Aselj ima 28 godina. U braku je već godinu dana. Udala se za druga kojeg je upoznala još u osnovnoj školi. Ali, zapravo, u njenom životu je, sad već odavno, postojao jedan Nemac kojeg je upoznala u toku specijalističkih studija u Erfurtu, Tiringiji, mnogo ranije.
Njima je na kraju bilo najžalije što se nisu setili da fotografišu tu silnu olovnu armadu. Kada se događaj odigrao, najmlađem šegrtu bilo je petnaest godina. I događaji mogu da budu nalik na usamljene hrastove u nedođiji, rekao je kasnije majstor Arkadije, nemaju adresu, a do njih se ne može ni posredstvom telefona.
Kreativni sektor je teško pogođen društvenim promenama koje je pokrenuo koronavirus.
Kada je reč o samom prevođenju koje predstavlja pravi i istinski kulturni dijalog, bilo je različitih perioda, uvek ili gotovo uvek vrlo živih i kreativnih.
Naš jezik i jezik drugoga: razmena koja nije samo književna. Razmišljanje povodom italo-nemačke nagrade za ovu fascinantnu veštinu.
Valentin je u večernjem mraku stajao pod kestenom na kraju njene ulice. Slušao je šum kiše u krošnjama drveća, kapi vode su polako klizile niz koru. Njena ulica, nikada je nije drugačije zvao.
Posle dva sata leta Jakov je bio u Južnom Ilinoisu. Mastersonova kuća je bila u Makandi, malom naselju u podnožju čudnog brda prekrivenog drvećem i zelenim čupercima koji su provirivali između okruglih stena.
Vera je stigla u Beograd rano ujutru i odmah otišla sestrinoj kući. Zakucala joj je na vrata, bilo je pola osam ujutru. Mira je zajecala i obesila joj se oko vrata.
Njih trojica, trojica zaljubljenih u svoju drugaricu iz razreda, osećali su se pionirima i glasnogovornicima tog novog i pravog života – da, zeleni život, što su ga objavljivali učitelji koje su izabrali, vračevi Modernog, njihovi Niče, Ibzen, Šopenhauer, Frojd, Vajninger, na čijim je stranicama bio ulog njihovih dana i njihovih života. Objava kraja jedne kulture – nakon kojeg nije bilo nikakvog novog početka. Barem za mene, za nas.
Nesvakidašnje prozno ostvarenje Svetoslava Nahuma „Raptus“, u načelnom smislu, jeste naučnofantastična i futuristička distopija.
Naše kulturne institucije suočavaju se s presudnim trenutkom. Snažni protesti zbog rasne i socijalne nepravde dovode do zadocnelih zahteva za reformom policije, zajedno sa širim zahtevima za većom ravnopravnošću i uključivanjem u naše društvo, posebno u visokom obrazovanju, novinarstvu, filantropiji i umetnosti.
Kada je kao mladi, nadobudni arhitekta na privremenom radu u Francuskoj, pročitao na pariskim zidovima parolu: „Budimo realisti, tražimo nemoguće“, Đorđe Bobić je poverovao da je arhitektura nešto stvarno i opipljivo o čemu svaki građanin ima pravo da se pita i odlučuje.
Veliki rat jeste podebeo veo između njega i svega, onoga onda i ne samo onda; poglavito između njega i samog sebe, onog samog sebe iz onih godina koje su delovale tako otvorene ka budućnosti, budućnosti što je u njihovim snovima bila budućnost mira i bratstva, sa Slovenima rođenim iz iste zemlje i na istoj zemlji, što su gledali na isto more, Mare Nostrum Jadransko more, i s drugim narodima, u novoj Evropi, slobodnoj i izmirenoj.
– Izvolite, sedite za stolom iznenađenja, mladi čoveče! – reče akademik Borg, nimalo se ne šaleći. Bio je fokusiran i voljan kao nikada. – Sledi nam najteži razgovor u vašem životu.
Sa stepeništa imanja u Varzinu, jednog septembarskog dana 1894, začuo se Bizmarkov ratni poklič u slavu nemačkog nacionalizma a protiv Poljaka.
