Od aerodroma do pijace: Hangar Milutina Milankovića postaje najveća „Gastronomska pijaca“ u Jugoistočnoj Evropi

Najavljuje se kao najveća u ovom delu Evrope.

Rekonstrukcija i promena namene trebalo bi da sačuva Milankovićev hangar, kao retki trag gotovo nestalog industrijskog nasleđa Beograda i bivše Jugoslavije.

Reč je o prostoru u kome su posle Drugog svetskog rata filmske ekipe radile najpre na kultnom ostvarenju Ljubomira Radičevića iz 1960. “LJubav i moda”, koji je Jugoslovenska kinoteka proglasila za kulturno dobro od velikog značaja, kao i domaće akcije “Partizanska eskadrila” 1979, u režiji Hajrudina Krvavca.

Onda su se u prostor za odmor i popravku aviona uselile žurke, razni celonoćni muzički događaji, televizija, koncerti, a onda je hangar postao magacin…

Od 2013. Milankovićev hangar ima status spomenika kulture i to, kako se priča, zahvaljujući poznatom socijalisti Ivici Dačiću, ali je pod zaštitu države došao tek posle privatizacije.

Sad je u vlasništvu Zorana Samardžića iz kompanije Luso, nameštaj i dizajn, čije je sedište u današnjem Erport sitiju kome prostorno pripada i Milankovićev hangar.

Pomoć Milutina Milankovića

Ovaj deo Novog Beograda, poznat po pesmi Bore Đorđevića “Neću sa živim u Bloku 65” sa albuma Riblje čorbe “Buvlja pijaca” iz 1982. prodatog u 250 hiljada primeraka, Beograđani iz starog dela grada zovu i “nedođijom” koju treba da oživi poslovni park Erport siti.

Tu su, na osnovu Konvencije o međunarodnom vazdušnom saobraćaju, čijim je potpisivanjem Kraljevina SHS preuzela obavezu otvaranja prestoničnog aerodroma, 1923. počeli pripremni radovi za izgradnju aerodroma u blizini sela Bežanija nadomak Zemuna.

Močvarno tlo zahtevalo je isušivanje, pa su radovi na aerodromskoj infrastrukturi krenuli tek dve godne kasnije.

Zemlja je plaćana 10.000 tadašnjih dinara po jutru, uz mogućnost i eksproprijacije, jer su seljaci počeli da otkazuju ugovore.

Projektom posebnog građevinskog biroa Odeljenja za vazduhoplovstvo u Petrovaradinu, aerodrom na današnjem Novom Beogradu zamišljen je kao vojno-civilni, sa zajedničkim letilištem.

Za civilni deo određen je prostor u severozapadnom delu kompleksa, prema sadašnjem Studentskom gradu, a za vojni duž puta za Bežaniju.

Izgrađen je na livadi pod imenom Dojno polje, koja se nalazila između Bežanijske kose i leve obale Save, na dva kilometra od Zemuna.

“Komanda vazduhoplovstva pristupa izgradnji aerodroma u Bežaniji kod Zemuna, u Kraljevu, Skoplju, Mostaru, Zagrebu i Pančevu. Načinjen je generalni plan te izgradnje. On predviđa, na svakom od tih aerodroma, podizanje dvojnih hangara za smeštaj aviona koji će se izvesti od armiranog betona, a sa rasponom od po 35 i po 40 metara. Za podizanje i izvođenje takvih onda najvećih, građevina te vrste u celoj našoj državi računa Komanda vazduhoplovstva na moju pomoć i zato me đeneral Stanojlović poziva na dogovor i sporazum po tom pitanju”, zapisao je u svojim Memoarima Milutin Milanković.

Prva domaća avio-kompanija

On je zbog aerodromskih hangara prekinuo naučni rad i vratio se inženjerstvu, koristeći i “iskustva koja je naučio na bečkoj Tehnici”.

“Glavne dvojne hale tih građevina imale su lučne armiranobetonske krovove od po četrdeset metara raspona; pored njih predviđene su u Bežaniji male sporedne prostorije, a u Kraljevu prostrane radionice. Projekti su izrađivani u Petrovaradinu, a za to vreme odlazio sam bar dvaput nedeljno na ceo dan onamo da nadziravam taj posao. Zahvaljujući sposobnosti i vrednoći mladih inženjera Komande i njihovih pomagača i crtača, ti projekti bili su potpuno dovršeni za dva meseca. Onda pođoh, iz dana u dan, na bežanijski aerodrom da se onde ispita nosivost zemljišta i polože temelji zgrade, a zatim u Kraljevo istim poslom. Za vreme letnje građevinske sezone nikoše te građevine iz zemlje, uzrastoše i pokriše se svojim velikim krovovima”, zabeležio je Milutin Milanković.

