INTERVJU Sergej Trifunović: Kultura je žilava, možda i najžilavija u društvu, i umetnici su žilavi, nema diktature koja je pobedila kulturu

U satiričnom horor trileru „Karmadona“ reditelja i scenariste Aleksandra Radivojevića, koji ćemo premijerno gledati u maratonu u Najdužoj noći filma 21. decembra u Sava centru, Trifunović igra glavnu mušku ulogu Jedno od najiščekivanijih autorskih ostvarenja u ovoj godini stiže pred našu publiku posle svetske premijere u zvaničnoj selekciji 50. festivala u Torontu, u rasprodatoj sali pozorišta Royal Alexandra Theatre film, u okviru prestižnog programa Midnight Madness.

Na Dark Nights Film Festivalu u Sidneju „Karmadona“ je osvojila nagrade za najbolji igrani film i najbolji scenario, u Njujorku, na Brooklyn Horror Film Festivalu nagrađena je za najbolji scenario u okviru selekcije Dark Matter, i za protekla tri meseca prikazana je na još osam festivala u Evropi, Americi i Australiji.

Ali, Sergeja Trifunovića nećemo videti u ovom filmu, samo ćemo ga slušati – on igra Glas, najneobičniju ulogu do sada u njegovoj višedecenijskoj karijeri. U razgovoru za Danas, upriličenom pre tri dana posle konferencije za novinare u Sava centru na kojoj je najavljena domaća premijera „Karmadone“, jedan od naših najprovokativnijih i najnagrađivanijih glumaca, građanski aktivista, osnivač humanitarne organizacije Podrži život, koji je bio i predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG) pre nego što je on postao politička partija, govori o svojoj ulozi, i zašto ovaj film „direktno udara u našu stvarnost“.

Koliko je „Karmadona“ bila izazovna za vas – igrate ulogu misterioznog Glasa koji kroz ceo film vodi glavnu junakinju, koji je možda i najvažniji lik u toj priči, ali do kraja ostajete nevidljivi i nećemo vas videti ni u jednom kadru?

– Za mene je „Karmadona“, pre svega, jedno vrlo uzbudljivo putovanje i više od filma, jer je Aleksandar Radivojević u svojim scenarijima i svom radu uvek višeslojan. Bilo je teško i zahtevno, jer igram jednu od glavnih uloga a zapravo se ne pojavljujem. Čuje se samo moj naredbodavni glas koji glavnu junakinju uvlači u brutalan obračun s korumpiranim, grotesknim društvom. Dakle, moraš kroz glas da doneseš sve što nosi taj lik, njegova shvatanja, raspoloženje, namere, ali i ljubavni odnos koji ima s glavnom junakinjom, koju sjajno igra Jelena Đokić.

Sreća pa sam godinama radio na projektu audioknjiga, i  bio sam istreniran. Ali, Aca je od mene tražio više, šibao me, gazio u dobrom smislu. Meni je, kao glumcu, potreban reditelj koji će me izvesti iz zone komfora i naterati da izađem iz poznate „fioke“ u koju nas neki reditelji guraju, i „Karmdona“ je za mene i u tom smislu izuzetno iskustvo.

Da niste glumac i da „Karmadonu“ gledate kao publika, šta bi vama bilo najuzbudljivje u ovom filmu?

– Pre svega priča, a ona je jednako globalna koliko je i lokalna. Festival u Torontu je film opisao rečima: „Bog je stvaran – i veoma nezadovoljan čovečanstvom“. Ali, ne bih sada da „ofiram“ pre premijere. Na neki duhovni način, „Karmadona“ je nastavak „Srpskog filma“ za koji je Aca Radivojević pisao scenario. Recimo, sve ono što „Srpski film“ prokazuje kao pogrešno i odvratno u društvu, u „Karmadoni“, kao kod Tarantina, dolazi na naplatu. Jer, kao što sugeriše naslov ovog filma, posredi je bogorodica koja donosi, naplaćuje – pravdu. To je ono što je fantastično i što ovaj film čini toliko slojevitim.

Sve strele su odapete i gađaju tačno u centar, i zaista dugo nisam video scenario koji je od početka do kraja tako ubojit na više nivoa, a satiričan i tragikomičan. „Karmadona“ nije samo horor, tu su isprepleteni mnogi žanrovi, ima čak i melodrame i malo mjuzikla, snimateljski je vrlo raskošan i „šaren“, i mislim da je veliko uživanje gledati je, a još veće uživanje je igrati u takvom filmu.

