U remiksovanoj verziji „Boljeg života“ koju je u svom videu „Neimenovani fragmenti #2“ uradio umetnički duo Doplgenger, Emilija zvana Ema defiluje dignutog nosa po saloncu. Otvara, zatvara, vrata, svaki put je u drugačijem, elegantnom i skupocenom kostimu ili svilenom ogrtaču. Nervozna je. Svira klavir. Šumana. Da bi se smirila. Podiže telefonsku slušalicu, jedanput, drugi put, mnogo puta. Ne miruje. Njen izraz lica uglavnom je sablažnjen, zapanjen, nadmen ili beznadežan. Kao da se pita hoće li ikada njen suprug poprimiti gospodstvene manire, kakvih je i sama ponosna vlasnica.
Ema je očajna. Stavlja ruku na čelo u maniru – „dajte mi mirišljavu so“. Više puta je u tom tragičnom položaju, ali ne predaje se. Ponovo ustaje, hoda po stanu, tako da se oku posmatrača otkrivaju brojne, buržoaske „sitnice“ enterijera u kome obitava. Te stvari su možda promakle gledaocu u prvom susretu sa ovom serijom. A moguće i kasnije, u repriznom programu RTS-a.
Uglavnom Ema, u više od 300 kadrova, hoda, udara prstima po dirkama klavira, otvara, zatvara, vrata. Samo u jednoj sceni blaženo spava. Njen suprug Dragiša Popadić alias Giga Moravac, utisak je, pojavljuje se znatno manje. I to u zamrznutom kadru i to u sceni radničkog štrajka. Zajedno sa svojim kolegama u plavim kombinezonima, stoji ukočeno i pilji praznim pogledom. Tu je i njegova sekretarica, koju igra, sećate se, Gorica Popović. Sve vreme posmatrač ove kondenzovane verzije najpopularnije jugoslovenske serije provodi u mračnoj sobi izložbenog prostora 55. Oktobarskog salona, gde kroz kroz slušalice čuje šumove: Emine uzdahe, coktanje, škripu vrata, eksperimentalnu obradu Šumanove muzike, pojačan zvuk koraka. U istoj sobi spram ovog videa teče drugi „Neimenovani fragmenti # 1“, u kome se vidi spektakl Na Gazimestanu upriličen povodom 600 godina od Kosovske bitke. Sobu ispunjava do ludila usporena melodija himne „Hej Sloveni“. Oni koji su prisustvovali „događanju naroda“ kažu da je bilo toliko mnogo ljudi da se osetilo kako tlo podrhtava – „Zemlja nek se trese“.
A čitav video zapravo počinje totalom – sitne mrlje, tačkice, obrisi, razaznaju se ljudi. Uglavnom nepoznati. Potom poznatiji. Sve vreme se čuje jugoslovenska himna, ali u videu je i titl s rečima na engleskom jeziku. Zanimljivo, isto tako ide i titl za „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala…“ – Who says, who lies, Serbia is small? It’s not small…“ I tako dalje. Tu je, čini se, ma vidi se, Ljubiša Samardžić, Desanka Maksimović, Mira Alečković… Postepeno u „sloumoušnu“ video otkriva političko rukovodstvo Jugoslavije koje pretežno sedi u prvom redu. Vide se general Kadijević, Momir Bulatović, Mihalj Kertes, Janez Drnovšek, Ante Marković, patrijarh German, Amfilohije Radović i kler. Konačno, tu su i telohranitelji Slobodana Miloševića, neki čovek s brkovima i naočarima i još jedna nepoznata osoba. Više puta se ponavlja kadar sa scenom u kojoj nečija ruka stavlja čašu vode na postolje govornice s mikrofonima. Moglo bi se reći, logičan kraj videa. Vođa se nije pojavio.
