nam Ustav i pravni sistem potpuno razoreni?

– Ovo je potpuno jedna karikatura od države, baš katkatura. Mislim da ne postoji zemlja u Evropi koja ima toliko materijala za karikaturiste koji se bave političkom karikaturom. Svakog dana imam neki šlagvort, i uvek moram da reagujem – to je kao kad ste kod lekara koji isputuje vaše reflekse, pa vas onim čekićem udara po kolenu. Tako se ja svakog dana ritnem kad vidim neku budalaštinu.

Pripadate generaciji čiji je život proticao u četiri države i u tri diktature – Titovoj, Miloševićevoj, i sada Vučićevoj. Da li je to previše istorije i „uzbudljivosti“ za jedan život?

– Jeste, naravno. Nagomilalo se svega, to je zaista bila ogromna količina događaja koji su se nekom filmskom brzinom odigravali, naročito kada se 1990. pojavio Milošević. Odmah sam shvatio ko je on, tada su počeli moji problemi. Posle dvadeset pet godina rada u Večernjim novostima, gde sam bio i urednik karikature, i vodio izbor za „Pjerovu“ nagradu, dobio sam otkaz . Onda sam prešao sprat niže, u Borbu, urednik je bio Staša Marinković, tu sam objavio seriju karikatura bez problema, i sve su bile protiv Miloševića.

Borba je tada bila pod ingerencijom saveznog premijera Ante Markovića. Tu se jednog dana pojavio Đinđić koji je počeo da radi za Borbu, i tada smo se upoznali. Video je moje karikature i preporučio me je da radim za list „Komuna“, koji izlazio na petnaest dana. Tad su plate bile tri – četiri marke, a ja sam za te karikature već objavljene ovde dobio honorar koji je u tom trenutku za naše prilike bio nezamisliv, tako sam preživeo te godine inflacije.

Kakva bi država danas bila Srbija da je Đinđić živ, i da je on bio na njenom čelu?

– Mislim da bismo već odavno bili u Evropi, i da je ubistvo Đinđića najveći gubitak za Srbiju u njenoj istoriji. Ne znam da li postoji veći gubitak i u istoriji ovog našeg prostora, jer bi i odnosi između ovih naših država bili daleko bolji. Nestankom Đinđića zaista se desila ogromna katastrofa. Čini mi se da čak ne možemo do kraja ni da shvatimo kolika, možemo samo da zamišljamo. Đinđić je bio jedinstven, i to se videlo. Meni i dalje stoji knedla u grlu kad pomislim na njega – tim ubistvom otet je i Đinđićev život, i normalan život svih nas.

Koju ste od ove četiri države najviše osećali svojom domovinom?

– Nemam osećaj po toj vrsti „patriotizma“, ja sve posmatram s nekim humorom. I nije isti osećaj kad ste u mladosti, i posle kad ste zreo čovek. To su velike razlike. Ja sam se lepo osećao u Zemunu dok sam tamo živeo, a za vreme Drugog svetskog rata svašta sam proživeo. Mog oca su streljali četnici, postalo je vrlo opasno, morali smo da pobegneo iz sela Gornja Gorevnica kod Čačka, odakle smo, i prvo smo došli u Beograd kod nekih rođaka. A pošto je moja majka Hrvatica, mislila je da je sigurnije da odemo u Zemun.

Tu se ona prijavila sa devojačkim prezimenom Božić, a i ja sam dobio novo ime, jer su tada bile ustaše u Zemunu. Ubrzo posle toga je moju majku uhapsio Gestapo po prijavi jednog četnika, bila je u Glavnjači oko dve nedelje, ali srećom taj četnik se nije pojavio i Nemci su je pustili. Jedno vreme su moja majka i tetka radile u Batajnici na imanju kod jednog poljoprivrednika kad krenu žetva i ostali teži poslovi da bi prehranile decu. Kad je postalo opasno u Zemunu pobegli smo u Batajnicu, opet kod nekih prijatelja, a posle godinu dana kad je i tu postalo opasno pobegli smo u Ugrinovce.

