Izložba Nika Branta „Možda će svanuti dan“ u briselskom centru za fotografiju “Hangar”

Fotograf Nik Brant (Nick Brandt) je rođen i odrastao u Londonu, gde je studirao slikarstvo i film na Saint Martin’s School of Art.

Devedesetih godina se seli u južnu Kaliforniju gde radi na kreiranju spotova sa poznatim muzičarima.

Životinje i pejzaži su ga potpuno osvojili, dok je u Tanzaniji snimao muzički spot Earth Song, sa Majklom Džeksonom.

Nik Brant odlučuje da se u potpunosti posveti fotografiji 2001. i tada započinje svoj prvi projekat, koji uključuje kultnu trilogiju knjiga On This Earth, A Shadow Falls i Across The Ravaged Land, snimljenih u Istočnoj Africi.

Posle svega što je tamo doživeo, on oseća potrebu da aktivno reaguje i 2010. osniva neprofitnu organizaciju Big Life Foundation, posvećenu zaštiti afričkih ekosistema i borbi protiv krivolova kroz saradnju s lokalnim organizacijama.

Fotograf tako nastavlja svoju karijeru u istom pravcu radeći na projektima Inherit the Dust (2016), koja ističe kontrast između prirode i destrukcije, i This Empty World (2019), koji otkriva svet u kome zajednički život između čoveka i prirode postaje sve teži.

Njegove izložbe su u centru interesovanja a predstavljene su u najpoznatijim galerijama širom sveta.

Izložba The Day May Break (Možda ce svanuti dan) predstavljena u briselskom centru za fotografiju “Hangar” je Brantova najnovija serija fotografija.

Sastoji se od četiri dela, koji su snimani na četiri kontinenta.

Ovaj monumentalni projekat istražuje posledice klimatskih promena na sva živa bića.

Osmišljeni tokom ključnog perioda obeleženog intenzivnim ekološkim i društvenim katastrofama, klišei ukazuju na hitnost preduzimanja odgovarajućih mera u svetu koji hrli ka nečem nepovratnom.

Fotograf radi na ovom projektu već punih pet godina.

Jedan deo projekta je posvećen regionima sveta koji su ugroženi porastom nivoa mora, neizbežnom posledicom globalnog zagrevanja.

Na ostrvu Fidži porast nivoa mora je urgentan problem; neka područja su već progutali talasi.

Ova činjenica više nije stvar spekulacije ili neke daleke i neizvesne budućnosti, već zastrašujuće stvarnosti.

Kao rezultat toga, hiljade ljudi se sele na sigurnija mesta.

Porodice su prisiljene da napuste svoju zemlju i ostave svoje domove.

Prema procenama, smatra se da je pogođeno više stotina zajednica koje su u ozbiljnoj opasnosti.

Da bi ilustrovao ovaj fenomen, Nik Brant je, uz veliki tehničkom izazov, fotografisao stanovnike pod vodom.

Modeli su zadržavali dah nekoliko metara ispod površine, pozirajući na nameštaju iz njihovih kuća.

Ronilačke ekipe bi im zatim prinosile boce sa kiseonikom između dva kadra.

Brant je izabrao da ove fotografije budu u boji zbog efekta putem koga se još jasnije vidi da se ljudi zaista nalaze pod vodom.

Sve druge fotografije na izložbi su crno-bele, što još više podvlači njihov melanholični ton.

Kroz portrete ljudi raseljenih ili ugroženih klimatskim promenama i životinja smeštenih u utočišta, često nesposobnih da se vrate u divljinu, Nik Brant teži ka dubokoj ekološkoj i društvenoj pravdi, ističući sve vidljivije uzroke koje hitno treba rešiti.

Ti ljudi, životinje i priroda su povezani zajedničkom ranjivošću.

Brant komponuje snažne slike koje brišu granicu između alegoričnog i dokumentarnog.

U prva dva dela izložbe subjekti su obavijeni maglom koja naglašava gotovo nadrealnu atmosferu, kao da se kraj jednog sveta i početak drugog susreću u nekom krhkom trenutku.

Obeležene tišinom i emocijama, njegove fotografije spajaju lepotu i pustoš, evocirajući istovremeno nežnost i surovost.

One prelaze geografske i kulturne granice kako bi nas podsetile da je klimatska kriza univerzalna stvarnost: bez obzira da li žive u Zimbabveu, Boliviji, Fidžiju ili Jordanu, ova bića oličavaju istu borbu, isto dostojanstvo.

Svi oni pripadaju zemljama koje su možda najmanje odgovorne za klimatsku krizu.

Njihova globalna emisija ugljen dioksida je oduvek bila zanemarljiva u odnosu sa emisijama razvijenih zemalja, a ipak, nesrazmerno snose posledice ove krize.

Ironija leži u činjenici da su mnogi od ovih ljudi i životinje, naviknuti na život u prirodi u određenim ekosistemima, mnogo osetljiviji i ranjiviji na katastrofalne posledice industrijalizovanog načina života.

Posmatrajući ove fotografije, posetilac oseća potrebu da uspori, da saoseća i da razmisli.

Nije stvar samo u priznavanju tragedije koja je u toku, već u tome da se zapitamo koju ulogu želimo da igramo: hoćemo li biti pasivni svedoci kolapsa ili graditelji naše budućnosti?

Klišeima u okviru izložbe „Možda će svanuti dan“, Nik Brant nas snažno podseća da radikalne promene zavise od izbora koje čovečanstvo donosi danas.