Novi aerodrom otvoren je 25. marta 1927, a već od februara naredne godine sa njega su leteli i avioni prve domaće avio-kompanije „Aeroput“.

Imao je četiri travnate piste, pomoćne objekte i hangar.

Potom je letelište prošireno sa dve travnate poletno-sletne staze, a 1931. aerodrom je dobio aerodromsku zgradu, oficirski dom i druge objekte, da bi 1936. stigla i oprema za sletanje pri slaboj vidljivosti.

Preko aerodroma u Bežaniji odvijalo se 80 odsto međunarodnog vazdušnog saobraćaja, a zahvaljujući čuvenim vazdušnim kompanijama poput britanskog “Imperijal ervejza”, francuskog “Er Fransa”, nemačke “Lufthanse” imao je status međunarodnog vazduhoplovnog centra i jednog od najvećih vazdušnih pristaništa u Evropi na prostoru od tri miliona kvadratnih metara.

Tokom Drugog svetskog rata aerodrom u Bežaniji koristili su Nemci, koji su ga porušili 1944, pri povlačenju iz Beograda, a bio je meta i savezničkog bombardovanja.

Posle Drugog svetskog rata korišćen je kao glavna državna vazduhoplovna luka sve do 1963. kada je izgrađen novi aerodrom u Surčinu.

Posle 62 godine od Starog beogradskog aerodroma ostao je samo Milankovićev hangar, koji po tehnologiji građenja i tada prvi put u Kraljevini SHS primenjenim novim betonskim elementima, predstavlja važno svedočanstvo tehničke baštine u domenu konstrukcije, inovativne primene graditeljskih materijala i tehnika, ali i jedan od malobrojnih sačuvanih objekata tog tipa u svetu.

Zadržan duh hangara

Novi život Milankovićev hangar u septembru 2025. započeće kao najveća “Gastronomska pijaca” u Jugoistočnoj Evropi sa 30 poznatih beogradskih restorana na jednom mestu.

Prema najavama specijalizovanih portala za gradnju i časopisa za gastronomiju, reč je o tri hiljade kvadrata unutrašnjeg prostora i oko hiljadu kvadrata bašte.

Naravno, biće tu i bista Milutina Milankovića.

– Da je sad sazidano, mislim da bi Milutin Milanković bio jako zadovoljan. Nismo se makli ni milimetar, bukvalno je rađeno prema starom projektu jedan kroz jedan. Naravno morali smo da saniramo krov, promenimo stakla, sve zadihtujemo jer je bilo je puno vlage. Zgrada hangara bila je prilično „narušenog zdravlja“ i veoma zapuštena. Da je ostao kao neki magacin, hangar bi propao za nekoliko godina. Realno ovo je ogroman zahvat – proverili smo svaki detalj. Da smo srušili i ponovo gradili bilo bi jeftinije i brže, mada je pitanje da li bi danas mogao da se ponovi kvalitet Milankovićeve gradnje – kaže za Danas beogradski arhitekta i dizajner Vladimir Gugl koji je radio na revitalizaciji hangara.

Originalni Milankovićev projekat, prema rečima arhitekte Gugla, čuva se u Arhivu, a veću izmenu doživele su samo bočne fasade.

– Generalno prednja fasada potpuno je ista kakva je bila. U odnosu na originalni projekat menjane su leva i desna fasada. Posebno desna pošto je tu dodat prostor kog nije bilo kod Milankovića, a koji su posle koristili taksisti kao magacin. Zadržali smo deo tog dodatka od pre 30 godina, koji je legalizovan. Uz to, da bi bilo modernije, promenili smo boju celog hangara, za šta smo dobili dozvolu Zavoda za zaštitu spomenika, gde su izjavili da je sad bolje nego što je bilo. Farbali smo i noseće stubove u crveno, ali smo zadržali industrijski pod i ceo duh hangara. Urađeno je da bude trendi, moderno, kad dođe neko iz inostranstva da mora da zine. Nadam se da će hangar da udahne novi život centru i Novom Beogradu – ističe arhitekta Vladimir Gugl.