„Srpski film“ u kojem ste takođe igrali jednu od glavnih uloga, 2010, kada se pojavio posle svetske premijere u Ostinu, s jedne strane je dobio brojne pohvale svetske javnosti, neki su ga okarakterisali kontroverznim i subverzivnim, a ovde je uglavnom bio anatemisan i nazvan pornografskim, iako je suštinski bio politička priča o našem društvu, ali i globalnom. Sa ove vremenske distance, šta je bio „Srpski film“?

– Film je anatemisan od ljudi koji ga nisu videli, a kad smo ga radili i i kad sam pitao Acu kad se dešava radnja, on je rekao pet minuta ispred. Dakle, ljudi koji nisu videli „Srpski film“ ili oni koji ga nisu razumeli bili su ogorčeni, ali nisu toliko bili ogorčeni na realnost koju žive i budućnost koja ih po toj realnosti čeka, ni na tu ekipu koja im je od devedesetih godina napravila to što žive, nego su svoje ogorčenje prebacili na film.

To je potpuni debilizam, odsustvo želje da se sagleda naša društvena situacija, i na neki način, prebacivanje odgovornosti. Zato što „Srpski film“ govori o političkoj pornografiji u kojoj živimo, jer pristajemo da je živimo, i to nas je dovelo ovde gde jesmo. U tom filmu, ja kao neki producent sa ovih prostora nekim strancima prodajem srpsku decu.

Kad prođe četrnaest godina, vidimo, recimo, kako Aleksandar Vučić isto prodaje srpsku decu, jer prodaje našu zemlju, prodaje Jadar, prodaje rudnike, planine, reke, izvore, prodaje Generalštab, beogradsko priobalje, prodaje Kosovo u delovima… I nekim ljudima to mnogo manje smeta nego kad neku sličnu priču vide na filmu, što nam govori da smo mi jedan neobrazovan, ne baš pragmatičan i mudar narod koji voli da izigrava žrtvu, i koji slavi svoje istorijske poraze.

U tom smislu, šta je paralela između „Srpskog filma“ i „Karmadone“?

– Mi smo „Srpski film“ snimili onda kada je trebalo – kao zloslutno predskazanje, kao upozorenje u kom pravcu idemo kao društvo i kao ljudi, šta nas čeka u budućnosti, i njegov tajming je bio odličan. Posle četrnaest godina, u „Karmadoni“, mogao bih da kažem da se direktno obračunavamo sa likovima koji su „zamesili“ „Srpski film“ i naše društvo. A to nismo mi, mi smo hteli da upozorimo na vreme koje nam dolazi.

Koliko su se naši građani i naš narod dozvali pameti i mudrosti u ovih godinu dana u kojima podržavaju studente i protestuju širom zemlje?

– Mislim da su više došli do nužde – svi ovi protesti mogli su da se dese i ranije. Mogli su dese kad je bila Dubona i Malo Orašje, kad je bio „Ribnikar“, kad su bili Odžaci, mogli su da se dese kad je bila Stanika Gligorijević i Doljevac, i kad je bio major Omer Mehić. Imali smo mi više tragičnih slučaja, dakle, bilo je potrebno da nam padne „nebo“ na glavu i odjednom pobije šesnaestoro ljudi da bi se dozvali pameti i shvatli da svi mi, cela Srbija, stojimo ispod kriminalne nadstrešnice koja nas survava.

Nije ta nadstrešnica samo metafora, to je realnost. O, da, srpski rode, mogao si u pobunu i mnogo ranije, da ne čekaš studente. Ali, super je što se ipak podigao. Jer niko neće voditi računa o tvojoj budućnosti osim tebe.

„Karmadona“ je snimljena u samostalnoj produkciji, konkursa u Filmskom centru Srbije nema više od godinu dana, nema festivala, kompletna kultura je na udaru, umetnici su na crnim listama, brojne serije su „bunkerisane“ u RTS-u… Kako komentarišete ovu odmazdu vlasti koja se ipak ne pamti?

– Za mene je to ista komunistička vlast, s tim što za razliku od onih komunista koji su davali dobre pare za film, dozvoljavali da se snime i da osvajaju velike nagrade na svetskim festivalima, iako su neke „bunkerisali“ i nisu puštali da se prikazuju kod kuće, ovaj komunistički „isprdak“ doživljava kulturu . kao svog neprijatelja. Tom „isprdku“ kultura smeta, jer im nisu potrebni ljudi koji misle svojom glavom i nad kojima ne može da napravi lobotomiju.

