Foto: Aleksandra Ćuk „Politički trenutak je takav da se svi pitaju šta su sindikati, da li treba u njih da se učlanjujemo, šta sindikat može, šta ne može, kako da sindikalna borba bude otvorenija i učinkovitija“, konstatovano je na početku još jednog, drugog po redu, razgovora u organizaciji Kulturnog centra Beograda, koji je održan danas u Galeriji Artget.
O različitim primerima sindikalne borbe, Zakonu o štrajku i udruživanju radnika institucija kulture, govorio je između ostalih Srđan Atanasovski (Muzikološki institut SANU), ispred organizacije za podršku radničkom organizovanju „Radnički glas“, rekavši da oni imaju radionice „Kako do borbenijih sindikata“ ali da je čitava suština jednostavna jer se sve može ako se dobro organizujete.
„Samo je nebo granica kad se organizujemo i kad smo složni. Poenta sindikalnog organizovanja jeste da se borimo tako tako što sednemo, dogovorimo se i odlučimo šta nam je bitno na radnom mestu. Dogovorimo se da napravimo snažan front od koga ne odustajemo. Kada tako postupimo prema sindikatu i kada tako postupamo prema ideji sindikalnog organizovanja preuzimamo mehanizme moći i upravljanja u svoje ruke i određujemo koji su to ciljevi koje želimo sebi da postavimo“, istakao je Atanasovski.
Prema njegovim rečima, jedna od velikh prepreka u standardnom sindikalnom organizovanju je, uslovno rečeno, parohijalizam, odnosno stav da sindikat ima jedno svoje polje kojim se bavi kao što su cena rada, topli obrok, dakle samo materijalnim davanjima, a da ne može da utiče na ono što je politika firme.
„Većina ljudi shvata da im je upravo to najbitnije, da im to smeta na radnom mestu – to što kada se probudite i krenete na posao, radi vam stomak, ne želite tamo jer znate šta vas čeka, ne radi vama stomak što vam je mala plata ili samo zato što vam je mala plata, nego zato što znate kakva vas atmosfera čeka. Znate kakva je politika firme, kako se HR menadžment odnosi prema vama, znate kako se poslodavac, osnivač, rukovodilac odnosi prema vama, znate da nemate prava da odlučujete ni o čemu. To je ono zbog čega nam radi želudac kad krenemo da idemo na posao“, podsetio je Atanaskovski.
Dodao je da ako mi to ne možemo da promenimo, ako ne možemo da ispostavimo zahteve, da promenimo suštinski položaj radnika na radnom mestu, da se osećamo kao kod kuće, kao svoj na svome, onda smo sindikat stavili u jednu ogradicu u kojoj će on da vene i verovatno ga uskoro neće biti.
„Dakle, poenta sindikalnog organizovanja jeste da se menja i da se borimo za ono što je nama bitno. Svi smo mi nezadovoljni. Nezadovoljni smo platom, nezadovoljni smo mnogim stvarima na radnom mestu, sindikat je organizacija koja treba da artikuliše to nezadovoljstvo. Sindikat nema drugih resursa osim našeg nezadovoljstva. Vlast je na strani poslodovaca, pare su na strani poslodavca, dakle mi ulazimo u neravnopravnu borbu i jedino što je na našoj strani jeste naš kapacitet da se dogovorimo, da budemo složni, jedni uz druge, da budemo čvrsti u našim zatevima“, podvukao je Atanaskovski.
U „Radničkom glasu“, kako je kazao, insistira se na nečemu što zovu „osnaživački ciljevi“. To znači da radnici istaknu sindikalne ciljeve koji se tiču politike firme jer se tu menja odnos moći na radnom mestu. „Da se borite za to da budete ravnopravan ili snažan partner u određivanju politike firme“, zaključio je Srđan Atanasovski.
U razgovoru u KCB učestvovali su i predstavnici Inicijative samostalnih sindikalnih organizacija institucija u kulturi i plenuma Narodne biblioteke i Unije kostimografa i stručnih saradnika Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
