INTERVJU Reditelj Nikola Zavišić: Premijerom komada „Kosovski ciklus“ NP Priština sa scenom izmeštenom u Gračanicu otvorilo novu sezonu

Mislim da spomenici koji ostali, a to je usmena epska poezija koja se prenela do danas, i ti manastiri koji stoje već milenijum skoro, ipak nadjačavaju svaku trenutnu glupost i slabost. Samo treba izdržati. Nisam fatalista, ali sam nekako u ideji da ako treba sto godina, neka bude i sto godina, nema veze, neka praunuci naši isteraju neku pravdu, pa ćemo svi biti srećni, iako nismo tu.

Mislim da gledano u godinama retko šta može da se reši, ali kroz vreme neka istina mora, ali mora da bude zadovoljena. Makar na koji način – kaže u razgovoru za Danas Nikola Zavišić, pozorišni reditelj. scenograf, dizajner svetla, dramaturg i pedagog.

Premijerom komada „Kosovski ciklus“ u kome je potpisao režiju, adaptaciju teksta i dizajn svetla, Narodno pozorište Priština na sceni izmeštenoj u Gračanicu, zvanično je 8. oktobra otvorilo novu umetničku sezonu i obeležilo 77 godina rada.

Prva repriza održana je u Zubinom Potoku.

U intervju sa Nikolom Zavišićem tema su izazovi – od novog, modernog iščitavanja srpske narode epske poezije takoreći na mestu na kome je rođena do zatvaranja Narodnog pozorišta u Beogradu u kome je predstava „Kosovski ciklus“ pripremana.

Iz čije ideje je nastao komad?

– Ideja je moja, a izbor pesama bio je zajednički. Pročitali smo bar 250 pesama i onda gledali da napravimo miks najboljih po principu ono što svi znaju i malo onih koje ne znaju mnogi ljudi. Taj spoj poznatog i nepoznatog spontano se napravio jer nismo ni hteli da stvaramo neku narativnu strukturu. Svako nametanje narativa epskoj poeziji je sumanuto kad ona sama po sebi nema narativ. To je više emotivno-duhovni narativ koji smo želeli da istaknemo, a koji se opet sa natpisom despota Stefana Lazarevića na kamenom spomeniku na Gazimestanu sam nametnuo. Ako ćemo da ogolimo stvar, to je taj spomenik koji govori – priča pesme i vraća se sam u sebe, u taj kamen koji je svedok protoka vremena.

Koliko je izazovno bilo to što je scena fizički u blizini spomenika despota Stefana Lazarevića?

– Veoma izazovno. Do te scene danas nije tako lako doći. To je paradoksalno, ali tako je.

Koliko je „opterećenje“ bilo i to što je „Kosovski ciklus“ rađen i izveden baš u Gračanici?

– Mi smo u stvari radili u Beogradu, u sad „okupiranom“ Narodnom pozorištu iz kog smo sa probama izašli ovde tačno na prelomu kad se to zatvaranje desilo. U Gračanici je bio karantin u smislu svi su glumci i tehnika bili tu sve vreme, što je luksuz kog nema praktično nigde drugde. Scena je samo tvoja – ne igra se ništa drugo, ima vremena da fino, kako treba „namestiš“ komad koji smo vremenski dugo radili. Imali smo četiri meseca aktivnih proba.

S obzirom na okolnosti, na štrajkove, na haos koji se dešava, ja sam uzeo sebi luksuz da mogu namerno da produžavam procese kako bih glavu sačuvao u kreaciji i kako ne bih gubio energiju na beznađe koje često nastupa u umetničkim krugovima. Svako malo smenjuju se eksplozija optimizma i beznađe. Uspevao sam da kroz kreativne procese, pogotovo kroz „Kosovski ciklus“, tu energiju nekako usmerim ka nekom smislu. To nam je stvarno bio i mentalni azil od dešavanja, ali i još dublje učešće u dešavanjima jer smo se bavili nečim što je preteklo iz prošlosti – usmenim spomenikom kulturure što epska poezija jeste, a koji je i dan danas tu. Taj dug, plodotvoran i kreativan rad doveo je do premijere koja je bila tačno onakva kakvu smo želeli.

