Kokan Mladenović: Nasilje i sunovrat može da zaustavi generalni štrajk u svim strukturama, uključujući i vojsku i policiju

U međuvremenu, tokom razgovora za Danas na „relaciji Beograd/Podgorica“, Mladenoviću je jednoglasnom odlukom žirija stigla Nagrada „Ivo Hergešić“ za predstavu „Robi K./Crvenkapa je mrtva“, koju je režirao u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu.

Ovo prestižno priznanje dodeljuje Hrvatsko društvo kazališnih kritičara i teatrologa (HDKKT) za najbolje ostvarenje u hrvatskim pozorištima u protekloj sezoni (od 1. septembra 2024. do 31.avgusta 2025). Predstava „Robi K./Crvenkapa je mrtva“ nastala je prema čuvenim kolumnama Viktora Ivančića (Bilježnica Robija K. ), i od premijere prošlog novembra igra se na „kartu više“.

To što je Nagrada „Ivo Hergešić“ ove godine pripala jednom od najsubverzivnijih i najuglednijih hrvatskih publicista i satiričara, i jednom od najangažovanijih i najbeskompromisnijih srpskih reditelja, zanimljivo je i zbog toga što je Domovinski pokret odmah posle premijere uputio javni zahtev da se predstava „Robi K./Crvenkapa je mrtva“ skine sa repertoara, jer se „ruga svemu što je Hrvatima sveto i vrijedno“.

Tako i razgovor sa Mladenovićem počinje novim događajem koji je „uleteo“ između priče o premijeri „Ostrva sa blagom“ i njegove postavke „Bolivuda“.

Kako doživljavate priznanje koje je HDKKT, prema obrazloženju žirija, dodelilo vama, Viktoru Ivančiću, ansamblu i celoj autorskoj ekipi predstave „Robi K./Crvenkapa je mrtva“?

– Nagrada „Ivo Hergešić“, osim što me čini izuzetno ponosnim, dokazuje da je satira i dalje ubojito oružje kojim teatar može da utiče na vreme u kome živi. Ismevanje karakternih, društvenih i mentalitetskih devijacija, od Aristofana, pa do današnjih dana, omogućuje pozorištu da, koristeći sva izražajna sredstva koja su mu na raspolaganju, razgoliti, ismeje, ili bar učini nelagodu onima koji upravljaju našim životima.

U „Ostrvu sa blagom“ poručujete da je to predstava koja „računa sa detetom u svima nama i veruje da je to dete spremno da otkrije i promeni svet“, ali publika od vas u svemu što radite nekako uvek očekuje da to bude subverzivno „političko pozorište“?

– Mislim da je publika umorna od našeg, kako to Piter Bruk kaže, mrtvačkog pozorišta – onog koje je samo sebi dovoljno, koje zabija glavu u pesak pred stvarnošću koja ga okružuje. Ljudi koji odlaze u teatar nisu samo pasivni gledaoci onoga što se događa na sceni. Oni su željni dijaloga, sučeljavanja, propitivanja, sumnji, uzbuđenja.. Jednom rečju, oni predstavljaju polis, a pozorište je, od kad je nastalo, jedina umetnost polisa, umetnost zajednice koja okupljena na jednom mestu, bez obzira ko je u publici, a ko na sceni, pokušava da u pozorišnom činu pronađe odgovore na elementarna pitanja svog postojanja i svoje egzistencije.

Ne znam da li pozorište mora da bude političko, ali sam siguran da mora da bude angažovano, da na sav glas progovara o fenomenima našeg doba, a ti fenomeni su i genocid u Gazi, kao i onaj u Srebrenici, samoća, depresija, nedostatak progresivnih platformi društva, netolerancija na drugost, na sve drugačije, izostanak svesti o kolektivnom dobru, i mnogo toga još.

Trenutno ste zaokupljeni „Bolivudom“, koji nije vaša prva saradnja sa dramatičarkom Majom Pelević – podsećanja radi, „Poslednje devojčice“ koje ste radili po njenom tekstu donele su vam 2022. dve Sterijine nagrade – za najbolju predstavu i režiju, a ona je nagrađena za najbolju savremenu dramu. Šta vas je u ovom trenutku opredeilo baš za „Boluvud“?

– „Bolivud“ je, između ostalog, priča o teatru koji nema svoj dom, svoju zgradu. Napisan je za Narodno pozorište u Subotici, ali je praizveden u Narodnom pozorištu u Beogradu, u režiji same autorke. Sada ga postavljamo u Gradskom pozorištu u Podgorici u jednom odličnom ansamblu koji, kao i onaj u komadu, živi i radi u večito improvizovanim uslovima višedecenijskog privremenog smeštaja. Uvodna scena Majinog komada govori o propasti jugoslovenske socijalističke privrede i o dolasku tranzicije. Mi kao da smo ostali
zarobljeni u tom pojmu.

