U engleskoj kulturnoj tradiciji nikad nije nedostajalo pravih globtrotera, istraživača, nesmirenih putnika, avanturista, ekscentričnih lutalica, hodočasnika i nomada koje je nagon istinske radoznalosti vukao u nepoznate krajeve, da žive među primitivnim plemenima i proučavaju njihove navike, običaje i mitove.
Peščana granica sadrži reportaže koje sam pisao tokom poslednje tri godine za italijanske i srpske novine.
Ideja Evrope je u opasnosti.
Božić nije vreme bajki, jer bajke skrivaju predskazanja i pobede smrti, a ona koliba u Vitlejemu nije samo rađanje i život, već rađanje i život deteta pristiglog da porazi smrt, strah i mračnu fasciniranost smrću.
Italijanskog putnika teško je opčiniti starim zdanjima, on će se tome samo, pun razumevanja, ljubazno osmehnuti.
Hotel je bio tih. Većina svetala beše pogašena. Molko se pope do njene sobe, pokuca lagano i pažljivo otvori vrata.
Trst mi je izjeo džigericu, rekao je DŽojs, jer, po Magrisovom mišljenju, grad intrigantno nudi tečnosti koje izjedaju džigericu, a time valjda hoće da kaže da je biti Tršćanin stanje zanesenosti, pogotovu kad nam u glavi bruji sve ono što Klaudio Magris zna o gradovima, čovek koji izvrsno piše o spletkama, koji voli spletke, a i sam je odličan spletkaroš.
Kako nešto počinje? Jednog februarskog dana 2008. godine u Minhenu kupio sam na Marijenplacu knjigu Šandora Maraija, nije to bio roman već neki kraći tekstovi.
Dunav je najpoznatije delo Klaudija Magrisa.
Manifestacije koje su ekstremisti Kaze Paund (it. Casa Pound) najavili u Trstu i Rijeci skreću pažnju da je potrebno praviti razliku između književnika i njegovih ideja.
Paund je ostao zabludeli prorok koga ne slušaju, izgubljeni pionir onog Zapada koji je voleo.
Pre godinu dana, u jednoj knjižari u Trstu, Đani Kontesi govorio je o nekim licima koja obeležavaju savremenu književnost poput maski iz grčke tragedije: Beketovom, Pazolinijevom, Paundovom, osvrćući se naročito na ovo poslednje.
Prijatelju, reci sebi da život jeste film. Ušuškano međ knjigama, gle, davnašnje pismo, davno izgubljeno, u kom mi zahvaljuje za pesme – posebno za onu u kojoj je spomenuta. Sećam se našeg opraštanja u Regensburgu. Uz pivo smo jeli ćufte i kiseli kupus, dok su pahuljice lebdele, a Dunav se kovitlao kroz drevne lukove. Rekla […]
Bio je to čovek na kome se, jednostavno, vežbala istorija, a vežbali su se i ljudi.
Mi smo grafomanska zemlja, jer nacija još nije formirana (borba za život i opstanak iz veka u vek ne dozvoljava nam da je oblikujemo), tako da razmišljamo o sebi od danas do sutra. Uključujući tu i pisanje. I neurednost.