Vladimir Gugl: Beograd je ozbiljno urušen grad

– Hangar je bio, kao i zemunska „sinagoga“ jedan od urnisanih objekata u Beogradu koji su prelepi i mogu da se iskoriste u bilo koje svrhe – pozorište, galerije, džez klub, mada se džez kod nas možda doživljava kao satanizam… Generalno Beograd je ozbiljno urušen grad u kome ništa autentično neće ostati, koliko god sad sija i liči na Dubai. Iskreno sam se nadao da će neko da uzme Pamučni kombinat i da sa njim napravi istu stvar kao sad sa hangarom u kome su nekad pravljeni rejv, žurke, bio je TV studio, bili su magacini, sve i svašta, ali o tome niko nije brinuo. Hangar nije samo stvar biznisa, nego entuzijazma čoveka koji je ovde 20 godina prolazio i gledao svo to propadanje. Žao mi je što nema više takvih entuzijasta. Za mene je Palilulska pijaca katastrofa i iskreno se duboko plašim projekta za Bajlonijevu pijacu, jer mislim da se time bave ljudi koji se u to ne razumeju. Stara pošta kao najlepša zgrada u Jugoistočnoj Evropi, gde ne postoji ništa slično tome, propada, a da se niko ne nađe bar da prefarba prozore, a zidamo solitere u „Beogadu na vodi“. Za koga? Pitaj Boga. To nije ni brutalizam, to nema ni ime. Beograd će biti istočni Dubai ili kao što je profesor Bakić rekao: „Poseljačena vizija Diznilenda jedne jedinke“ – kaže Vladimir Gugl.

Okupljanje za trpezom

„Gastronomska pijaca“ Hangar ima svoj sajt na kojem se objašnjava da iza ovog projekta stoje „članovi mnogobrojne porodice koja se najradije okuplja za trpezom“.

“Godinama otkrivamo ’food markete’ u celom svetu. Od dokova Kopenhagena, preko starih crkava u Londonu, uskih ulica Tokija i toplih večeri Dubaija, obilazili smo mesta okupljanja i druženja uz dobru hranu. Želeli smo da i naš voljeni grad ima takvo mesto, pošto je već daleko u svetu poznat po gostoprimstvu i dobrom provodu“, poručuju iz Hangara.

Arhitektura ugostiteljstva

Predstojeće otvaranje “Gastronomske pijace“ Hangar biće neka vrsta najave „u praksi“ konferencije “Horekatura – arhitektura ugostiteljstva” koja će se 23. oktobra održati u Beogradu, u organizaciji portala Gradnja, koji ove godine obeležava 15 godina rada.

“HoReCa objekti više nisu samo mesta za odmor ili obrok, oni su postali pozornica na kojoj se ukrštaju arhitektura, dizajn i jedinstveno iskustvo gostiju. Kvalitetno osmišljeni prostori podižu nivo usluge, jačaju brendove i oblikuju način na koji ljudi doživljavaju gradove”, kažu u Gradnji.

Kao jedan od učesnika konferencije najavljen je i Vladimir Gugl, osnivač i kreativni direktor Studija Gugl, koji tokom tri decenije rada ima više od 400 izvedenih projekata u Srbiji i inostranstvu kad je reč o javnim ugostiteljskim i poslovnim objektima, stambenoj arhitekturi i dizajnu enterijera.

Renesansni čovek srpske nauke

Po obrazovanju građevinski inženjer, inače prvi Srbin doktor tehničkih nauka Milutin Milanković (1879-1958) nalazi se na listi NASE 15 najznačajnih naučnika svih vremena koji su se bavili nekom od nauka o Zemlji.

Njegov “Kanon osunčavanja”, kojim je pre 105 godina matematičkim putem dokazao da su “nebeski događaji pravi uzrok svega što se na Zemlji dešava”, evropski i američki naučnici proglasili su 1995. za jedno od najznačajnijih naučnih dela 20. veka, zbog čega u srpskoj nauci ima mišljenja da je Milanković za Srbe ono što je Njutn za Engleze.

Pogotovo što je u vrh svetske nauke dospeo iz skromnog kabineta profesora Beogradskog univerziteta.

Njegov inženjerski rad ostao je u senci nauke, iako je u najstarijem bečkom preduzeću za beton, kod barona Fon Pitela, napravio uspešnu karijeru građevinskog inženjera sa šest zvaničnih patenata i više desetina izvedenih objekata na prostoru prve Jugoslavije, u Austriji, Italiji, Mađarskoj, Rumuniji…

U Srbiji je projektovao 20 armiranih mostova preko reke Timok, radio na glavnom savskom kolektoru kanalizacije u Beogradu…, a tu su i aerodromski hangari.

U razmerama svog, pre svega matematičkog genija i interesovanjima gotovo renesansnih razmera, Milaković se uspešno bavio: astronomijom, nebeskom mehanikom, klimatologijom, geofizikom, astrofizikom, geografijom, primenom materijala i modela u graditeljstvu, mehanikom tla, vojnim građevinarstvom, reformom julijanskog kalendara – smatra se izumiteljem najtačnijeg istorijskog kalendara, čija je upotreba razmatrana na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923…

Važi i za osnivača kosmičke klimatologije i utemeljivača istorije nauke u Srbiji.