INTERVJU Tihomir Tika Stanić: Režim neće uspeti da pokori umetnike

A u toj prevelikoj zauzetosti jedan od naših najznačajnijih glumaca je skoro godinu dana – gotovo da nema protesta na koji su pozivali studenti u kojima nije učestvovao, mogli smo da ga vidimo na beogradskim ulicama, ispred sudova i policijskih kordona, u protestima u Novom Sadu, Novom Pazaru, Kragujevcu, Zaječaru.., kao i sa građanskim aktivistima u odbrani Starog savskog mosta, Sajma, Generalštaba…

Pre nekoliko dana Tika Stanić je dao otkaz na Akademiji umetnosti u Beogradu, zajedno sa rediteljima i glumcima Milicom Kralj, Ivom Milošević, Markom Misiračom, Nikolom Rakočevićem, Paulinom Manov…, zbog kako su naveli u javnom saopštenju, „grubog kršenje akademske prakse i čestitosti koje je kulminiralo pretnjama studentima“.

I mada za razgovor za Danas postoje i dva vrlo lepa povoda – Filmska i TV Akademija Jadranske regije nominovala je njegovog „Nobelovca“ za AFA nagrade 2025. u kategoriji najboljih TV serija, njega za najboljeg glavnog glumca, u Madlenijanumu je najavljena premijera predstave „Gospodin u čizmama od dima“ kojom će obeležiti 65. rođendan i odlazak u penziju, priču sa Tikom Stanićem ipak počinjemo novim skandaloznim pokušajima vlasti da „disciplinuje“ i obezvredi umetnike.

Šta se zapravo dogodilo na Akademiji umetnosti?

– Ne znam pouzdano šta se sve događalo tokom prijemnih ispita, ali sve je počelo još tokom leta, kada je prekinuta komunikacija između Uprave akademije i Katedre za glumu. Ja sam čak posredovao na razne načine pokušavajući da uspostavimo neki dijalog, Međutim, Uprava jednostavno nije odgovorila na to, ignorisala je i profesore sa ostalih katedri. U međuvremenu, dovela je nekoliko drugih ljudi da predaju na Akademiji za koje smatramo da im tu nije mesto.

Stav Uprave je očigledno da uopšte nije važno ko su profesori, da su najbitniji oni, njih dvoje – troje koji upravljaju Akademijom, i da mogu da rade šta im je volja. Ako je tako, onda se mi povlačimo. Nadam se ipak da će Uprava . biti promenjena, i da ćemo se vratiti. Ono što je indikativno: kad smo Marko Misirača i ja saopštili studentima da odlazimo sa Akademije, oni su to primili potpuno normalno.

Pitao sam ih pa gde su deco suze, gde su molbe da ostanemo. Dece su odgovorila: mi bismo vas prezreli da ste ostali i „progutali“ ovo što se dogodilo. Dakle, oni su od nas očekivala ovakav gest. To me je uverilo u osećanju da radimo dobru stvar za njih i samu Akademiju, i nadam se da će smenom Uprave stvari da se vrate na pravi kolosek na kojem su i bile.

Još od leta na snazi je odmazda prema umetnicima u Narodnom pozorištu imenovanjem nove SNS uprave, a jesenja sezona je započela uvođenjem esesovskih „pravilnika“ ponašanja za ućutkivanje glumaca. Kako doživljavate ovaj pokušaj „dresure“ , s obzirom da je vaš početak karijere vezan za nacionalni teatar?

– Karijeru sam počeo u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a i u Narodnom pozorištu sam ostvario neke od svojih prvih važnih uloga i predstava još od 1982/83. Za otvaranje obnovljene zgrade 1989. igrao sam Oresta u „Orestiji“, i dobro znam, kao što i drugi ljudi znaju, da ova vlast neće uspeti da pokori umetnike – „Tvrd je orah voćka čudnovata“…

Naravno, sinoć sam bio na protestu ispred Narodnog koji su organizuju glumci, i ne samo ja, došli su i umetnici iz svih beogradskih pozorišta, i brojni građani. Podržaćemo naše kolege i koleginice u svemu, u apelima, štrajku, protestima, što god budu odlučili da rade bićemo uz njih.

