Kiša u Istanbulu

Kada je Elif otvorila oči, autobus je bio u Istanbulu na trajektu koji je prelazio Bosfor. Elif je mislila da sanja. Nije gledala Devojačku kulu, niti visoke zgrade na suprotnoj obali, već more koje je svetlucalo na popodnevnom suncu. More je bilo široko kao ravnica, plavo kao nebo i zatalasano toliko da zadrhti čovekova duša. Razmišljala je kako čovek ne treba da umre a da nije video more. Kada je pogledala u svoj odraz u prozoru, sreća koju je videla na svom licu donela joj je radost na koju je odavno zaboravila.

Elif je gledala kroz prozor autobusa koji je u rano jutro krenuo iz Ankare, iako je pored nje bio Muzafer, nije prestala da oseća strah u srcu. Kako se udaljavala od svog sela i Ankare, premda je znala da se približava Istanbulu i svojoj sestri, ustručavala se da gleda okolo misleći da je posmatraju svi iz autobusa.

U pauzama je halapljivo jela sir i hleb – njen apetit je bio dobar znak – a povremeno je uspevala i da se nasmeši. Kada bi pričala o svojoj sestri Ipek, Muzafer bi je svaki put upozoravao da se ona u Istanbulu zove Perihan Sultanija, a onda bi se zajedno smejali na to.
Muzafer nije bio čovek koji bi se odvažio da povede Elif, ženu Mikail Age, u Istanbul.

To nije uradio zbog Perihan Sultanije, već zbog Juksel kojoj nikako nije smeo da izjavi ljubav. Kada stignu u Istanbul, otvoriće se prvom prilikom Juksel i reći joj da se toliko godina nije ženio jer je njegovo srce čekalo nju

. Pričaće joj o planinama i rekama koje su usput prešli i reći da bi, svaki put kada bi pogledao kroz prozor, nju video u senci svake planine i čuo u zvuku svake reke. Mogao bi da nađe i bolje reči, pogledaće u nekoliko knjiga, a mogao bi i da nauči napamet reči neke lepe pesme.
Trajekt je pristao na suprotnoj obali i za pet minuta je autobus stao uz druge prevoznike poređane na ulici kod železničke stanice Sirkedži.

Ulica je Muzaferu delovala uzano, a Elif široko. Uzeli su stvari i izašli. Otišli su do kraja ulice kako bi uzeli taksi. Nebo je bilo vedro, ali ulice su bile mokre, pošto je tokom dana Istanbul okvasila aprilska kiša. Iz prodavnice ploča s jedne strane ulice dopirala je muzika.

Uzana kaldrma bila je puna prodavaca lahmadžuna, esencije mošusa i džepnih ogledala. Elif je pomislila kako je, osim lepog mora, karakteristika Istanbula i njegova buka. Sirene automobila, glasovi trgovaca i

zvuci voza koji dopire iz stanice pored. U tolikoj buci je teško čuti zvuk pištolja. Začuo se vrisak.Svi su se razbežali, a kola su ubrzala. Ulica se za tren ispraznila, a Elif i Muzafer su krvavi pali na kaldrmu. Elifina marama se odvezala i pala u baru preostalu od kiše. Mikail Aga je hodao uspravljeno kroz gužvu i stao iznad Elif i Muzafera.

Gledao je u njihova nepomična tela. Sagnuo se i pljunuo im u lica. Stavio je pištolj u džep, a zatim je polako otišao ne obazirući se ni na koga, kao da šeta po potpuno pustoj ravnici.

Prevod s turskog: Ida Jović

Autor je poznati kurdski pisac iz Turske i predsednik Međunarodnog PEN, pisac romana „Kamen i senka“ objavljenog u izdanju „Arhipelaga“.