INTERVJU Sanja Živković i Vladimir Paskaljević: Jedino na šta vlast nema odgovor je ljubav koju studenti šire

Festivalske projekcije su zakazane i sutra, 23. novembra u 19 h u Jugoslovenskoj kinoteci, i u ponedeljak, 24. novembra u 14 h u Mts dvorani.

„Mačji krik“ je rediteljki Sanji Živković prošle jeseni doneo specijalno priznanje žirija za režiju na festivalu u Vankuveru na kojem je imao svetsku premijeru, marta ove godine osvojio je nagradu za najbolji film na 29. festivalu u Sofiji, a ovo priznanje ona i producent filma, sin Gorana Paskaljevića, reditelj Vladimir Paskaljević, posvetili su studentima u blokadi, pozivajući međunarodnu javnost da podrži proteste studenata i građana u Srbiji.

Sa velikim uspehom prikazan je i na festivalima u Torontu, Los Anđelesu, Sarajevu, San Hozeu, Briselu…Film je snimljen po autentičnom događaju, prema scenariju Gorana Paskaljevića (koscenarista je Đorđe Sibinović), u srpsko – kanadsko – hrvatskoj produkciji, glavne junake igraju Jasmin Geljo i Andrijana Đorđević, pored Vladimira producent je i njegov brat Petar Paskaljević, a izvršne producentkinje su Jelica Rosandić i Nevena Savić.

Pred večerašnju premijeru, o „Mačjem kriku“, okolnostima u kojima se odvija ovogodišnji FAF, značaju studentskog pokreta.., za naš list govore Sanja Živković i Vladimir Paskaljević, koji su upravo zbog ovog sistema napustili Srbiju. Paskaljević živi i radi u Torontu, iščekujući i podržavajući demokratske i sistemske promene u svojoj zemlji za koje se već godinu dana bore studenti, a Sanja Živković je opet u Beogradu.

Sa kakvim emocijama večeras izlazite pred našu pubiku, imate li možda i neku posebnu „tremu“?

Živković – Uzbuđena sam. Film „Mačji krik“ već godinu dana živi svoj festivalski život van Srbije, i često me pitaju kada će imati premijeru kod nas. Drago mi je što napokon mogu da odgovorim na to pitanje, i što će premijera biti upravo na Festivalu autorskog filma. Veoma poštujem taj festival, njegove pažljivo i promišljeno skrojene programe, i uistinu je velika stvar što ćemo u sklopu glavnog programa imati premijeru. Dolazi nam veliki deo ekipe koji nije video film i tome se radujem, kao i razgovoru s domaćom publikom posle filma. Rekla bih da imam pozitivnu tremu.

Ovogodišnji FAF se odvija u okolnostima gotovo identičnim 90-tim, šta to znači za vas kao nekog ko je sa porodicom tih godina otišao odavde upravo zbog tog političkog i društvenog mraka, i da li je vama iz te vaše emigrantske pozicije ovaj režim i to što se sada dešava i dodatno razočaranje?

Živković – Svaka čast organizatorima FAF-a što su se izborili da se festival održi i ove godine, to nije mala stvar u ovakvim okolnostima. Otišla sam iz zemlje sa šest godina, jedva se sećam kako je bilo tada u Srbiji, ali pamtim da smo zbog Miloševićeve vladavine otišli, i to kako mi je kao detetu njegovo ime ostalo urezano kao nekog zlikovca koji nas je oterao. Sada imam svoje dete i ne želim da nas iko otera iz Srbije, i zato ostajemo ovde i borimo se.

Kako vidite studentski pokret u ovih godinu dana, s obzirom da ste i vi predavač na filmskim školama u Torontu, i šta smatrate najvećim uspehom naših studenata do sada?

Živković – U Beogradu sam od 2010, tad sam se vratila da studiram režiju na FDU, a u Toronto sam odlazila povremeno da snimam filmove i radim. Bila sam u Srbiji kad je pala nadstrešnica, i sećam se da sam odmah pozvala prijatelje glumce i saradnike koji su često koristili taj voz da dođu na probe u Beogradu. To je bio mrak.

