Ko je Zoran Stefanović, novi direktor Drame u Narodnom: Prosto ne verujete sopstvenim očima šta čitate kad vidite šta je napisao o sebi

Ovog puta na sajtu Nacionalnog teatra „postavljena“ je „Biografija novog direktora Drame NP Zorana Stefanovića“, vrlo „neobična“, moglo bi se reći neviđena do sada, sa dramskim i političkim „zapletima“, sa bogojavljenskim, romantičarskim i hiperboličnim motivima, koju je sa puno emocija i strasti Stefanović ispisao o sebi, i koja vas toliko zbuni, zaprepasti, da ne kažem „nokautira“, da prosto ne verujete sopstvenim očima šta čitate i o čemu se tu radi.

Zato što biste iz ovog „nadahnutog“ teksta“ lako mogli da zaključite da je po svom delu, koje ima i ovdašnje, i regionalne i svetske razmere (kako navodi margeting NP na svom sajtu), Stefanović možda veći i od samog Branislava Nušića, u čiju je fotelju seo kao novi direktor Drame. Da je možda veći, recimo, i od Dušana Kovačevića, i svih ostalih najpoznatijih pozorišnih i kulturnih stvaralaca utisnutih u našoj svesti i savremenoj kulturi.

„Stefanović je dramski pisac i scenarista preveden na nekoliko jezika, producent, izdavač, kulturolog, istoričar i teoretičar umetnosti, jedan od svetskih pionira digitalne kulture, Ima i međunarodno iskustvo producenta, rukovodioca i naučnika, obavljao je desetak većih funkcija u regionalnim i internacionalnim okvirima, jedan je od najplodnijih delatnika srpske kulture i umetnosti postjugoslovenskog perioda, ostavio je međunarodni trag u desetak oblasti kulture i umetnosti, kao i u par niša humanističkih nauka, dobio je pedesetak domaćih i svetskih nagrada i priznanja…“

Nažalost, naša šira ali i uža kulturna javnost sve do sada nije imala pojma da u svojim redovima ima toliko svestranog i svetski priznatog  stvaraoca, a kako NP ne navodi precizno ni jednu svetsku nagradu koju je dobio – od koga, kada, za koje delo, što se inače smatra neophodnim u oficijelnim biografijama, pišući ovaj tekst pokušala sam da saznam od desetak naših najrelevantnijih pozorišnih ljudi da li poznaju Stefanovića i njegov rad. I niko od njih ništa ne zna. A u prvoj izjavi posle imenovanja Stefanović je rekao:

„Kada uđete u NP u Beogradu, u kuću staru skoro 160 godina, vi se kao Kerolova Alisa ili Mekejev Mali Nemo u Sanjaliji prvo smanjite, pa onda i usrećite“.

Svoju impresiju Nacionalnim teatrom objasnio je i time što, kako je zapisano, „u njegovom zavičaju, Rađevini i Jadru, i u celom Podrinju, nema operske i baletske kuće ove veličine i svetskog nivoa“! Objasnio je Stefanović i kako je došao na ovu funkciju, i zašto je toliko srećan i spokojan:

„Umiruje me činjenica da je, u uzavrelom istorijskom dobu, upravnik Dragoljub Bajić mesto direktora drame Narodnog pozorišta — simbolički jedno od ključnih mesta u srpskoj kulturi — ponudio čoveku koji ne liči na očekivanog foto robota. Taj čovek, ova malenkost, ulazi u kolektiv na običan i nesporan način, po redovnom planu, na neodređeno vreme, nije deo stranačkog života, nije deo pozorišnih lobija u Srbiji, i decenijama je oštar ali objektivan kritičar mnogih aspekata državne kulturne strategije“.

Naravno da njegova „malenkost“ ni jednom rečenicom nije pomenula da glumci i drugi zaposleni u NP već mesecima protestuju i organizuju štrajkove upozorenja, ne odustajući od zahteva za smenu režimske uprave – tog istog Bajića, inkriminisanog predsednika UO Dragoslava Bokana, i isto tako inkriminisanog ministra kulture Nikole Selakovića.

I naravno da znamo da diktatorski režimi odvajkada pišu „velike“ biografije svojih „pulena“, i da je sve što se dešava sa Nacionalnim teatrom samo nastavak nezapamćenog skandaloznog revanšizma vlasti nad pobunjenim umetnicima.

Zato me „slučaj“ Stefanović  i ovo što on govori (uz sav rizik da sam možda previše lična), zapravo asocira na čuvenu repliku iz filma „Mi nismo anđeli“: „Je l’ sam ti rekla da sam bila top manekenka u Milanu?“

Podsećanja radi, 90 – tih godina Udruženje dramskih pisaca Srbije, na čijem je čelu tada bio Miodrag Đukić, postalo je poznato u javnosti kao promoter nacionalizma i ratnog huškaštva, zbog čega su ga napustili svi relevantni dramski pisci. I niko se od njih do današnjeg dana nije vratio u njegovo članstvo, i UDPS je u narednim decenijma ostao nekako potpuno skrajnut i nebitan.

A na kojim je društvenim pozicijama danas, kada su kompletno pozorište, cela kultura,  svi najznačajniji stvaraoci, i svi umetnički esnafi dali javni podršku studentskim protestima i stali uz njih (zbog čega je u NP kao kaznena eskadrila i dovedena režimska uprava čiju smenu zahtevaju glumci), govori činjenica što je UDPS verovatno jedino udruženje koje se nije oglasilo da podržava studente. Na njegovom čelu, kao predsednik, poslednjih godina je Zoran Stefanović, koji je, kako se navodi na sajtu NP, i laureat Nagrade „Miodrag Đukić“.

Stefanović je rođen 1969. u Loznici, pohađao je Valjevsku i Lozničku gimnaziju, a diplomirao je na Fakultetu dramske umetnosti u Beogradu 1994: dramaturgiju kod Slobodana Selenića, scenaristiku kod Živojina Pavlovića. Trenutno je doktorand na FDU.