Tamo smo dočekali oslobođenje, a onda smo se vratili u Zemun. Tu sam upisao gimnaziju, morao sam da nadoknadim te četiri godine jer za vreme rata nisam išao u školu, a pošto je moja mati bila učiteljica, ja sam uz njenu pomoć položio tri razreda, nisam morao četvrti, pošto sam bio u takvoj generaciji generaciji – ja sam 1933. godište, ostali su bili mlađi od mene. U zemunskoj gimnaziji sam maturirao i upisao arhitekturu, i taj život u Zemunu, moji prijatelji i uopšte taj ambijent, Lido, dunavski kej, Gardoš.., i bavljenje nekim sportovima, to je meni ostalo u najlepšem sećanju.

Šta je ono što je u Vašim godinama odrastanja najviše uticalo na Vas i na neki način odredilo Vaše životne nazore?

– Moj otac je bio učitelj, levičar i partizan, a moja majka je sve vreme bila u Pokretu. Deda po majci Petar Božić Karanfil bio je šef Poreske uprave grada Beograda, i zajedno sa bakom živeo u zgradi u Dobračinoj ulici koja je srušena u bombardovanju 6. aprila, sada je tamo Dorćol Plac. Deda po ocu Budimir Koraksić je jedan od onih koji je prešao Albaniju i ratovao na Kajmakčalanu. Moj otac je bio oficir jugoslovenske vojske, ali naklonjen komunistima, zbog čega je često premeštan, a zajedno sa Ratkom Mitrovićem podigao je ustanak u čačanskom kraju i četnici su ga streljali na početku rata.

U čačanskom selu Katrga osnovao je Hor seljaka. Kada smo mu posle rata podizali spomenik, oni su za to nekako saznali, došli su na groblje i dok je spomenik postavljan, oni su pevali. Događaj je snimila i televizija i emisija je emitovana pod naslovom „Priča o pravom čoveku“. Mislim da me je to najviše odredilo, antifašizam mojih roditelja i šire porodice iz koje potičem.

Nama se od 90-tih istorija neprestano ponavlja i kao tragedija i kao farsa – koliko Vas rastužuje što su Vaše karikature od pre nekoliko decenija i danas aktuelne?

– Moja namera sa ovom izložbom i jeste da se napravi paralela sa vremenom Miloševićeve vladavine, i onoga što sada živimo pod Vučićevom vlašću. Nažalost, stvari se ponavljaju, situacije i događaji se potpuno preslikavaju. I danas imamo iste likove koji su i za vreme Miloševića bili aktuelni, Vučića, Šešelja, i drugih radikala koji su bili eksponirani, kao i Dačića. Imam veliki broj karikatura Vučića iz vremena Miloševića, jer se nisam bavio samo Miloševićem nego celom tom kamarilom oko njega.

Tih 3.700 karikatura predstavljaju jedno istorijsko svedočanstvo tog perioda. Ne samo da se mnoge stvari ponavljaju, nego imamo i iste aktere i likove, koji su se, naravno, fizički izmenili, ali je idejno sve potpuno isto kao devedesetih. Ta aktuelnost pokazuje kao da se vreme kod nas zaustavilo, zamrzlo, i to je prosto užasavajuće.

Iako je to sistem vlasti po istim mehanizmima, šta je ono što apsolutizam i represiju Vučića ipak čini mnogo opasnijima od Miloševićeve diktature?

– Milošević je imao veliku podršku, nije bilo toliko i takvih reakcija građana protiv njega i njegove politike, kao što se dešavaju protiv Vučića. Kod Miloševića vlast nije počela da se kruni nego je odjedanput pukla, on nije imao vremena da preduzme nešto i da se obezbedi da ne siđe sa trona. A ovaj ima vremena, ovoga „krckamo“ već godinama, stalno, ali se on stalno i izmakne, i stalno pronalazi nove represivne načine da se sačuva od onih koji su protiv njegove politike. Čitava ova priča sa batinašima, to kod Miloševića nije bilo tako, ili je bilo u mnogo manjoj meri.

Sećam se protesta 1996/1997, postavljen je bio veliki kordon policije da studenti ne izađu iz Kolarčeve ulice i da se ne pridruže opoziciji i građanima. Sećam se i strašnog prebijanja dve večeri na Brankovom mostu, bio sam baš tamo, i bilo je vrlo dramatično. Ali to prebijanje nije bilo tako učestalo kao sada, i nisu se studenti i mladi ljudi tako krvnički prebijali kao u ovih godinu i nešto dana protesta. I ovaj to stalno radi, stalno se koristi represijom i zastrašivanjem, i zahvaljujući tome, i čitavom organizacijom svojih kriminalnih nasilika uspeva i dalje da se „koprca“.

