INTERVJU Reditelj Stefan Đorđević: Ranjivost briše granice među ljudima

U razgovoru za Danas, Stefan Đorđević govori o tome kako je praviti film o majci, inspirisan ličnim iskustvom u kojem igraju članovi njegove porodice, o suočavanju sa gubitkom i procesu isceljenja u kojem važnu ulogu ima udomljeni pas Lija, kao i o trenutku u kojem se dešava ovogodišnji 31. FAF i o bolu i snazi Dijane Hrke.

„Vetre, pričaj sa mnom“ prati Stefana koji se, prvi put nakon smrti majke Nece, vraća kući kako bi sa porodicom proslavio bakin rođendan. Vođen željom da završi film o majci i da pomogne povređenom psu, njegov povratak prerasta u putovanje ka isceljenju.

Zanimljivo je da 31. FAF otvara film Nikole Ležaića „Kako je ovde tako zeleno?“. Vas dvojica ste već sarađivali na filmu Tilva Roš, u kojem tumačite jednu od glavnih uloga, a sada se, posle 15 godina, ponovo vraćate na scenu — vi sa prvim dugometražnim igranim filmom, a Nikola sa drugim. Vidite li u tome neku simboliku, možda i srodnost u poetici, ili je to tek koincidencija?

— Leža i ja se sada već poznajemo jako dugo i Tilva Roš je uticala na naše živote na načine koje nismo mogli ni da pretpostavimo dok smo sarađivali. Leža je postao profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, a ja student kamere. Sve to vreme radili smo na projektima u kratkim formama, ali doći do dugometražnog filmа je proces sazrevanja, pogotovo za mene.

U kratkom periodu obojica smo izgubili roditelja: on oca, ja majku. Možda je to životna koincidencija, ali veća koincidencija je to što smo obojica postali autori i upravo sada završili filmove. Divno mi je što se namestilo da se posle 15 godina ponovo pojavljujemo zajedno i da na neki način slavimo živote naših roditelja.

Da li je postojao određeni trenutak kada ste odlučili da snimite film ili je ta odluka sazrevala postepeno? Da li je na nju uticala i izložba fotografija „Dnevnik o mami“, koju ste zajedno sa bratom Boškom Đorđevićem realizovali u Galeriji Atget KCB-a?

— Film je nastao iz neposredne potrebe da dokumentujem način na koji se mama Neca borila sa rakom. Preselila se na Borsko jezero da bude u prirodi i da se leči alternativnim metodama, pošto je tako uspela da se izleči petnaest godina ranije. Njena želja da ostane sa nama bila je toliko velika da smo Boško i ja osetili potrebu da to sačuvamo, svako na svoj način.

Nakon mamine smrti, pre nego što sam uopšte počeo da razmišljam o filmu, Boško me je pozvao da napravimo zajedničku izložbu. Taj proces je bio pun topline, reakcije porodice i prijatelja postale su naše zajedničko suočavanje sa gubitkom. Najviše me je dirnulo to što je mama uspela da dotakne i ljude koji je nikada nisu upoznali. Njena snaga da dopre do bilo koga, čak i u zamrznutom trenutku, zaista je beskrajna. Ta izložba bila je prelomni trenutak: i da prihvatimo da je nema, i da shvatimo da će zauvek ostati tu.

„Vetre, pričaj sa mnom“ je veoma ličan i emotivan film o vašoj majci, o suočavanju s gubitkom i različitim načinima tugovanja, ali i o životu koji se nastavlja i sećanju koje traje. Da li ste imali dileme ili strahove kada ste se upustili u tako delikatan proces? Postoje li zamke u koje autor lako može da upadne kada se otvori toliko lično?

— Svako ko se bavi ličnim temama nužno ulazi u nelagodu, jer mora da se suoči sa sopstvenim strahом i bolom. Pitanje је koliko imate snage da idete u dubinu svojih sećanja i misli, ali i koliko ste spremni da svoju ranjivost izložite drugima. Meni taj proces nije bio lak, ali stalno sam се podсећао да ne postoji ništa što mama ne bi uradila za nas. Ta sećanja i ta ljubav pomagali su mi da prevaziđem tugu i blokade. Vrlo brzo prihvatio sam vreme kao saradnika, jer u svežini gubitka svaki mali korak ka suočavanju nosi ogroman emotivni intenzitet.

Sada, kada film ima svoj život i publiku, shvatam da ranjivost ima neku vrstu topline. Nemir postoji, ali saosećajnost koja proizilazi iz ranjivosti briše granice. Osetite druge kao što oni osećaju vas.