U svemu tome, jedino svetlo bili su studenti koji su reagovali i tražili odgovornost, i probudili nadu u svima nama da ovakve stvari više ne mogu da prođu. Kao posledica te iskre, ljudi su se solidarisali i sada ne odustajemo. Studenti ulažu veliku energiju kako mi ne bismo odustali, i njihov najveći uspeh je što su probudili svest građana, i što ova borba koja nije nimalo laka traje već godinu dana.

Posle dva priznanja koja vam je doneo na svetskim festivalima, šta je vama lično najuzbudljivije i najvažnije u „Mačjem kriku“?

Živković – Najuzbudljivije mi je to što je film snimljen po istinitom događaju, to je nešto novo za mene. Pored te autentičnosti, tu je i odgovornost prema temi, za koju mislim da je jako bitna.

U prvom filmu, „Easy Land“ iz 2019, premijerno prikazanim na prestižnom festivalu u Torontu, koji smo mi gledali na Festu, bavili ste se temom imigracije iz ženske perspektive. U „Mačjem kriku“ fokusirate poziciju majke koja zbog predrasuda sredine u kojoj živi, gde se različitosti ne prihvataju, napušta bolesnu bebu sa retkom bolešću – sindromom mačjeg plača, i beži iz te situacije. Koliko su žene i danas žrtve rigoroznih i stereotipnih obrazaca koji im diktiraju život u svim sferama?

Živković – Još od prvog čitanja scenarija zaintrigirala me je pozicija Milene (majke deteta), te sam želela da priču što ravnopravnije sagledam i prikažem i iz njenog ugla. U filmu imamo mogućnost da pratimo splet događaja iz njene vizure, čak i kroz scene gde je prepuštena sebi sa svojim mislima. Ono što je mene opsedalo i na čemu sam radila s glumicom Andrijanom Đorđević, koja tumači ulogu Milene, jeste da dalje produbimo njen lik i otkrijemo šta ta mlada majka želi kroz tu celu situaciju. Kakvi su joj bili snovi i nade za budućnost? Da li je prolazila kroz postporođajnu depresiju?

Pitala sam se da li bi stvari bile drugačije da su drugi oko nje prihvatili njenu bebu s posebnim potrebama. Lako je osuditi mladu majku zato što je napustila svoje dete, ali šta sve stoji iza te teške odluke? Naravno da su žene i danas predmet stereotipnih obrazaca, gde se od njih očekuje da budu savršene majke pre svega, ali ne spominje se uvek cena koja stoji iza svega toga. Prepustila bih gledaocima da pogledaju film i da sami dođu do svog zaključka.

Prema scenariju Gorana Paskaljevića, glavni junak „Mačjeg krika“ je deda, nekadašnji radnik u fabrici, sada penzioner, koji se sa dirljivom snagom, upornošću i ljubavlju bori sa sistemom, socijalnom službom i državom, da bude staratelj bolesnoj unuci. Zašto ste smatrali važnim da fokus sa njegovog lika „pomerite“ na lik majke?

Živković – Ne bih nužno rekla da sam menjala fokus, već mi je želja bila da se prikažu obe strane priče, i to tako što sam produbila taj sporedni ženski lik, i istakla ga jednako u prvi plan. Fokus je i dalje na Stamenu i njegovoj borbi protiv sistema, ali i kako celokupna situacija utiče na njihove porodične odnose. Rekla bih da je najurgentniji problem kojim se ovaj film bavi problem odsustva ljudskosti, empatije, i kako je lako da se ljudi izgube u haosu nakaradno postavljenih birokratskih pravila i procedura, društvenih predrasuda i osuda, ali i nakrivo posađenih životnih prioriteta.

Kao i svi filmovi Gorana Paskaljevića, tako i „Mačji krik“ ima snažnu socijalnu komponentu – daje glas ljudima sa margine koje društvo ne primećuje, i koji se iz tih svojih pozicija bore za pravdu. Koliko vi u ovom filmu zadirete u temu sistema, korupcije, institucija pod čizmom režima i šikaniranje „malih, običnih ljudi“, a sve to proživljava deda koji se bori za svoju bolesnu unuku?

Živković – Zbog toga i volim filmove Gorana Paskaljevića. Čitanje ovog scenarija podsetilo me i na filmove Kena Louča, prevashodno na „I, Daniel Blake“. To su te dirljive, tragične, neodslušane priče „malih“ ljudi čiji glas je isuviše sitan da bi odjeknuo i čuo se. A treba gromoglasno da se čuju, jer ne samo da ukazuju na fundamentalnu rđu i trulost sistema koji ne funkcioniše, što zbog nestručnosti što zbog korupcije, već i zato što su glasovi koliko patnje toliko i nade, jer dopiru od ljudi koji su odlučni da se bore uprkos svemu.

