Knjige koje treba pročitati

Problem nije u nedostatku dobrih knjiga. Problem je u tome što ih ima mnogo, ali – priznaćemo, toga nikad dovoljno, prenosi N1.

Redakcija Književnog dodatka Njujork tajmsa (The New York Times Book Review) nedavno je sprovela ambiciozan projekat. Anketirali su stotine književnih poznavalaca – od Stivena Kinga i Karla Uvea Knausgora do Roksan Gej i Marlona Džejmsa – tražeći od njih da izaberu deset najboljih knjiga objavljenih od početka ovog veka. Rezultat? Lista koja služi kao svojevrsna mapa za sve koji traže odgovor na pitanje šta zapravo vredi čitati.

Ali, hajde da budemo iskreni. Nijedna lista ne može zameniti vaš lični ukus. Ono što može jeste da vam uštedi vreme i usmeri pažnju ka delima koja su prošla najstrožu proveru – proveru vremena i stručnjaka koji žive od reči.

Doba beskrajnog skrolovanja, ali ljudi i dalje vole knjige

Svake godine izlazi više od milion novih naslova samo na engleskom jeziku. Dodajte tome sve prevode, reprinte i digitalna izdanja, i dobijate okean u kojem je lako potonuti. Paradoks izbora nikada nije bio izraženiji.

A opet, ljudi i dalje čitaju. Zašto?

Knjiga čini nešto što nijedan drugi medij ne može. Ona vas primorava da usporite. Da uđete u tuđu glavu i ostanete tamo satima. Da izgradite sopstvene mentalne slike umesto da vam ih neko servira. U svetu gde je prosečna pažnja kraća od pažnje zlatne ribice, to je gotovo revolucionarni čin.

Elena Ferante, čiji je roman „Moja genijalna prijateljica” zauzeo prvo mesto na pomenutoj listi, napisala je jednom: „Čitanje je najopasnija stvar koju možete uraditi. Kada čitate, ulazite u prostor koji vam ne pripada i vraćate se promenjeni.”

Kako prepoznati knjigu koja zaslužuje vaše vreme

Ne postoji formula. Ali postoje znakovi.

Prva stvar koju treba proveriti jeste ko hvali knjigu. Nije isto kada autor bestselera kaže da je nešto remek-delo i kada to kaže marketinški tim izdavača. Kritičar E. O. Skot iz Književnog dodatka Njujork tajmsa o romanu „Kada prestanemo da razumemo svet” Benhamina Labatuta napisao je sledeće: „Ne morate ništa da znate o kvantnoj teoriji kako biste čitali ovu knjigu, koja je temeljno istražen, perfektno osmišljen grupni portret neshvaćenih genija.”

Obratite pažnju i na životni vek knjige. „Beli zubi” Zejdi Smit objavljeni su 2000. godine i danas se čitaju sa jednakim entuzijazmom. „Put” Kormaka Makartija iz 2006. i dalje drži čitaoce budnima do kasno u noć. Knjige koje preživljavaju decenije obično imaju razlog za to.

Treći znak je teže opisati, ali prepoznaćete ga kada ga osetite. To je trenutak kada zatvorite knjigu i shvatite da više niste ista osoba koja ju je otvorila. Tija Majls, autorka knjige Sve što je ponela, opisala je to osećanje nakon čitanja „Podzemne železnice” Kolsona Vajtheda: „Navijala sam za nju, kao što nikada do tada nisam navijala ni za jednog književnog junaka, dok mi se srce slamalo u svakom trenutku narušavanja njenog duha.”

Gde početi ako nemate pojma odakle da krenete

Hajde da budemo praktični. Ako ste tip osobe koja voli epske sage sa junakinjama koje pamtite godinama nakon čitanja, krenite od Napuljske tetralogije Elene Ferante. „Moja genijalna prijateljica” vas uvlači u siromašno napuljsko naselje i prati dve devojčice kroz decenije prijateljstva, rivalstva i transformacije. Kritičari su ovu seriju uporedili sa vožnjom bicikla po šljunkovitom terenu – drmusavo, nepredvidivo, nemoguće zaustaviti se.

Ako preferirate kraću formu koja vas udara kao pesnicom, tu je Džordž Sonders. Njegova zbirka „Deseti decembar” sadrži priče o otmicama, samoubistvima i potisnutom besu, a opet su toliko duhovite da ćete se smejati naglas. Sonders poseduje redak dar – piše o najtamnijim temama sa lakoćom koja vas nikada ne opterećuje.

