Ana je sjedila na dvosjedu i začarano zurila u televizor. U jednom trenutku je prestala da sluša riječi, samo su se smjenjivale slike. Prizori golog užasa. Ona je plakala. To nije prestajalo. Te slike. I zavijanje sirene hitne pomoći koja se jedina probijala kroz udaljeni i zagubljeni zvuk života. Protezalo se u beskraj.
Šteta što je Kamil posle bifteka i tri čaše vina slatko otupeo i njegove reči je poimao samo kao muziku u restoranskom toaletu.
Žena si koja može sama da gradi.
U istoriji čovečanstva, glas o čovekovoj usamljenosti pronosi se jedino posredstvom poezije. S obzirom na to, pesnici svih vremena naši su savremenici.
Bio je pionir prodaje brze hrane u Beogradu i mesto oko kojeg se, sedamdesetih i osamdesetih, uvek stvarala gužva: pripadnici svih generacija tiskali su se čekajući na svoj par viršli u zemički i jogurt u trouglastom tetrapaku na kojem je pisalo PKB, a kasnije je treptala kravica.
Iznebuha ih je Petrovič pozvao na ručak – Kamil je najradije jeo na miru kod kuće, ali u renoviranom Karltonu još nije bio.
Na koji način od moskovske devojke koja je obožavala da se gizda izrasta profesionalac međunarodnog nivoa – praktičar i teoretičar mode, stručnjak za istoriju kostima?
Svesku sa ručno ispisanim receptima moje bake nasledila je moja majka, a onu sa ručno ispisanim receptima za kolače moje druge bake nasledio je moj otac.
Zvao se Manuel Mena i umro je s devetnaest godina u bici na Ebru.
I u Rimu pada kiša, naravno. Kod Ponte Milio ga je zatekao takav pljusak da je u času bio sav mokar, morao se skloniti u kafanicu na drugoj strani mosta.
Drhtala sam zureći kroz male prozore na sivu cestu. More je bilo daleko, ali plime i oseke su bile tu. Unutra. I bure na moru. I jutra sa ribama razbacanim po obali. Nešto je raslo. Nešto će jednom isplivati iz mene.
Privremeni boravak na mnogo različitih načina opisuje nestalnost mesta i potrage u lirskom subjektu knjige, nekada je to očigledno izmeštanje realnim boravcima u različitim gradovima (Krems, Berlin, Melburn) ili mestima (u vezi sa jadranskom topografijom: Rovinj, Sućuraj, Starigrad, Vela Luka, Korčula itd.), a nekada je onaj osećaj večitog nomadstva koji pisca smešta u poznate Andrićevske definicije „sumnjivog lica“, „putnika bez pasoša u sumraku“ itd. iz eseja „Razgovor s Gojom“.
Stvarno ćeš da pišeš još jedan roman o Građanskom ratu? Jesi li ti kreten ili u čemu je stvar?
Evo dela porodične istorije po očevoj liniji.
Na njima je neprestano vejao sneg, onaj pravi, za koji i danas kažemo da je „kao sa razglednica i čestitki“.