Kroz reč, pokret, muziku, komad traga za dubljim smislom, simbolikom i porukom epskog nasleđa. U kom su segmentu tog „Kosovskog ciklusa“ danas i Kosovo i mi svi sa njim?

– To je dosta duboko i široko pitanje. Mislim da je važno da se upravo ovde sa scene na neki način makar fiktivno postavi identitet, ako ga nema pravno-formalno. Meni je bilo važno da svoju drugu predstavu koju radim direktno po epskim pesmama, prvu sam radio 2010. i zvala se „More“, postavim baš ovde. Ovde to mnogo dublje odzvanja jer su ti ljudi na sceni gotovo svi rođeni ovde na Kosovu. I kad govore tu epsku poeziju ona ih se stvarno tiče geografski, duhovno i duševno.

To je nešto što pripada njihovom identitetu i to se drugačije oseća nego kad se to radi u ostatku Srbije koja nije direktno vezana za lokalitet, gde to jeste donekle važno… Ovde sam i ja po prvi put razmišljao o tome. Otišao sam i u manastir Gračanicu, iako nisam vernik, ali jako poštujem veru kao i ideju i poštujem manastire zbog toga što su spomenik kulture koji ne umire i traje mnogo duže od drugih spomenika koji su jednokratni. Nekako sam se spojio sa tim i po prvi put zaista razumeo stihove Vaska Pope „Kosovo polje“ koje Dukat peva: „Polje kao nijedno, Nad njim nebo, Pod njim nebo“…

Da li mislite da se sve ono što se dešava na KiM i okolnosti u kojima radi NP Priština vraća ostaku Srbije sa drugim vrstama zabrane i ograničenja?

– Da i to je jako čudno zato što ta ograničenja i zabrane dolaze od ljudi koji su naši i navodno se bore da Srbi ovde budu slobodni. Jako je veliki paradoks u pitanju. To je baš dugačka tema jer sam u razgovoru sa običnim ljudima odavde sa Kosova dolazio do nekih dokumentaristički toliko snažnih utisaka da to prosto baš moram da „svarim“.

To je sve ne ambivalentno, nego trivaletno, četvorovalentno, toliko je vezano za razne struje ovde, za razne struje sa albanske strane, potpuno je jedan veliki lavirint, smeša svega. Za najobičnijeg mogućeg čoveka koji želi da živi normalno užasno je teško da se u svemu tome snađe.

Zašto se komad završava baš sa pesmom „Smrt majke Jugovića“?

– Zato što nam je to najbolnija tačka komada, bez obzira što istorijski ništa nije tačno. Ali, očigledno je da je narodni pesnik to kroz generacije stvorio kako bi u žižnoj tački sagledao svu našu propast – nestajanje mladosti, budućnosti, snage. To je zaista, kako mi se čini, seizmološka tačka našeg stradanja. Zato ovi stihovi zatvaraju predstavu pored teksta zapisa despota Stefana na kamenu koji ide posle njih, jer tako mora.

Čemu toliko „magle“ u predstavi?

– Magla svuda, magla oko nas.

Ozbiljan alarm i pozorišna gerila

Kakve su Vaše procene, da li će se zatvaranje pozorišta u Srbiji bez KiM završiti na NP u Beogradu?

– Ja se nadam neće desiti ništa slično i da će se NP što pre pustiti. Imam utisak da će to morati povoljno da se reši je NP u Beogradu zaista stub naše kulture. Kakvo god da je, hteli mi to ili ne, ono je stub naše kulture i kad se ono simbolički ukine iz bilo kog razloga to je ozbiljan alarm. Iskreno se nadam da će to pitanje da se reši brzo, da će se shvatiti da je to besmisleno i da će ga pustiti ponovo u rad, čak i ukoliko je istina to za protivpožarnu zaštitu.

Već smo dovoljno o tome čuli, ali ne i zašto to nije preko leta urađeno, imalo je toliko vremena. U svakom slučaju, imam utisak da pritisak javnosti biti dovoljno snažan da opovrgne ideju da se pozorište i dalje drži zatvorenim, jer je to potpuno sumanuto. U suprotnom, pozorište može i mora da postane gerila, da se vrati u srednji vek i ponovo bude putujuće narodno pozorište dok se opet ne otvori njegova scena.