Za one koji vole stvarne priče i memoare, „Godina magijskog mišljenja” Džoun Didion ostaje nenadmašena. Didion, poznata po oštrini svog pera, ovde piše o gubitku supruga sa sirovošću koja oduzima dah. To nije knjiga o smrti. To je knjiga o tome kako um pokušava da preživi ono što srce ne može da podnese.

A ako tražite nešto potpuno drugačije – grafički roman koji će vas naterati da preispitate sve što znate o odrastanju, ratu i identitetu – „Persepolis” Marđan Satrapi vas čeka. Njene crno-bele ilustracije pričaju priču o detinjstvu tokom Islamske revolucije u Iranu sa mudrošću koja nadilazi godine.

Knjige koje menjaju način na koji gledate svet

Postoji posebna kategorija dela koja ne samo da pričaju priču, već vas primoravaju da drugačije razmišljate o svemu oko sebe.

„Šuma nad šumama” Ričarda Pauersa spada u tu grupu. Na skoro šest stotina stranica, ovaj roman čini nešto neverovatno – tera vas da pogledate drvo ispred svoje kuće kao biće sa sopstvenom istorijom, komunikacijom, pa čak i vrstom pamćenja. Zvuči apstraktno? Jeste, dok ne počnete da čitate. Tada postaje najkonkretnija stvar na svetu.

„2666” Roberta Bolanja je još jedan takav primer. Preko hiljadu stranica podeljenih u pet delova, različiti junaci, različite priče, a opet sve povezano nečim što je teško definisati. Čitanje ove knjige uporedivo je sa posmatranjem tornada – osećate se usisano u vrtlog, a na kraju se pitate da li ste možda i vi deo te oluje.

Za one koji žele kraće, ali jednako snažno iskustvo, tu je „Sve te sitnice” Kler Kigan. Roman koji se dešava u Irskoj 1985. godine, o trgovcu ugljem i tajnama koje društvo skriva pod maskama pristojnosti. Nijedna reč nije suvišna. Svaka rečenica nosi težinu koja vas ne pušta danima nakon što završite poslednju stranicu.

Praktični saveti za čitaoce koji nemaju vremena

Svi kažemo da nemamo vremena za čitanje. A opet, prosečna osoba provodi dva sata dnevno na društvenim mrežama. Matematika je jednostavna.

Trik nije u pronalaženju više vremena. Trik je u zameni navika. Umesto da posegnete za telefonom ujutru, posegnite za knjigom. Petnaest minuta dnevno čini preko pedeset sati godišnje. To je dovoljno za deset do petnaest knjiga, zavisno od tempa.

Druga stvar koja pomaže jeste da imate više knjiga u rotaciji. Nekada niste raspoloženi za tešku prozu, a nekada vam treba baš to. Držite laganu knjigu pored kreveta i zahtevniju na radnom stolu. Tako nikada nemate izgovor.

I na kraju – nemojte se plašiti da odustanete od knjige koja vam ne odgovara. Život je prekratak za loše knjige. Ako vas prvih sto stranica nije ubedilo, verovatno neće ni preostalih trista. Ima toliko sjajnih dela koja čekaju.

Šta zapravo znači pročitati pravu knjigu

Dvajt Garner, kritičar Njujork tajmsa, napisao je o zbirci „Priručnik za čistačice” Lusije Berlin: „Ona na neverovatno graciozan način piše o razvedenim ženama, od kojih mnoge rade najobičnije poslove. U tome joj nema premca.”

Ta rečenica sadrži suštinu onoga što dobra knjiga čini. Ona vam otkriva svetove koje nikada ne biste upoznali. Ljude koje nikada ne biste sreli. Perspektive koje bi vam inače ostale nevidljive.

Kada Min Džin Li u romanu „Pačinko” piše: „Istorija nas je izneverila, ali nije važno” – ta jedna rečenica nosi četiri generacije korejske porodice, ratove, kolonizaciju i sve lične tragedije između. Čitati takvu knjigu znači živeti više života odjednom.

Pitanje „koje knjige treba pročitati” na kraju nema univerzalan odgovor. Ali ima početak – počnite sa onima koje su izdržale test vremena, koje preporučuju ljudi čiji je posao da čitaju, koje vas ostavljaju drugačijima nego što ste bili pre prve stranice.

Lista Književnog dodatka Njujork tajmsa nudi odličnu polaznu tačku. Ostatak je na vama.