Kako je rokenrol pobedio politiku na jedan dan?

Bilo je to nemoguća misija, koncert YU Rock misija, Marakana prepuna, svi bendovi i pop muzičari na jednom mestu, pljušti kiša, kreće prenos u 21 i guramo do pet ujutru.

Prenos ide u Čehoslovačku i Argentinu i naravno JRT.

Miša Vukobratović u velikim reportažnim kolima, Milutin u malim, ja – kamera sa linkom i kenjam dok sledeći bend nije spreman na sceni.

Nemam pojma koga da uključim, lomatam se po tribinama i čekam da Vesko ma’ne rukom i da najavim bend na sceni.

Kiša je prestala, publika u ekstazi, da ne beše Vlajka i „mala ‘oćeš lu“ ne znam da li bih izdržala.

I polako se sprema svitanje, svi smo na sceni i svi pevaju „Za milion godina“, konačno pevam i ja, derem se iz sveg glasa, niko u toj kakofoniji glasova ne čuje moje falširanje.

Svi smo izgurali devet sati prenosa koncerta za gladne Afrike, uspeli smo, skupili neku lovu i postali definitivno deo Live Aida.

Nisam sigurna, bio je možda Vidovdan te 1985. i ja sam konačno odradila najveći živi prenos u karijeri, odo’ na more da se ne vratim do septembra, do poslednjeg ponedeljka u mesecu i novog „Hita meseca“.

Istina je bila da neću odmah otići, zove Mladen Popović, ipak dođi i ti, to je šest sati prenosa sa Vemblija, počinje u 13 po našem vremenu, ja ću da pošaljem pozdrav ali za prenos.

Dobro, cimnem Pecu Popovića i idemo još šest sati sedenja u studiju. Sve je bilo lagano, BBC u košuljici tačan u sekundu, dva Bobija počinju iz Londona, imaju rotacionu scenu, sledeći izvođač spreman on time.

Smenjuju se veliki, najveći od svih, Fil Kolins se ukrcava u konkord i leti u Filadelfiju, Ameri preuzimaju i udaraju još šest sati.

Svet zove telefonom, stižu pare za gladne, kap u moru ali svi su jedno i žele da ne umiru gladna deca u Etiopiji.

Meni u studiju u Abardarevoj (srušen u NATO bombardovanju) dosta svega – i televizije, i muzike i tonca koji igra jamb i zaboravi da digne regler, Mladena koji se oduzeo i 17 puta snimio pozdrav Geldofu, Pece koji izbacuje podatke od vidi Status kvo… ima li kraja ovom programu.

U televiziji nema Lu i nema pljuge, istrčavam na hodnik i pušim, pijem kafe i gledam kad će kraj.

Oduševim se sa mojom omiljenom dvojicom Mik Džeger i Dejvid Bouvi i „Igramo na ulici“…

Dobro je, još malo i idem kući i na more.

Odjavljuje se BBC i mi, prenos ide u Sarajevo, Ognjen Tvrtković, i, za kraj, Zagreb, dva divna matorca Darko Glavan i Dražen Vrdoljak.

U kući u Sedmog jula 1 zovem mamu na more i očekujem neku lepu reč.

Nema!

„Ti nisi normalna, koliko puta sam ti rekla, to je televizija, kako si mogla da se opet ošišaš na logoraša. Dubravka, kad ćeš shvatiti da ti je kosa ukras“ itd.

Otišla sam kod Mirka, mog dečka, u broj 10, ne sećam se, sigurno je svratila neka ekipa na zezanje i gledanje koncerta do kraja.

Ameri nisu bili tako tačni kao Englezi, sve je ispalo dobro i napisali smo istoriju rokenrola, televizijskog živog prenosa, skupila se lepa lova, Bob Geldof je postao ser i mene nije mnogo utešila Tirketova kritika u Politici da je prenos iz studija u Beogradu bio najbolji.

Zvečalo mi je u ušima „gde je ona tvoja lepa kosa“.

Trpanj mi se radovao kao i ja njemu, to leto sam par puta otišla na Korčulu i s jeseni nazad u Studio B i beogradsku realnost.

Deca su i dalje gladovala u Africi, kao i svaku televizijsku senzaciju lagano su sve to zaboravili svi, mi smo još neku godinu uživali u srećnoj zemlji iza gvozdene zavese i potom ’91. i ’92. odleteli u nebo, kao u onom filmu „Cigani lete u nebo“.

Novembar 2024. je počeo tragedijom, 16 ljudi poginulo u Novom Sadu, čekali “Soko” voz za Beograd.

Studenti izašli na ulicu, počeli da ih biju i to umetnike sa FDU i oni kao po komandi zapevali „Za milion godina“.

Dragan Ilić Ilke i ja se viđamo sa idejom da napravimo rimejk pesme u simfonijskoj verziji.

Mladen, autor teksta, nije više sa nama, nema nas baš mnogo čitavih 40 godina kasnije, muke počinju, ko da svira, orkestar RTB je sad RTS, Bujke bi da ostane na liniji pa nije zgodno da sad sviraju himnu za gladne Afrike kad je to sad himna probuđenih studenata i gladnih Srbije.

Geldof bi da pomogne, ali ne kapira šta će nam revolucija kad je godišnjica Live Aida.

Midž Jur, Altravoks, nas podržava, samo da ne bude mirođija u svakoj čorbi.

Moj sin im je preveo tekst, brifovi o dešavanjima u Srbiji i – bum!

Geldof javno podrži studente, svirao sad na EXIT-u.

To što niko više ne zna ko je Bumtaun Rats nema veze, dobro je plaćen.

EXIT izgubio lovu iz budžeta i seli se u Egipat i sad će 13. jul, godišnjica.

Ne znam kako da objasnim, nismo mi znali koliko je to bila velika stvar, nije Ilke znao da je komponovao vanvremensku pesmu, ni Mladen vizionarski tekst, niko od muzičara u Jugoslaviji nije odbio da dođe na snimanje i sad na tom famoznom jutjubu vidim sve te emisije koje smo radili.

Shvatam da smo svi vrlo dobro znali šta je i koliko je komplikovana televizija.

Srećom po sve nas, kapetan Miša je dobro dirigovao na 12 kamera, ja sam popunila sve rupe dok su se bendovi smenjivali.

To što je BBC to odradio bolje od svih gledaoci nisu registrovali.

Uživali smo svi u muzici koja je spojila nespojivo, sve koje su osetili potrebu da se bore protiv gladi u svetu.

Danas znam koliko je to bila velika i važna stvar, da je rokenrol pobedio politiku bar na jedan dan, da se niko nije obrukao ni rekao neku ružnu reč, ja sam oprostila majci što me prezrela zbog kose.

Kosa je porasla, ja sam nastavila da verujem da su svi pošteni i dobri kao moji rokeri i da ćemo živeti dugo i srećno, mi smo bili naslednici dece cveća.

Šipak, oko nas bukti rat na svim stranama, mi trpimo diktaturu, i niko da razume da televizija još od tih osamdesetih ne utiče na javno mnjenje, ta kraljica neće dozvoliti kraljevima da njome upravljaju.

Setite se i vi stihova „to je samo rokenrol“, da li je ili nije odlučite sami, pogledajte još jednom veličanstvenog, već bolesnog, Fredija Merkjurija.

Kad pusti glas i kaže „Mama“…

Kud sam se taj dan ošišala.