Ovih jedanaest meseci vi ste možda i najaktivniji umetnik u odbrani studenata. Šta je ono najlepše i najvrednije što su nam doneli studenti?

– Studenti, zahvaljujući činjenici da je njhov pogled na svet utemeljen u budućnost na koju mogu uticati, a ne u prošlost koja je nepromenjiva i može samo na različite načine da se tumači, kolektivno artikulišu goruće probleme u našem društvu. Studenti pripadaju i dele civilizacijske vrednosti cele kugle zemaljske – govore sve jezike sveta, razumeju sve jer ne gledaju kroz nišane prošlosti, i bore se za svet po meri iskonskih ideala. Podržati ih i biti uz njih,čak i ako ih odmah u potpunosti i ne razumemo, dužnost je svakog pravdoljubivog čoveka .A ja bih želeo bar da budem i ostanem takav – pravdoljubiv.

Beskrupuloznost vlasti u obračunima sa studentima i građanima u protestu postaje potpuno sadistička, a uz kažnjavanje „neposlušnih“ u svim profesijama nedavno smo na ulicama videli i novi „maštovit“ projekat poput „ćacilenda“ – Centar za društvenu stabilnost, sa iznajmljenim statistima koji daju podršku predsedniku. O čemu nam sve ovo govori?

– Ogromne privilegije je sebi prisvojila ova vlast i njihovi miljenici, tako da sredstva kojim ih brane nemaju ni ograničenja ni meru. I to je predvidivo i logično da budu nasilni i sve više sadistička. Trenutak u kome će ljudi koji ih podržavaju iz neobaveštenosti i vešte medijske manipulacije da se suoče sa istinom i pravom prirodom ovog režima je nepredvidiv, ali se neumitno bliži.

Iako vlast surovo udara sa svih „frontova“, šta je ono što vam najviše uliva optimizam i veru da je to ipak poslednje „batrganje“ odlazećih ljudi?

– Višegodišnja apatija i nezainteresovanost za sopstvene živote nestaje pred poletom mladosti koja veruje u bolju budućnost. Vlast je odabravši represiju, umesto da ispuni početne studentske zahteve, iz dana u sve većoj panici, i nizom pogrešnih, skandaloznih poteza gubi podršku čak i među članovima svoje stranke.

Njihovi koalicioni partneri samo vrebaju priliku da zbrišu iz tog zagrljaja koji ih vodi u propast. Sve je, zapravio, završeno onog trenutka kad su studenti Predsedniku rekli “nisi nadležan”, što je ustavna činjenica, i time zasejali seme slobode u srcima usnulih.

Da progovorimo o lepim stvarima – za nominaciju „Nobelovca“ za AFA nagradu za najbolju seriju, čiji ste autor i jedan od reditelja, kao i za vašu nominaciju za najboljeg glumca, i nominaciju Selme Alispahić za najbolju glumicu, za ulogu Milice Babić, supruge Ive Andrića, glasao je strukovni žiri filmskih i televizijskih profesionalaca – 560 članova iz različitih zemalja i profesija filmske industrije. Kako doživljavate ovaj uspeh?

– ”Sve to ne zavisi od mene”, kaže Miloš Crnjanski u jednoj pesmi. AFA nagrade su radosne vesti, ali čak i da nije tako, radost i uzbuđenje koje smo imali dok smo stvarali ovu seriju ne bi mi ni umanjilo ni ugrozilo. Onog časa kad sam producentu RTS-u predao finalne epizode, sve na šta sam ja mogao da utičem bilo je završeno, a prijem serije kod publike i stručne javnosti su samo srećne posledice ozbiljbog rada.

Ako napravimo neku „genezu“, lik Ive Andrića igrate više od trideset godina. Šta je vama najuzbudljivije u njegovoj ličnosti i njegovom životu, i neprestano vas vraća da to iznova istražujete?