Mi ne živimo, mi tranzitiramo. Iz jednog smo sistema izašli, u drugi nikada nismo stigli. U tom raskoraku, u tom proizvoljnom i nedefinisanom sistemu vrednosti, koji se menja onako kako odgovara manipulativnim političkim elitama, mi, ljudi od pozorišta, pokušavamo da samopovređujućim rudarenjem po sopstvenoj mašti nadomestimo sramotni odnos vlasti prema našoj umetnosti, da damo smisao onome što je odavno izgubilo svaki smisao – kulturi kao kamenu-temeljcu identiteta jedne sredine ili, ako baš hoćete, jednog naroda.

U radnom naslovu teksta koji vi režirate stoji „Bolivud je topliji od smrti“. Možete li nešto više da kažete o tome, s obzirom da je originalni naslov drame samo „Bolivud“?

– Bolivud je mesto preteranih emocija i do kiča dovedenog lažnog sjaja. To filmsko sunce je laž, izgleda spektakularno, ali ne greje. Onako kako naše vlasti vole da izgovaraju velike reči o naciji, kulturi, tradiciji, dok istovremeno svojim primitivizmom, svojom svakovrsnom nekulturom čine sve da unište sistem kulture i obrazovanja. Bolivud je šarena laža iza koje se krije budžet za kulturu koji počinje sa nulom i koji nam govori da smo mi za njih nule. Za odmazdu su ukinuli premijere našim teatrima, postavljaju monstruozne kreature u institucije kulture, estradizuju i u rialti program pretvaraju čitavu javnu sferu, a mi trpimo ta
poniženja jer i takav kakav je – Bolivud je topliji od smrti.

Zanimljivo je da je Maja Pelević iste godine režirala ovu svoju dramu i to kao mjuzikl, koji je prikazan i u selekciji Glavnog programa 52. Bitefa. U kom žanru će biti vaš „Bolivud“?

– Ne mislim da je, u savremenom pozorištu, moguće govoriti o čistim žanrovima. To je isto kao kad biste me pitali kog je žanra ovo što danas živimo u Srbiji. Šta da vam odgovorim? Farsa – jer su neki farsični likovi uzurpirali sve segmente života; groteska -jer su njihovo delovanje, njihova samohvalisavost i njihove ambicije preterane, a sve to je u neskladu sa njihovim moralnim i mentalnim kapacitetima; parodija – jer je do parodije doveden svaki sistem u ovoj zemlji – parlamentarni, sudski, obrazovni itd; teatar apsurda – jer ne postoji narod na svetu koji bi pristao da živi u ovoj vrsti inverzirane logike, osim nas; komedija – jer se vladajuća elita, sa svojim medijskim slugeranjstvom, zabavlja u ovoj neronijadi u kojoj živimo i na kraju tragedija – jer svi ovi pomešani žanrovi na kraju uzimaju živote nevinih ljudi, dok se istovremeno brutalno kažnjavaju i do krvi batinaju student i slobodni građani.

„Bolivud“ nas vodi u našu svakodnevicu – u malo mesto na granici, među uništene i propale fabrike , u mesto ksenofobije i etničkih tenzija, gde ljudi neprestano iščekuju da ih neko spasi iz te depresije, a pojavljuju se samo hohštaplerski investitori iz inostranstva… Šta je ono što vas najviše provocira u ovom „sloju“ priče i želite posebno da osvestite na sceni?

– U nedefinisom sistemu vrednosti u zemlji nedefinisanog društvenog uređenja (apsolutistička republika, klero-mafijaška demokratija…) i nedefinisane teritorije, postoji jedna jedina konstanta – rasprodaja. Sve se prodaje, kao na kakvom vašaru, bile to istorijske istine, šume, reke, rudnici, radnici – sve ima svoju cenu (za one koji prodaju) ili svoje bescenje (za one koji su predmet trgovine). U takvim okolnostima je normalno da vlast, nesposobna da reši probem pozorišta ili ma koje institucije kulture, podvodi te iste institucije sumnjivim investitorima iz inostranstva ili svojim novoobogaćenim tajkunima.

I potpuno je svejedno da li vam se sa Kule Beograd smeje onaj opskurni fiktivni vlasnik Beograda na vodi u arapskoj nošnji, da li kompletni delovi Srbije postaju kineske vazalne teritorije ili neki neidentifikovani poslovni partner iz Bolivuda hoće da kupi ili zakupi prostor pozorišta, da tu snima bolivudske spektakle. Glumci ste – prilagodite se! Bolivudizirajte to što igrate i spremate, makar to bila najdragocenija dela vaše literature, dodajte muziku, zaplešite, preživite neoliberalni fašizam, nadzorni kapitalizam i sve što živimo – pevajući, jer vam je to vaša država omogućila.