U filmu vidimo da je vaša majka odlučila da se leči samostalno, alternativnim metodama. Koliko taj njen izbor govori i o sistemu zdravstvene zaštite u Srbiji?

— Kad se mama prvi put razbolela, otišla je kod lekara, ali vrlo brzo je odlučila da ne želi da se leči u tom sistemu, jer se susrela sa mitom i nedostatkom elementarne ljudskosti. Nije mogla da podnese da neko ko o njoj treba da brine ne može da je pogleda u oči. Iako nije znala šta je drugo rešenje, znala je da ne želi da bude u okruženju gde je ljudskost umrla. A bila je ogroman borac, pa je tako i pronašla svoj put i izlečila se, na iznenađenje lekara.

Ne želim da generalizujem — znam da ima divnih i posvećenih ljudi koji su uvek spremni da pomognu — ali mislim da je naš zdravstveni sistem takav da stvara nesigurnost svima: i lekarima i pacijentima. U takvom sistemu na kraju niko ne dobija.

Vaša majka je govorila da joj je bog vetar, a u filmu, kada o tome razgovarate s njom, delujete pomalo ironično. Da li sada, s vremenske distance, drugačije gledate na njenu životnu filozofiju? Postoji li nešto najvažnije što ste od nje naučili, a ranije možda niste želeli da prihvatite?

— Neca je odvojeno razmišljala o veri u Boga i o veri u vetar. Ta dva verovanja spajala je kroz prirodu u kojoj je nalazila svoj mir. Znao sam da je vezana za prirodu, ali nikada mi nije rekla da razgovara sa vetrom, sve dok se ta scena spontano nije dogodila. Ništa nismo unapred dogovorili snimajući tu scenu, samo se otvorila i iznenadila me.

Kasnije, vraćajući se tom razgovoru, nešto bi me svaki put duboko pomerilo. Shvatio sam da ona nije govorila samo o prirodi i vetru, nego da su njene reči nosile životnu mudrost: da slušamo svet oko sebe, da slušamo sebe, da budemo prisutni. I u njenim rečima svako će čuti nešto svoje.

Meni je od tada postalo važno da usporim i da budem u prirodi, da čujem svoje telo, da negujem odnos sa životinjama i biljkama, da smo jedan svet. Kada vidim vetar, pomislim na nju. U tom našem razgovoru kaže: „Vetar je večan.“ I sada znam da je ona vetar.

Nekom ko se ne bavi filmom vaš pristup može delovati vrlo složeno — u filmu ste reditelj, scenarista, sin, brat, unuk… a uloge tumače članovi vaše porodice, koji nisu profesionalni glumci. Kako ste sve to uspeli da uskladite i šta vam je bio najveći izazov tokom snimanja?

— Scenario je nastao iz vremena koje sam proveo sa porodicom posle mamine smrti. Dok bismo evocirali uspomene, osećao sam njeno prisustvo i poželeo sam da publika oseti tu istu prisutnost. Tako je nastala ideja da se prošlost i sadašnjost prepliću u filmu i da čine jedan jedinstven vremenski tok — mamino vreme.

Na snimanju je trebalo rekonstruisati scene koje su inspirisale scenario, ali i stvoriti atmosferu u kojoj će se porodica osećati slobodno, da autentičnost ostane živa. Istovremeno sam i ja bio pred kamerom, pa je balans između spontanosti i unapred napisane strukture često bio težak. Na snimanjima često nema predaha i stalno morate da donosite odluke, a na snimanju „Vetra“ još i da se nosite sa gubitkom.

Siguran sam da ne bih izneo sve to bez strpljenja i razumevanja svoje porodice i cele ekipe. Svi smo čuvali jedni druge i zahvaljujući njima ovaj film je takav kakav jeste.

Imali ste definisanu strukturu scenarija inspirisanu sećanjima na majku, ali ste želeli da na snimanju ona budu rekonstruisana tako da izviru spontano iz samog života. Možete li to pojasniti? Da li je deo te spontanosti i pas Lija — kako ste radili s njom, koju ste funkciju želeli da ima u filmu i da li je njen dolazak u vaš život bio znak početka isceljenja?

— Gotovo sve što se dešava u filmu poteklo je iz stvarnog života, ali snimanje nikada ne može da rekonstruiše prošlost potpuno doslovno, niti mi je to bilo važno. Važno mi je bilo da u filmu osetimo život kakav sam i ja osećao.

