Njih trojica, trojica zaljubljenih u svoju drugaricu iz razreda, osećali su se pionirima i glasnogovornicima tog novog i pravog života – da, zeleni život, što su ga objavljivali učitelji koje su izabrali, vračevi Modernog, njihovi Niče, Ibzen, Šopenhauer, Frojd, Vajninger, na čijim je stranicama bio ulog njihovih dana i njihovih života. Objava kraja jedne kulture – nakon kojeg nije bilo nikakvog novog početka. Barem za mene, za nas.
Nesvakidašnje prozno ostvarenje Svetoslava Nahuma „Raptus“, u načelnom smislu, jeste naučnofantastična i futuristička distopija.
Naše kulturne institucije suočavaju se s presudnim trenutkom. Snažni protesti zbog rasne i socijalne nepravde dovode do zadocnelih zahteva za reformom policije, zajedno sa širim zahtevima za većom ravnopravnošću i uključivanjem u naše društvo, posebno u visokom obrazovanju, novinarstvu, filantropiji i umetnosti.
Kada je kao mladi, nadobudni arhitekta na privremenom radu u Francuskoj, pročitao na pariskim zidovima parolu: „Budimo realisti, tražimo nemoguće“, Đorđe Bobić je poverovao da je arhitektura nešto stvarno i opipljivo o čemu svaki građanin ima pravo da se pita i odlučuje.
Veliki rat jeste podebeo veo između njega i svega, onoga onda i ne samo onda; poglavito između njega i samog sebe, onog samog sebe iz onih godina koje su delovale tako otvorene ka budućnosti, budućnosti što je u njihovim snovima bila budućnost mira i bratstva, sa Slovenima rođenim iz iste zemlje i na istoj zemlji, što su gledali na isto more, Mare Nostrum Jadransko more, i s drugim narodima, u novoj Evropi, slobodnoj i izmirenoj.
– Izvolite, sedite za stolom iznenađenja, mladi čoveče! – reče akademik Borg, nimalo se ne šaleći. Bio je fokusiran i voljan kao nikada. – Sledi nam najteži razgovor u vašem životu.
Sa stepeništa imanja u Varzinu, jednog septembarskog dana 1894, začuo se Bizmarkov ratni poklič u slavu nemačkog nacionalizma a protiv Poljaka.
Krems, čiju je velelepnost 1153. godine slavio arapski geograf Idrizi, a koja je po njemu prevazilazila onu Beča, danas liči na Vinetu, grad potopljen vodama po čijim ulicama, kako legenda kaže, u dnu mora i dalje poneko luta u drevnoj odeći.
Kada posmatram u vremenskom retrovizoru – što ne volim – vidim upropašćenu deceniju. I osetim bes.
Sonja stoji kraj prozora u svojoj sobi.
Maestro je zastao na tren da pogleda vilu, već dosta blizu. Bio je malo zadihan, malo više no što bi to zahtevao umereni uspon ulice.
– Naš prethodni susret bio je u proleće, a sada je već jesen. I njenim dolaskom oni su pobedili, moj prijatelju Jakove – Masterson lagano zatvori vrata ka tremu, spusti zavese i velike borove cepanice dodade u kamin.
Žil Lipovecki je nedavno u El Paisu tvrdio da pobesneli nacional-populizam gde god da se pojavi zapadnu demokratiju ne dovodi u opasnost.
U Londonu, u Ulici kralja Čarlsa, nalazi se Churchill Museum and Cabinet War Rooms, gde se okupljala britanska vlada tokom Drugog svetskog rata.
Kontrast između nedefinisanosti i potrage za strogošću, pravilima, kao i sposobnost da se jedna karakterna osobina istakne nad drugima kako bi naracija postala što preglednija prelama se kroz novi ugao posmatranja u prozi Veselina Markovića, jednog od najvrsnijih predstavnika savremene srpske književnosti.