– Mislim da sam se prvi put pojavio u liku Ive Andrića 1992, u predstavi „Razgovor sa Gojom“, sa Petrom Kraljem u ulozi Goje, u režiji Petra Zeca. Zatim u TV filmu „Znakovi pored puta“, pa u filmovima „Lajanje na Zvezde“, „Žućko“, i „Proleće na poslednjem jezeru“. Srećna okolnost da me je gospođa Vida Grandić, direktorka Kulturnog centra Banski dvor u Banjaluci, nagovorila da 2001. sa dr Ljiljanom Mrkić Popović priredim za izvođenje jedan segment iz romana „Na Drini ćuprija“, i učinila da u svakoj prilici dok to govorim, evo već dve i po decenije, osećam uzbuđenje.

Dakle, najuzbudljivije u vezi sa Andrićem meni je predstavljanje njegovog dela – savršen stil i mudrost celog naroda pretočena u njegovim rečenicama. To što ih znam napamet, i što ih interpretiram toliko dugo i često ne umanjuje mi uzbuđenje i divljenje. Naprotiv!

Serija „Nobelovac“ nam pruža njegov pogled na sopstveni život, najvažnije momente koji se često „poklapaju“ sa sudbinskim događajima za njegovu zemlju. Kako biste Andrićevim rečima opisaii ono što mi živimo više od decenije?

– ”Kad bi ljudi znali koliko malo pameti vlada svetom umrli bi od straha”, zapisao je Andrić koji je kao diplomata, i kasnije i ambasador u Hitlerovom Berlinu, mogao izbliza da vidi sve najstrašnije mehanizme vlasti.

Sa Svetlanom Bojković, koja je kao i vi jedna od najaktivnijih u podršci protestima, publika će vas uskoro videti na sceni Madlenijanuma, u premijernoj predstavi „Gospodin u čizmama od dima“. Šta vama znači ova saradnja?

– Ta saradnja je posledica naših profesionalnih pozorišnih života, nema veze sa našim društvenim angažovanjem. Svetlana i ja smo igrali ljubavni par u „Gloriji“ Ranka Marinkovića još 1983, potom u „Divljem medu“ 2001, i bezbroj puta smo bili partneri u pozorištu, a i na telaviziji. Ona je u velikoj meri uticala na moje glumačko sazrevanje i na moj put, vezani smo tim čudnim nitima decenijam.

Svetlana Bojković je veličanstvena figura u našoj ( mojoj) glumačkoj porodici, uz Dejana Mijača, Ljubomira Draškića, Petra Kralja, Đuzu Stojiljkovića, Ljubu Tadića… Presudno je uticala na mene u svim periodima mog profesionalnog puta, evo, do penzije.

U predstavi igrate Fomu Fomiča, koji je glavni junak pripovetke „Selo Stepančikovo i njegovi žitelji“ Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Možete li nešto više da kažete o njemu?

– Foma Fomić je izuzetno intrigantan lik, a opisati ga i svesti u neku dimenziju bio bi greh, pre svega prema Dostojevskom. Zatim i prema procesu u kome ću sa rediteljem Markom Misiračom i ostalim partnerima i autorima graditi taj lik

Kako je najavio Madlenijanum, ovom premijerom, koja je zakazana 17. novembra, na dan vašeg rođenja, proslavićete 65. rođendan. Kad biste poput Andrića „bacili“ pogled na sopstveni život, šta bi tu bilo najvažnije?

– Gospođa Madlena Zepter i gospodin Filip Zepter su uz sva dobročinstva srpskoj kulturi već dugo pomagali, pratili i učestvovali u mojim producenskim filmskim i drugim projektima, i ja sam na prijateljstvo sa njima izuzetno ponosan. ”Slučaj komedijant”, da opet citiram Crnjanskog, udesio je da u penziju idem igrajući u delu Dostojevskog, a za prijemni ispit iz glume igrao sam Krotku Dostojevskog.

U predstavi „Braća Karamazovi“ igrao sam na sceni Narodnog pozorišta u Zemunu, sada Madlenijanuma, pre četri decenije. U nekim bitnim godinama, na jednoj od mojih važnih životnih raskrsnica, igrao sam monodramu po romanu „Kockar“ Dostojevskog. Možda to i nije samo „Slučaj komedijant“, možda je i pitanje ličnih izbora, ali ipak – komedija velika je i sam život!