Jedan ženski horor: Kritičar Danasa o filmu „Zvuk pada“ na 31. Sarajevo film festivalu

Kada u Sarajevu uspete da se udaljite od takmičarskog programa – sačinjenog od debitantskih filmova koje je fondacijski proizvodni proces uspešno uštrojio, oduzevši im pozitivni bezobrazluk svemogućeg početnika – stvari postaju ozbiljne.

Tada ulazite u zonu rizika pa, recimo, odaberete da pogledate film u trajanju od dva i po sata, o – kako kaže često varljivi zvanični siže – „četiri djevojke koje odrastaju na istoj farmi u sjevernoj Nemačkoj“.

Pa još, „Kako se farma mijenja tokom stoljeća, u njenim zidovima zadržavaju se odjeci prošlosti. Iako vremenski odvojeni, životi devojaka počinju međusobno ličiti“.

Svakako volim djevojke, pa još njih četiri, mada me za gledanje pre opredelila hororična fotografija iz filma – izgleda da stravu i užas volim više i od djevojaka, što je ovaj put imalo pozitivni ishod.

Film se, dakle, odvija na farmi, i to na početku Prvog svetskog rata, pred kraj Drugog svetskog rata, početkom osamdesetih, i u sadašnjosti.

No, način oblačenja i opsednutost sportskom kulturom, posebno usmerena ka mladim ženama, u segmentu iz osamdesetih, izazivaju sumnju, a kada se negde na trećini filma otkrije da žitelji farme voze trabanta, shvatamo da se zapravo nalazimo ne samo u geografskom području severne Nemačke već, važnije, na državnoj teritoriji Istočne Nemačke.

Zapravo, greška u festivalskom sižeu je verovatno bila i korisna za gledaoca budući da se autorka filma gotovo nimalo ne upušta u rasprave o svetskim ideološkim pitanjima, zadržavajući se na svakodnevnim porodičnim problemima akterki.

Da smo od prvog trenutka znali gde se tačno nalazimo, neminovno bi se krenulo sa suvišnim, iako ne i potpuno beskorisnim tumačenjima viđenog.

Uglavnom vidimo, da se vratim na promotivni frejm iz filma, naznake i ostvarenja dubokog, katkad folklorno-religijskog, katkad svetovnog horora.

U početnoj vremenskoj ravni, u osvit Velikog rata, devojčica prvi put spoznaje smrt.

Ali kako?

Videvši tada u mnogim kulturama praktikovane fotografije umrlih koji se obučeni nalaze u grupnim porodičnim kompozicijama, u devojčici se stvara konfuzija u pogledu koncepata života i smrti?

„Kako znam da li sam mrtva?“, pitaće u jednom trenutku.

I ostali aspekti telesnosti postaju upitni.

Otac i majka jure njenog starijeg brata po imanju sa idejom da mu odseku šaku kako bi izbegao služenje vojske i verovatno poginuće u rovovskom užasu.

Mučenik, pak, panično bežeći pada sa tavana ambara i doživljava težak prelom kolena, te na koncu ostaje bez noge.

Smrt, nasilje i svakojako zlo je prišiveno za sve što nas nas okružuje, i mozak devojčice to odjednom mora da primi i obradi.

Sa aspekta pozicije žene u vremenu i prostoru, valja primetiti da je upravo majka tokom potere držala sekiru u ruci, i da su na dotičnoj farmi – a film je dovoljno tematski ambiciozan da se može uzeti i da se radi o ogledu univerzalnosti – žene oduvek imale svoj udeo u vlasti i odlučivanju.

Društvena evolucija će postepeno to samo izvesti iz privatnog u javni prostor.

Segment iz četrdesetih otvara temu potuljenog incesta, ili u najmanju ruku incestuoznih misli koje se javljaju u atmosferi zaokružene, samodovoljne društveno-porodične zajednice.

Devojka opčinjeno gleda svog beznogog, sada sredovečnog ujaka dok spava, da bi zatim uzela njegove štake, vezala svoju potkolenicu za butinu i pokušala da se celokupno identifikuje sa njim.

Negde daleko, rat bukti, što nam film saopštava u najminucioznijim detaljima.

U Istočnoj Nemačkoj nema više kućnih pomoćnica iz 1910-ih koje bivaju sterilisane da ne bi mogle da stvaraju neželjene ljude, pa ih onda, takve bezbedne, uposlenici farme noćima posećuju, dok im ne dosadi.

Umesto tog užasa imamo društvo navodno jednakih u kojoj naša junakinja pokušava da razreši konfuziju prirode ženskog identiteta.

Jesam li buduća olimpijska šampionka?

Zavodnica svakog muškarca u vidokrugu, sa mnom krvlju povezanog ili ne?

Koja su moja prava i moći (a čini se da me uporedo uče da mogu biti sve i da nisam ništa)?

Konačno, stižemo do sadašnjosti u kojoj farmu, očišćenu od prethodnih vlasnika/korisnika, kupuje ili nasleđuje četrdesetogodišnji bračni par sa dvoje dece iz Berlina, naoko bezbrižni Evropljani novog milenijuma koji će od farme stvoriti letnjikovac.

Majka maljem razara zidanu peć u dnevnoj sobi, pa onda uveče, na stepenicama kuće, vadi i drži u šaci polni ud svog muža.

Muški poslovi sada su i njeni, ceo njen muž je njeno vlasništvo.

Međutim, kada se ćerka upozna sa komšinicom kojoj je majka umrla od raka pluća (petnaestogodišnja devojčica u jednoj sceni puši cigaretu i to objašnjava stavom „da se od nečeg mora umreti“), i kada komšinica ostane kod njih na spavanju i od naše moćne žene traži da joj peva uspavanku, svedočićemo kako se udaračica maljem u par sekundi pretvara u „mlohavi komad pudinga“.

Mislim da je jasno da smo dva i po sata izloženi nepretenciozno postavljenim tezama i motivima.

Stoga, film zahteva raspoloženog gledaoca kojem će zatim olakšati napor stilskom savršenošću.

Slika je mekana, i celina sliči predivnom košmaru, u isto vreme odmaknutom od stvarnosti i sasvim uronjenom u surovu banalnost pojedinačnog ljudskog postojanja.

Scenario ima punoću romana, što znači da izuzetno odabrane glumice ne moraju da na površini rade previše, „osim“ da znaju i osećaju o čemu se u sceni radi.

Uz svo filmsko uživanje koje mi je „Zvuk pada“ (izvorni naslov je, inače, „Gledanje u sunce“) doneo, ipak bi mnogo bolje bilo da sam ovih dana u Beogradu.

UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.