Lija је u moj život ušla kada sam se osećao najusamljenije. Pre nego što sam je udomio, slučajno сам udario psa na putu i to me je slomilo. Pomislio sam da sve što pokušam da spasim ostavi ožiljak u meni kada ne uspem. Lija je bila poslednji pokušaj i postala je moj najbolji prijatelj. Bila je uz mene dok sam se suočavao sa gubitkom — kao večna briga i bezuslovna ljubav, sve ono što je bila mama.

Film je osvojio brojne nagrade, a nakon projekcija publika je često delila svoja iskustva o gubitku i tugovanju. Kako ste reagovali na te susrete i postoji li neka situacija koja vam je posebno ostala u sećanju?

— U početku mi je bilo teško da pričam o svemu tome sa publikom. Ali kako vreme radi svoj posao i kako intenzitet popušta, govorio sam sebi da će biti lakše ako se nastavim suočavati. Posle nekoliko festivala primetio sam da mi ljudi prilaze i dele svoja najdublja iskustva gubitka. Shvatio sam da „Vetar“ nije samo priča o našem gubitku, već da ljudi u njему pronalaze sopstvene priče i da se kolektivno otvaramo jedni drugima.

Na jednom festivalu prišao mi je momak u tridesetim, rekao da mu tata umire od raka i pitao me za savet. Mogao sam da mu kažem samo jedno: da ništa ne zadržava u sebi i da sve što ima da podeli sa tatom, dok još uvek to može. Rekao mi je da dolazi iz Albanije i zagrlili smo se. Ništa ne povezuje ljude kao tuga i kada prepoznate da je neko preživeo bol sličan vašem, sve granice nestanu.

Nedaleko od MTS Dvorane, gde će biti premijera vašeg filma, Dijana Hrka štrajkovala je glađu tražeći pravdu za svog sina koji je nastradao u padu nadstrešnice 1. novembra 2024. Kako gledate na taj događaj i na društvenu odgovornost u trenucima kada govorimo o bolu i gubitku?

— Šesnaestoro ljudi koji su tog dana nepravedno izgubili živote nikada ne smemo zaboraviti. Sećanje na njih, na tu decu, mora nas stalno podsećati šta se dešava kada mislimo samo na sebe i zaboravimo da smo svi deo istog društva, istog tkiva, u kojem svako mora da preuzme odgovornost i učestvuje u važnim odlukama.

Dijana Hrka je majka koja nikada više neće videti svoje dete. Posvetila je ceo život tome da njen sin ima sve što poželi. U jednom trenutku oduzet joj je život koji je podarila, ceo život gajila, koji je čuvala i najviše na svetu volela. Ni u najmračnijem snu nije mogla da pomisli da će ga izgubiti na taj način, jer se uzdala da država štiti narod kao što majke štite svoju decu. Ne mogu ni da zamislim bol kroz koji prolazi, ali snaga koju nam daje i ljubav koju iznova pronalazi u toj boli jesu najlepše ljudske osobine. A oni do kojih to ne dopire treba da se zapitaju da li su ljudi.

Zvuci i slike filmske pesme

Film je do sada osvojio brojne nagrade širom sveta: Glavnu nagradu za najbolji film na Bolzano Film Festivalu Bozen (BFFB) u Italiji, nagradu za najbolji međunarodni dugometražni film na Guanajuato International Film Festivalu (GIFF) u Meksiku, kao i Glavnu nagradu na 31. Sarajevo Film Festivalu SFF.

Dobitnik je i East of Europe nagrade na CineFest Miskolc festivalu u Mađarskoj, dok je direktor fotografije Marko Brdar nagrađen za najbolju kameru na Međunarodnom filmskom festivalu na Kipru (CYIFF). Film je, takođe, osvojio Vanguard nagradu na Međunarodnom filmskom festivalu u Vankuveru, jednom od najznačajnijih festivala u Kanadi, nagradu za najbolji film na Valdivia International Film Festivalu u Čileu, kao i specijalno priznanje na Lima Alterna Međunarodnom filmskom festivalu u Peruu. Film „Vetre, pričaj sa mnom“ osvojio je Grand Prix na CinEast festivalu u Luksemburgu.

Poslednja u nizu nagrada je glavna nagrada na ovogodišnjem 23. Filmskom festivalu u Zagrebu. Žiri je tada nagradu obrazložio rečima: „Za iskren, autentičan i pažljiv uvid u duboko emotivnu porodičnu dramu, koja, umesto oslanjanja na konvencionalna dramska sredstva, koristi sugestivan zvučni pejzaž i lirične vizuale kako bi stvorila filmsku pesmu.“