Slobodana Miloševića u ovom videu nema, potvrđuje u razgovoru za Danas duo Doplgenger – Isidora Ilić i Boško Prostran, dodajući da je on tendenciozno izostavljen. To je zanimljivo s obzirom na to da mnogi očevici njihovog rada tvrde suprotno. Naime, dok oduševljeni uzbuđeno prepričavaju sadržaj viđenog, uporno pominju da je na snimku i Slobodan Milošević. Ilić i Prostran ukazuju kako su radeći na ovom projektu istraživali prenos događaja koristeći direktne snimke i da se oni ne podudaraju s cenzurisanim, emitovanom na televiziji. „U njemu se ne čuje kako nakon završetka zvanične himne „Hej Sloveni“ tadašnje države iz mase kreće „Ko to kaže, ko to laže“. Njima je bilo važno da notiraju ovu „sitnicu“.
„‘Neimenovani fragmenti’ rezultat su kontinuiranog istraživanja pitanja politike medijske slike koja je uticala na kreiranje istorijskih narativa o Jugoslaviji u periodu od 1980. do 2000. Naša su sećanja u većini slučajeva izgrađena na slikama koje su bile prisutne u stvaranju zajedničkog pamćenja i formiranja nacionalnog identiteta“, kažu naši sagovornici. Stoga se ova dvokanalna, multimedijalna i multilingvistička instalacija bavi „dekonstrukcijom i aproprijacijom pomenutih slika, ne bi li se ukazalo na manipulativnost medija. I kako bi se naglasilo ono što je ranije bilo potisnuto, nevidljivo, marginalizovano ili posmatrano kao nebitno“.
Doplgenger nerado ulaze u objašnjavanje svog projekta koji je građen na afektu i zato ga puštaju da živi u komunikaciji s publikom na istom nivou. Takođe, u remiks izdanju spektakla Na Gazimestanu, sagledanog s ove distance, kao da žele da ukažu na seme razdora – narastajućeg nacionalizma, fašizma, koje je tada posejano.
„Video u kome se prikazuje ‘događanje naroda’ zapravo je kontrakadar Slobodanu Miloševiću na koga se prvo pomisli kada se pomene ovaj događaj. Kroz ovaj rad pokušali smo da pomerimo pažnju s vođe na ljude i ‘sitne stvari’ koje mu daju legitimitet“, kažu Doplgenger.
S druge strane, remiks izdanje „Boljeg života“ po odabiru scena strukturirano je tako da se danas može tumačiti kao klica podele između salona i radničke klase. Tačnije, kao klasna borba. Zvuči poznato, a o aktuelnosti da se i ne govori.
Upitani da prokomentarišu medijsku izvedbu TV prenosa serijala nedavnih spektakla, Doplgenger se pozivaju na onu Marksovu da se istorija uvek događa dva puta: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Prema njihovim rečima, neki prethodni spektakli su mnogo bolje urađeni u profesionalnom, medijskom, simboličkom i svakom drugom smislu. „Vojna parada održana za vreme posete Putina pokazuje kako kamermani nisu znali svoj posao, a isto je i sa rediteljem“, ističu Doplgenger.
U „Neimenovanim fragmentima“ je drugačije. Tamo se preispituje kolektivna mrlja.
13 minuta
„Neimenovani fragmenti# 1“ tehnički traju šest minuta i 50 sekundi, „Neimenovani fragmenti #2“ šest minuta i 10 sekundi. Posle toga oba videa se ponavljaju u lupu. Kad se odvojite fizički od ovog rada, on i dalje živi u vama i tera vas na preispitivanje sopstvenog sećanja. Ovom fenomenu je inače i posvećena ovogodišnja izložba 55. „Oktobarca“ koji nosi naslov „Stvari koje nestaju“. Kontekst u kome su spakovani radovi ovogodišnjeg Salona bavi se poplavom „siromašnih slika“ u digitalnom svetu. Pametnim telefonima i mobilnim aplikacijama, poput kontroverzne „snepčet“. Recimo, ona može svaku poruku – tekst, fotografiju da izbriše u nepovrat za samo nekoliko sekundi. Što će reći, internet, kako se veruje, „ne pamti sve“.
Tri godine i pet sati
Doplgenger, odnosno Isidora Ilić i Boško Prostran u razgovoru za naš list kazali su da su za potrebe ovog rada, između ostalog, odgledali 62 epizode prvog serijala „Bolji život“. Istraživanje je počelo još 2011, a intenzivno su radili, to jest fizički bili prisutni u montaži – pet sati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