Na projekcije filmova na FAF ove godine prolazimo između policijskih kordona, režimskih batinaša, pored šatorsko – toaletne zajednice ćacilend…Kako sa udaljenosti od skoro osam hiljada kilometara vidite ovaj ambijent?

Paskaljević – Vidim je kao kompleksnu hamletovsku dilemu: biti ili ne biti. Hamlet se snebiva da uzme oružje u ruke, jer neće da bude ubica, a ubice ga terorišu. Koji god izbor da napravi pogrešan je i može da vodi u tragediju. Sećam se kad nas je moj profesor Ivan Pipal iz Pete beogradske terao da razmišljamo šta koči Hamleta. A kad smo već kod Pete, duša me boli i stomak mi se prevrće pri pomisli na to što se tamo dešava. To je bila dobra škola, odakle su redovno izlazili učenjaci sposobni da predvode društvo. Navijam za skori dolazak Fortinbrasa.

FAF se održava uprkos svemu – uprkos strašne odmazde vlasti nad kulturom i umetnicima koji ostaju bez egzistencije, nad kinematografijom, Narodnim pozorištem, Bitefom i drugim „nepodobnim“ festivalima… Koliko vam je važno što će domaća premijera poslednjeg filma vašeg oca Gorana Paskaljevića, „Mačji krik“ biti upravo na FAF-u?

Paskaljević – FAF se održava bez državne potpore i uprkos teroru kog sprovodi okupator, kao nekad Sarajevski Filmski Festival, koji je započeo pod opsadom, da bi ljudi pokazali da rat ne može uništiti duh grada, njegovu kulturu i potrebu za umetnošću.Postoje odnedavno razni režimski filmski ikebana-događaji koji se održavaju da bi održali privid normalnosti pod okupacijom, ali to smo sve kategorički odbili. Takve događaje publika prirodno bojkotuje, ali i autori. U tom smislu, naravno da mi je jako drago da će „Mačji krik“ biti prikazan na FAF -u. Mi smo prvobitno imali neki dogovor sa Festom, ali je režim, nažalost, ovaj festival uspeo da rasturi.

Premijeru „Mačjeg krika“ mnogi vide i kao neku vrstu „omaža“ Paskaljeviću jer se poklapa sa petogodišnjicom njegove smrti, ali i zbog toga što je ostao upamćen kao kritičar ove vlasti od samog trenutka njenog ustoličenja. Kako vi doživljavate tu koincidenciju, i kakve emocije pobuđuje u vama?

Paskaljević – Goran je bio aktivan i protiv Miloševićeve vlasti, kao i ove sadašnje, u kojoj je video nastavak političkog i društvenog obrasca iz 90-tih, represiju, prostotu i sav ovaj mrak koji je donela. I nijednog trenutka nije bio zavaran da su na vlast došli neki „novi“ ljudi, kako su ih, da se ne lažemo, u prvom trenutku videli i neki intelektualci iz demokratskih krugova. Za razliku od njih Goran je  javno upozoravao i govorio o SNS kao o radikalima, i da nikako ne smemo da dozvolimo da se vrate na vlast.

Građani Srbije su odgovorni što su ćutanjem i okretanjem glave dopustili tim nasilnicima da u ovih skoro trinaest godina porobe sve institucije, zakone, da otvoreno kradu glasove na izborima, pljačkaju zemlju, gaze slobodne medije, kulturu, umetnike, svaku slobodnu misao, građansko vaspitanje, i da sa neviđenom bahatošću, prostotom, korupcijom, nesmetano  izgrade čitavu paukovu mrežu. Trebalo je da se dogode nadstrešnica, studenti,  da bi se građani širom Srbije suočili sa tragedijom i probudili iz kome.