Koliko je ova drama sada dodatno aktuelizovana kroz paralelnu realnost koju živimo – u Pionirskom parku je već mesecima neki miks toaleta, deponije, statista koji žele da uče i vojnog kampa, na režimskim televizijama beskrajni šou predsednika i prizori statista koji ga podržavaju, dok nasiilnike i huligane u policijskim uniformama naoružane kao za ratnu ofanzivu, „brutalno napadaju i prebijaju“ studenti u majicama i goloruki građani i građanke u mirnom protestu?

– Zapleti Bolivudskih filmova su veoma često neuverljivi, logika se marginalizuje na uštrb spektakularnosti i muzičko-emotivne ravni priče. Iz čista mira počinju scene plesa, važno je da je šareno i da ponese publiku. Važno je da oni koji imaju igre ne traže još i hleb. Ćacilend, taj čir na guzici jedne zemlje koja se nekad ponosila svojim licem i svojim srcem, je očajnički bolivudski potez netalentovanog scenariste, ujedno i glavnog glumca ovog spektakla.

Pogledajte njegov besprekorni bolivudski stil glume – jeftina patetika, uzdasi, široke prazne geste, lažni sjaj u oku, odlučnost i ozbiljnost dovedene do samoparodije. Okružen osuđenicima na zatvor i osuđenicima na sirotinju, on poput bolivudske zvezde, živi svoj kič-spektakl koji se, na njegovu nesreću, primiče odjavnoj špici.

Kuda nas vodi ovo narastajuće nasilje i represija nad svakim čovekom u Srbiji koji nije sledbenik vlasti?

– U Nepal. To je zemlja u koju vode svi putevi. Naravno, ovo govorim isključivo iz ugla zainteresovanog turiste.

Da li u situaciji nasilničke „borbene gotovosti“ koju vlast sada podiže iz minuta u minut, uopšte možemo da naslutimo da bi do kraja godine moglo da dođe do prevremenih parlamentarnihn izbora?

– Mislim da je vlast propustila priliku da raspiše izbore. Nakon ovoliko ogoljene represije i mržnje prema svemu što je u Srbiji još uvek misleće i slobodno izbori su, pogotovu oni koje raspisuju oni, pod njihovim uslovima, još jedna bespotrebna farsa.

Gde je izlaz iz paralelne realnosti ako ne bude izbora, i da li vi možda imate utisak poput nekih analitičara koji kažu da je naš predsednik vidno uzdrman i uplašen što se protesti širom Srbije nastavljaju uprkos pojačanom teroru, i da je sada i najopasniji?

– Mislite li da je Milošević bio manje opasan? Predsednik Srbije je preplašena kukavica koja organizuje vojno zastrašivanje sopstvenog naroda. On je Kralj Ibi koji se zapetljao u lavirintima sopstvene grandomanije i sada panično poseže za mehanizmima sile da bi ubedio samoga sebe da je vođa, heroj, lider, a u stvari je u slobodnom padu koji naziva letom. Mislim da je ono što može da zaustavi taj sunovrat generalni štrajk, koji uključuje sve zaposlene u svim strukturama, uključujući i one u vojsci i policiji. Procesi koje je započela studentska revolucija su nezaustavljivi i bilo bi bolje da oni koji pokušavaju da ih uguše nasiljem daju svoj doprinos deeskalaciji represije. Time će ne samo pomoći tranziciju vlasti, već i obezbediti sebi poštena i fer suđenja.

Šta je ono što vam u ovom trenutku uliva najveći optimizam da će studenti iz ovog lavirinta ipak izaći kao pobednici?

– Intuicija, a intuicija je jedan od najdragocenijih sastojaka umetničkog stvaranja.

Gde je organizovana pobuna kulture?

Maja Pelević u „Bolivudu“ okreće ogledalo i prema umetnicima i radnicima u kulturi, njihovoj klasnoj i svakoj drugoj svesti. Kako vi definišete ovaj problem?

– Postoji li organizovani protest beogradskih pozorišta i njihova jasna pobuna zbog ponižavajuće situacije da su im neki grad i neka država ukinuli novac za produkciju novih predstava, u znak odmazde, zbog podrške studentskim protestima? Koliko ja znam – ne postoji. Zašto? Zato što situacija nije dovoljno ponižavajuća? Zato što smo zadovoljni svim nulama koje su nam namenili u budžetima? Zato što mislimo da klerofašizacija društva koju sprovodi organizovana kriminalna grupa koja sebe naziva vlast, neće trajno uništiti
kulturne vrednosti i razoriti kulturne modele?

Zato što su studenti sve započeli, pa će, valjda, rešiti i to, dok ih mi zdušno podržavamo u pauzi snimanja opskurnih ili manje opskurnih serija? Ne postoji ništa što bi moglo da abolira sadistički odnos vlasti prema institucijama kulture, ali bi se te iste institucije, baš zato što predstavljaju kulturu, morale zapitati da li su i koliko uradile da se iz tog sramotnog položaja izbave.