Isprazan spektakl

Tako je 1986. godine osnovao sopstveno pozorište „Koreodrama“, čija je središnja estetska koncepcija značajno obogatila i slovenačku i regionalnu teatarsku scenu. A njegovi brojni projekti dobijali su najviše ocene na čitavom prostoru nekadašnje Jugoslavije i u Italiji.

Za tekst „Salome“ Oskara Vajlda, koji je u izvesnom smislu i poetski i sadržinom arhaičan, bilo je unapred jasno da će teško izazvati rezonance u savremenoj publici, bez obzira na njegove dramske vrline. Sama radnja drame zasnovana je na poznatoj priči o tome kako, zbog obećanja koje je dao, zaluđen čudesnom Salominom igrom, kralj Irod ispunjava Salomin zahtev, zahtev koji joj je došapnula majka Irodijada i žena Irodova, da se pogubi Jovan Krstitelj. Teškoće u osavremenjavanju ove drame, po priznanju samoga reditelja, više su se pojavljivale u donekle arhaičnom jeziku drame a manje u modernijoj interpretaciji likova i radnji. Ono što se pokazalo kao mogućnost savremenog čitanja i povezivanja sa današnjim vremenom je isticanje poremećenosti ljudskih vrednosti karakterističnih za naše doba, otuđenja među ljudima, prepuštanje žudnji i strastima koje druge svrstavaju u objekte. Jer okrutnost, po rečima samoga Fraja, postaje „modus preživljavanja“. Ali da bi se postigao u potpunosti taj cilj bilo je pre svega, po priznanju reditelja, potrebno (sa dramaturškinjom Željkom Udovičić) zameniti jezik koji danas nije živ savremenom varijantom, bukvalno izmisliti jezik a da se pri tome ne izbriše poetsko zvučanje izvorne drame Oskara Vajlda. Ovo je neminovno dovelo i do narušavanja čitave njene prvobitne konstrukcije da bi se iz tog materijala sagradilo ono što bi je učinilo referentnom danas. A, ipak, i sam sadržaj, tako zgusnut, mogao je da asocira na današnje vreme u kome su ubistva, spletke i zavere, naličje a često suština zbivanja. Prirodno da je Fraj, sa svojim koreografskim iskustvima i po estetskoj vokaciji, u središte stavio čuveni Salomin ples kojim ona zaluđuje kralja Iroda da bi joj na tanjiru poklonio glavu Jovana Krstitelja. Ali u samoj izvornoj drami Oskar Vajld ubacuje i jedan drugi motiv: osvetu, jer se Saloma sveti Jovanu zato što je odbio njenu ljubav. Ovo je pružilo mogućnost da se samoj Salominoj igri daje složenije značenje.

Mahom svi navedeni potencijali ove predstave ostali su, nažalost, jalovi. I daleko ispod očekivanja koje je bilo zasnovano na ugledu njenog reditelja. Osavremenjavanje tekstova se, čini se, svelo na hedonističke večere, konzumiranje skupocene droge i razvrata. Već viđen proces se pretvorio u isprazan spektakl, u kome se, doduše, hipermedijsko društvo i nalazi, ali se dobijao se utisak da je reditelj bio skoncentrisan na kreaciju što savršenijeg estetskog utiska. Postmoderni elementi predstave su se ograničili samo na kombinaciju operskih, plesnih i dramskih elemenata. Glumački, predstava nije zahtevna. Smešteni u glomaznu scenografiju, bledu mešavinu ekspresionističkih scenografija i gotičke estetike, prekriveni dimom oni su se trudili da pruže makar privid glume. Salomin ples se pretvorio u dance macabre i završio njenom golotinjom. Takođe se, kao tendenciozan i rediteljski defektan postupak prikazalo Salomino masturbiranje glavom Jovana Krstitelja. Ubistva su postala neminovni elemenat ljudskog pervertnog užitka. Filmska industrija razvija još više taj „erogeni“ poriv. Ali pozorište ima u izvesnoj meri druge estetske i etičke obaveze. Ova predstava takve obaveze nije dovoljno poštovala. Pored dance macarbre, imali smo priliku da vidimo i smrt jedne predstave.