U vreme komunizma komunisti su bili svesni da je kultura važna za zemlju, da je uz obrazovanje jedna od najvećih društvenih vrednosti, i bili su svesni da je isto tako važna i za njihov imidž u demokratskom zapadnom svetu. I za razliku od današnjih „isprdaka“, cenili su i voleli su kulturu, umetnost i umetnike.

Mi smo danas u diktaturi, i naravno, veliko je razmimoilaženje između svake diktature i kulture oduvek, tako je bilo vekovima, a i sada je. Ali, kultura je žilava, možda i najžilavija u svakom društvu, i umetnici su žilavi, i koliko znamo, ni jedna kultura nije pobeđena od diktature.

Da li se pamti u istoriji zatvaranje Narodnog pozorišta od neke vlasti, i takva pobuna i borba koju vaše kolege glumci vode već nekoliko meseci?

– Borba mojih kolega u Narodnom pozorištu, borba naših studenata na ulicama, borba ljudi u građanskim zborovima, borba seljaka na traktorima, sve je to ista borba. Svi mi u ovih godinu dana bijemo iste borbe, i ono što je vrlo bitno jeste da to što pre ukapiramo, i da se što pre fuzionišemo, da se ukrupnimo, da zacrtamo strategiju borbe i da na tome radimo svi zajedno, a ne da radimo na sitno i u pojedinačnim slučajevima.

Jer, kad se zatvori Narodno pozorište, to je signal za ceo narod da treba i mora da reaguje, zato što je to Narodno pozorište, nije kuća samo zaposlenika tog pozorišta nego svih nas. Ja vidim da će sva ova borba u proteklih godinu dana možda biti jalova ako bude individualna, od slučaja do slučaja. Može i tako, naravno, ali je mnogo bolje da se saberemo i da napravimo zajednički ciljeve. Kad kažem svi, mislim na studente, na zborove građana, na opozicione partije, i na sve ljude koji dišu slobodni vazduh i žele da ova tiranija ode što pre.

Uprkos zastrašivanju i nasilju koje režim svakodnevno povećava, sada su se i neke sudije i tužioci takođe pridružili protestu. Da li je to najvažnije u ovom trenutku?

– Ljudi se bore protiv sistema, to što radi tužilac za organizovani kriminal Mladen Nenadić, što radi tužiteljka Bojana Savović, jeste fantastično. Ali, to su i dalje pojedinačni slučajevi, a ti pojedinačni slučajevi mogu da izazovu niz drugih istih slučajeva. Podsetiću na vreme kad sam bio jedini glumac koji je nešto javno „k…“ protiv vlasti i bio angažovan – od gomile mojih kolega, istih koji sada protestuju i izlaze na ulicu, stalno sam slušao primedbe da mi ne treba politika.

Šta će ti to, govorili su mi, ti si glumac, a ja sam pokušavao da objasnim da se ne radi o politici: ovi će nas udariti u glavu, kako vam to ljudi nije jasno. Naravno, postalo im je jasno kad je i njima zaigrala „mečka pred vratima“, i onda smo se svi sabrali. Da smo se sabrali ranije, da smo ustali, ne bi možda došlo do te situacije da neko kao što je Bokan postane predsednik Upravnog odbora Narodnog i da zatvori pozorište. Ne krivim svoje kolege, ali, jbg, tako je.

Kad govorimo o nama, postoji još nešto vrlo zanimljivo – u zapadnom svetu je horor mnogo popularniji filmski žanr, a kod nas uglavnom ima užu publiku. Kako to komentarišete?

– Kome se gledaju horori kad mi živimo horore više od trideset godina? Horor filmovi su popularni u uređenim zemljama i bogatijim društvima u kojima je ljudima uglavnom dosadno. Nama je jako uzbudljivo: u kojoj evropskoj metropoli, u centru grada, skoro godinu dana možete da gledate i živite tako zastrašujući kriminalno politički horor kao što je ćacilend?

Ako biste jednom rečenicom pozvali publiku na premijeru „Karmadone“, šta biste rekli?

– Dođite obavezno, plakaćete od smeha i plašićete se, a izaći ćete sa filma hrabriji i optimističniji, jer bogorodica koja naplaćuje dugove donosi pravdu.