Kiselo drvo jede Srbiju

Spisateljska nadarenost Andrejića primećena je još na Fakultetu političkih nauka, ukazao je politikolog Ilija Vujačić, podsetivši da je tamo postojao određeni književni krug, grupa novinara u čijim bi tekstovima uvek izbijao esejista, prozaista ili pesnik. „Oni i nisu mogli biti samo novinari, ako ne po tematici, ono svakako po stilu i jeziku. Jedan od njih je i Boža, komentator, kolumnista, autor dve i po knjige pesama, koji se nalazi u nekim antologijama poezije i koji je ovenčan nekim nagradama za poeziju“, podsetio je Vujačić. On je posebno skrenuo pažnju da su Andrejićevi eseji, koje je od 2002. do 2009. objavljivao u Danasu i Blicu, a koji čine celinu u Kiselom drvetu, nastali u periodu kada bi se učinilo da je optimizam prevladao našim teškim devedesetim. „Ali, Andrejić nas je demantovao, baš kao i život. Srbija se nije oporavila – još plavi, gazi, nagriza, gađa, potapa i jede drvo kiselo.“ rekao je Vujačić.

Vuk Drašković istakao je da je Andrejićeva knjiga optužnica za gaženje Srbije ali istovremeno poziv očajnika na mentalni ustanak kako bismo se probudili. „Prosto je neverovatno da Srbija i njena intelektualna elita ćute pred činjenicom da naš narod nestaje u tišini – uz zabavu, uz farme, uz dvorove i opšte ludorije u ovoj zemlji“, dodao je on.

Zoran Panović, glavni i odgovorni urednik Danasa, primetio je da je Andrejić imao nesreću što nije pisao poeziju na Skadarliji, budući da ko god je to tamo činio, ušao je u antologiju. „Da je „Kiselo drvo“ tada nastalo verovatno bi danas imalo monumentalni status u srpskoj poeziji“, ukazao je Panović, dodajući „da veruje u one reči Emila Siorana kad dođe sudnji dan vagaće se samo suze. Te su suze u ovoj poeziji, rekao je on, uveren da će Andrejićevi eseji i stihovi tek dobiti na svom značaju.

„Kiselo drvo jede Srbiju“ čine poetsko prozni zapisi o današnjoj Srbiji organizovani u dve celine – Nenarodne epske pesme, to jest rimovane eseje i Vodič kroz „novu“ Šumadiju sačinjenu od kratkih novinskih eseja i komentara.