Irina i Nina

Alik je bio ženski idol gotovo od rođenja, ljubimac svih dadilja i vaspitačica još od vremena jaslica. U školskim godinama sve devojčice iz razreda pozivale su ga na rođendane i zaljubljivale se u njega zajedno sa svojim bakama i njihovim kučićima. U mladićkim godinama, kad sve zahvata duboki nemir da je već vreme započeti odrasli život, a on nikako da se dogodi i pametni dečaci i devojčice se bacaju u luckaste avanture, Alik je bio prosto nezamenjiv: slušao je prijateljske ispovesti, znao je da nasmeje i da ismeje, a glavno, ono retko što je zračilo iz njega, potpuno uverenje da život počinje od sledećeg ponedeljka, a da se jučerašnji dan sasvim može precrtati, pogotovo ako nije bio naročito uspešan. Kasnije njegovim čarima nije odolela ni inspektorka u školi dramskih umetnosti s nadimkom Zmijski otrov: četiri puta su ga izbacivali i triput ga vraćali nastojanjima zaljubljene inspektorke.

Prilikom prvog poznanstva Nina je ostavila na Irinu utisak nadmeno-kapriciozne budale: ofucana lepotica sedela je na prljavom belom tepihu i zamolila je da je ne uznemiravaju – slagala je džinovski „puzzle“. Kad ju je bliže upoznala, Irina ju je smatrala prosto maloumnom, uz to i psihički neuravnoteženom: bezvoljnost se kod nje smenjivala s histerijom, nastupi veselja s melanholijom.

Moglo se još razumeti zašto se oženio, ali kako je mogao toliko godina da trpi njenu glupost do maloumnosti, patološku lenjost i aljkavost. Nije ona osećala zakasnelu ljubomoru, već duboku nedoumicu. Irina se nikad nije srela s tipom žene kom je pripadala Nina: upravo zbog svoje bezgranične bespomoćnosti ona je pobuđivala u okolini, posebno kod muškaraca, osećaj povišene odgovornosti.

Nina je, osim toga, imala još jednu osobinu: svaki svoj prohtev, kapric ili zamisao dovodila je do krajnjih granica. Na primer, nikada nije uzimala novac u ruke. Zato bi Alik, putujući, recimo, na nedelju dana u Vašington, znao da Nina neće ići u prodavnicu i da će radije umreti od gladi nego dodirnuti „gadljive novčanice“. I uvek bi joj pre odlaska napunio frižider.

U Rusiji Nina nikad nije kuvala jer se bojala vatre. Zabavljala se tada astrologijom i negde je pročitala da njoj, rođenoj u znaku Vage, preti opasnost od vatre. Od tada više nije prilazila šporetu, objašnjavajući to kosmičkom nespojivošću vazdušnog znaka i vatrene stihije. Ovde, u ateljeu, gde su umesto plinskog šporeta imali električni i živu vatru je videla samo na vrhu šibice, njena odbojnost prema kuvanju nije prošla i Alik se lako i uspešno snalazio u kuhinji.

Osim novca i vatre, bila je još jedna sasvim apstraktna stvar – bezumni strah od donošenja rešenja. Što je beznačajniji bio predmet izbora, time se ona više mučila. Irina je jedanput, pošto je dobila gomilu besplatnih karata od svoje klijentkinje pevačice, na molbu Tišort pozvala Alika i Ninku u pozorište. Svratile su po njih i bile svedoci tome kako je Nina do iznemoglosti isprobavala svoje uske haljinice i svečane cipele, a zatim se bacila na krevet i kazala da nikud neće ići. I plakala je na jastuku sve dok Alik, izbegavajući da gleda u pravcu slučajnih svedokinja, nije stavio pored Ninke nekakvu haljinu, nasumice izabranu, i rekao joj:

– Evo ova. Somot ide uz operu kao kobasice uz pivo.

Tišort je, izgleda, od te predstave dobila veće zadovoljstvo nego od osrednje opere.

A na kraju je ispalo glupo…

Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je velika ruska književnica, jedan od najvažnijih autora savremene svetske književnosti, čiji je roman “Vesela sahrana” objavljen u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs