Strela vremena

Pozadinu izostavlja: nema više ni mene, ni crkve, ni zemljotresa…

Samo ona.

Izabrao sam trenutak kada je nagnula glavu, pa izgleda kao da bdi pored moje postelje u ovim poslednjim danima.

Sve češće zapadam u neki polusan, polubunilo, u kući se otvaraju i zatvaraju vrata, posteljina postaje ogromna i guši me, izgovaram naglas razne besmislice (kasnije, kada dođem sebi, zatražim od kompjutera da mi pusti snimak).

Ostalo je još malo vremena i moram da iskoristim ove lucidne trenutke i zapišem ono što želim.

Prvo nešto manje važno.

Promenio sam testament: sve stanove koje posedujem ostavio sam beskućnicima s ledine ispred moje kuće, po jedan svakoj porodici (naložio sam kompjuteru da ih snimi i nađe njihova imena).

Ostavio sam stan i onoj devojci s punđom iz Ministarstva.

Advokat je mislio da sam poludeo, moj sin će reći da sam izlapeo i da treba oboriti testament, ali bio sam na kartografiji mozga – moj poslednji izlazak – i rezultat je bio slab ali dovoljno dobar da Ričard ne može ništa da promeni.

Meni ovaj čin izgleda kao patetičan pokušaj da se predstavim boljim nego što jesam, ali ne znam šta drugo da učinim.

Posedi će ionako preostati.

Mnogo je važnija vest da su naučnici rešili vekovnu misteriju.

Svemir se neće beskrajno širiti, već će u jednom trenutku početi da se sažima, da kolapsira u sebe.

Nekakva kritična granica je premašena, što god to značilo.

Svi fizičari sada u ovo veruju, ali ne slažu se o posledicama: jedni tvrde da će tada, kroz mnogo miliona godina, svemir krenuti prema prvobitnom stanju manje entropije.

Kao posledica, strela vremena će poteći unazad i dogodiće će se sve što se već dogodilo, ali obrnutim redosledom.

Drugi smatraju da neće biti ničeg sličnog, da će i entropija i vreme nastaviti u istom smeru.

Koliko vidim, rasprava je tek otpočela, a njen kraj sigurno neću dočekati.

Nemoćan da ikako presudim, ja se u očajanju hvatam za ove prve, jer mi obećavaju spokojstvo u simetriji, poništavanje svega učinjenog.

Samo ta pomisao može da mi donese duhovni mir.

I ja zamišljam, bar pokušavam da zamislim u svojoj laičkoj uobrazilji, taj budući svet u ogledalu, sliku izdajničkog mene kako u jednom trenutku konačno stane, poput svega drugog u kosmosu, i krene unazad da bi prešla isti put i zatvorila krug, ali umesto da ledene, puste predele podseća na moj greh, ona im donosi zaborav, i vraća se ka polazištu, ka Zemlji (koja je do tada odavno iščeznula, ali sprema se da ponovo nastane i dočeka me), vraća se kroz čitav svemir beskrajno dugo ali nepogrešivo prema jednoj tački, trgu ispred jedne crkve, usput stiče izgubljene detalje, pojačava se (dok se približava, ja, vaskrsao, ponovo pišem ove redove, ali zdesna nalevo i oni nestaju), a kada ona, ta slika, konačno stigne, poništi samu sebe u istom trenutku kada njen dvojnik nestane, kada se zemlja zatvori, zgrade usprave, mrtvi ožive, i preostane samo ovaj prizor koji sam prvi put video pre godinu dana: prizor nas dvoje, Isabela je upravo spustila ruku upravljenu ka zvoniku, stojimo u netaknutom gradu, spojeni ponovo, spremni da proživimo svoju srećnu prošlost.

Autor je romansijer, pripovedač i esejista, čija je knjiga priča „Preimućstva kruga“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.