Ono što je ključno, za vreme Miloševića je bilo par tajkuna koji su počeli da prave veliki kapital, kao što su, recimo, Mišković ili Beko, mogli smo na prstima da ih izbrojimo. A vidimo koliko se sada njih obogatilo i da je u pitanju ogroman kapital. Vučić i njegova kamarila znaju da će morati da odgovaraju za to i da će im biti oduzeto, i spremni su na svaki zločin samo da odbrane basnoslovni novac i kapital koji su oteli. Na tome radi čitava njegova organizacija.

Ja nisam baš neki stručnjak da to obrazložim, ali se vidi da je on mnogo opasniji od Miloševića, a Milošević je bio zastrašujuće opasan. Vučič u svom ludilu ima neka pravila koja su racionalna – zna da mu gori pod nogama, naravno, i usput neprestano laže, pravi budalaštine za svoju publiku, i cela ta radikalska „igra“ je još prljavija i još beskrupuloznija.

Vaše karikature nam vrlo jasno pokazuju ne samo gde se trenutno nalazimo i mi i našae društvo, nego i gde ćemo se naći. Kako vidite rasplet situacije kad se novom invazijom predsednika na pravosuđe, policiju, SAJ, čitava država sada nalazi u njegovoj „šaci“?

– Ne znam dokle može da se zateže taj konopac, jer on mora da pukne. To prosto postoji kao zakonomernost. I moja želja je da me posluži zdravlje da, ako mogu, nekako pomognem u tome, da ih gurnem da se ova strašna priča što pre završi. Ukoliko je to moguće, apelujem na, hajde da kažem sudbinu, da doživim da sahranim ovu vlast, ovo zlo i ološ. To bi mi bila najveća nagrada za života.

Uprkos „političkom mulju“ koji beskompromisno detektuju i kritikuju, Vaše karikature izazivaju i puno smeha i nade, i Vi i danas, u 93. godini, u delu javnosti važite za dobrog duha i mladića našeg javnog života i ovog grada. Kako se „nosite“ s tom popularnošću?

– Evo, juče sam proveo pet sati u Euromediku na nekim ispitivanjima. Tu mi je prišao jedan lekar, prvo me je pitao da li sam ja zaista Koraks, onda se pozdravio sa mnom rečima da uživa u mojim karikaturama: „Samo nastavite“, rekao je. A pre par godina, šetam po mom kraju i prilazi mi jedan gospodin i kaže: „Korakse, crtaš, crtaš, i ništa ne vredi“. Odgovorim mu: „Pa da li da prestanem da crtam?“. A on uzvikne: „Neee, ni za živu glavu!“

Čini mi se da je moja karikatura na neki način bila kolektivna terapija svih ovih godina, i da se ljudi gledajući te karikature makar tih nekoliko minuta osećaju superiorno nad onima koji im kroje živote. Ja danas imam velikih problema sa crtanjem, bolujem od polineuropatije, ne mogu više da crtam sa četkicom, radim karikature na kompjuteru, u fotošopu, i treba mi mnogo više vremena za jednu karikaturu nego ranije. Sada sam sve sveo na jednostavna rešenja, i nekako uspevam. Ja sam odlučio da ću da crtam do poslednjeg daha.

Generacija sa novom dimenzijom

Omiljeni ste među studentima, koji često fotokopiraju neke Vaše karikature i nose ih kao transparente na protestima. Kako vidite ovu današnju mladost u odnosu na Vašu generaciju?

– To je generacija koja je fantastična, sa potpuno novom dimenzijom u odnosu na neku moju generaciju. Ovi studenti imaju drugačiji način obrazovanja i mogućnosti, društvene mreže, kompjutere, gugl, telefone…To što oni rade ne može se uopšte porediti sa studentskim protestima 1968, jer je potpuno autentično – ovo je čudo koje se desilo odjedanput, neočekivano za sve nas, a verujem i za ceo ovaj prostor, i za Evropu. „Protresli“ su nas i na neverovatan način nam pokazali gde je svetlo na kraju tunela. Više od svega želim da uspe ova pobuna i da se dočepamo zelene grane.