Goran je kao čovek jako bio razočaran tom ravnodušnošću ljudi, jer je uvek bio protiv svih političkih represija, nacionalizma, cenzura  i nesloboda, protiv neljudskosti i nemorala, i u gotovo svim svojim filmovima se bavio upravo temama nepravednog stradanja ljudi koji su na razne načine ugroženi – političkim i društvenim sistemima, diskriminacijom i predrasudama svih vrsta, religijama, siromaštvom…

Uvek je govorio da je život jedan, a sramota doveka. To je ono čega se jako dobro i često sećam. Mislim da po toj ljudskosti i čovečnosti Gorana pamte svi koji su ga poznavali, a i publika, koja je u njegovim filmovima prepoznavala empatiju i borbu za pravdu.

Otišli ste odavde, kako ste govorili za Danas, zbog „partokratije, birokratije, nepotizma, agresije, primitivizma – i još više od apatije, koja je postala deo mentaliteta, ne samo sistema“. A od početka studentskih blokada jedan ste od najglasnijih organizatora protesta podrške naše dijaspore u Torontu, koji su se proširili širom Kanade. Šta vi vidite kao najvažnije što su nam doneli studenti?

Paskaljević – Ekstremne situacije izvlače čovekov karakter na površinu, i za mene je najvažnije što su precizno i ozbiljno podelili zemlju na dobro i zlo – svaki BIA spavač je probuđen, svaki kamen prevrnuut. Sada se zna ko je ko u državi Danskoj, „Hamlet je probo miša iza zavese, Polonije se savija u samrtnim mukama“.

Studenti su dokazali i da je budućnost sa komšijama nadohvat ruke: pomisao na ovo što se desilo između bošnjačkih i srpskih studenata mami i osmehe i suze. Uprkos svim otrovnim strelama nacionalista sa obe strane, topot „Fortinbrasove dolazeće konjice se čuje iz daljine. Elsinor će biti obrisan sa lica zemlje. Ali glavna bitka tek predstoji“.

Šta je ono ključno što vam uliva optimizam da će studenti i građani ovu strašnu stranicu naše istorije na kraju završiti i ispisati kao pobednici?

Paskaljević – Znate šta – ta zemlja se po meni raspada od slepila mržnje, gluposti i sluđenosti koju BIA (nekad UDBA) planski širi. BIA podstiče takvu mržnju i ludilo da i oni sami gube kontrolu. Ljubav je jedino na šta nemaju odgovor, ma koliko patetično zvuči. Ne može se živeti u takvoj agresiji i okorelosti mržnje i gluposti. To je bukvalno rak.

Ovo sa studentima je organska pobuna ljudi koji žele da žive. Ili će nas biti ili ne biti. (I Hamlet je bio student!) Diktatura u Srbiji je ogoljena do kraja. Donesena je takva deklaracija u EU da je svima jasno sve. Taktičkim manevrima, kao što je prodaja dva vagona municije Ukrajini, Putin i nepomenik nisu uspeli da prevare nikog, osim da pucaju sami u sebe.

Verujem da će se uskoro srpski i albanski studenti ujediniti protiv jedinog protivnika, a to je mržnja. To će tek biti spektakl! Verujem u dolazak Fortinbrasa.

Naš teroristički režim je žigosan

Posle godinu dana, koliko su pobuna i pokret naših studenata postali tema kanadskih i zapadnoevropskih medija, i na koji način oni komentarišu događaje u Srbiji?

Paskaljević – Moj cilj je bio da učinimo da kanadski mediji čuju za nadstrešnicu i sve što je sledilo sa ciljem da protesti dobiju diplomatsku internacionalnu podršku. Ali Kanada, kao i ceo svet pa i sama Amerika, bila je i još uvek je pod pretnjom agresije Trampa; u Kanadi živi dva miliona Ukrajinaca, Bliski istok gori i dok ratovi bukte svom žestinom na skoro svakom kontinentu, jako nam je bilo teško da se proguramo do glavnih vesti.

Do upotrebe zvučnog topa nad sopstvenim stanovništvom od strane sopstvene policije, vesti o Srbiji gotovo da i nije bilo. Grupa nas je u Torontu malo naivno i po navici iz devedesetih verovala da će sve to ići brže, ali evo ipak se dešava.

Teroristički režim je i zvanično žigosan od strane EU. Međutim, mnogo više medijske konfuzije je, naravno, u Srbiji, gde Putinovi i BIA botovi štancuju raznorazne lažne i mitske sadržaje, čiji je jedini cilj da se unese što veća konfuzija.