Kako je nezavisni film doživeo kolaps: Pet strukturnih razloga za nestanak nekadašnjeg oskarovskog i festivalskog fenomena

Taj model je, u različitim varijacijama, dominirao industrijom narednih dvadesetak godina, od evropskih uspeha poput „Život je lep“ do azijskih fenomena poput „Pritajenog tigra, skrivenog zmaja“.

Međutim, svet u koji su ti filmovi ulazili više ne postoji.

Pandemija je samo ubrzala ono što se tiho nagomilavalo godinama: strukturni raspad publike, tržišta i distribucijskih mehanizama koji su nezavisnom filmu omogućavali da preživi i procveta.

Analizom filmske industrije nakon kovida može se ustanoviti da je nezavisni film, nekada okosnica kulturne vitalnosti američke i svetske kinematografije, danas u dramatičnom padu.

Krucijalni problem je promena publike i njene navike: publika više ne želi „težak“ film.

Distributivni haos i gubitak strpljenja

Nakon kovida, publika se radikalno prelila ka striming servisima.

Čak 60% gledalaca između 25 i 34 godine i 49% gledalaca između 35 i 49 konzumira film gotovo isključivo na striming platformama.

To znači da filmovi koji zahtevaju strpljenje, pažnju ili intelektualni napor — što su tipične osobine nezavisnog filma — više ne nalaze put do bioskopa, ili u sve manjem broju.

Istovremeno, oni koji su se vratili u bioskop okreću se isključivo žanrovima koji „opravdavaju“ odlazak u bioskopsku salu: Marvel, horor, porodični filmovi, globalne akcione i naučnofantastične franšize, spektakli poput „Barbi“ ili „Top Gan: Maverika“, koji mogu da okupe celu porodicu.

Samim tim, nezavisni film je ostao bez svog najvažnijeg resursa — prepoznatljive, odane i radoznale publike.

Iz biznis aspekta, nastao je distributivni haos: industrija je izgubila strpljenje i strukturu bioskopske distribucije.

Tradicionalni model art-filma — platformska distribucija kroz 20, 50, 100 bioskopa, postepeno širenje zasnovano na reputaciji i kritikama — gotovo je nestao.

Manji distributeri, u panici da će ostati nevidljivi, počeli su da preskaču faze: neke filmove odmah puštaju u 1500–3000 bioskopa bez ikakvog ili jasnog marketinga, drugi nakon samo dve nedelje povećavaju broj sala, ponovo bez kampanje, dok se sav novac za marketing potrošio u fazi limitirane distribucije kada životni vek filma treba da zavisi od publike i kritike, a ne sveopšteg prisustva u medijima, treći odustaju od klasične kampanje, oslanjajući se na „organski hype“ koji više ne postoji, jer ukoliko se strateški ne pristupi nezavisnom filmu kao podjednako kompetitivnom proizvodu na tržištu, poput blokbastera, niko ga neće primetiti.

Uspon striminga i ideološki zamor

U tom haosu filmovi koji bi nekada imali šest nedelja da izgrade momentum i dođu do širih masa — danas nestaju iz bioskopa za tri do četiri nedelje, kada ih na Amazon prajmu možete rentirati i kupiti.

Primer „Kristi“ sa Sidni Svini to najupečatljivije dokazuje: preko 2000 sala, a tek 1,3 miliona dolara prvog vikenda i rekordnih 92% pada gledanosti u drugom.

Sidni je za potrebe ovog filma nabacila 15 kilograma, i doživela veliku psihofizičku transformaciju, dobila je sjajne kritike za glumu, da bi je na kraju osim jedva vidljivog nezavisnog filma, skandal sa reklamom za farmerke po svoj prilici izbacio iz trke za Oskara.

Iako je svaka industrija podložna promenama, uspon striminga je doprineo bioskopskoj „nevidljivosti“ filmova koje otkupljuju platforme i koji svoju publiku gotovo isključivo nalaze u kućnoj atmosferi.

Striming platforme su preuzele ulogu nekadašnjih art-distributera — kupuju najkvalitetnije filmove na festivalima i ulaze u sezonu nagrada sa po nekoliko naslova.

Ali ključni problem je taj da publika uopšte ne zna da ti filmovi postoje dok se ne pojave na platformi.

Zakonski minimum od dve nedelje limitirane bioskopske distribucije služi samo kao formalnost, a ne kao lansirna rampa za publiku.

Rezultat je paradoks: filmovi koji bi nekada privlačili vernu art-publiku — danas prolaze kroz bioskope kao senke, neprimećeni i bez testa tržišta.

Ideološki zamor je možda najzanimljivija karika u ovoj lančanoj reakciji – Holivudu je u velikoj meri publika okrenula leđa.

Poslednja decenija donela je izrazit naglasak na političku korektnost, rodnu i rasnu inkluzivnost i reinterpretaciju klasičnih narativa.

Iako kulturno i društveno važan, ovaj trend je za značajan deo publike postao zamoran, često i odbijajući.

Filmovi koji su najviše trpeli su oni koji su svoj identitet gradili na ideološkoj poruci više nego na narativu — uključujući naslove poput „Večni“, „Crna udovica“, „Baz svetlosni“, „Elemental“, „Kapetan Marvel 2“ i „Snežana“.

Publika koja je inače naklonjena art-filmu delimično se povukla, dok je drugi deo postao otvoreno skeptičan prema ideološki „programatskom“ holivudskom diskursu.

Bez reciprociteta sa svetom

Iako je globalizacija bila jedan od najbitnijih aspekata filmske industrije, došla je u fazu u kojoj nema reciprociteta: svet više ne uzvraća istom merom.

Filmovi van engleskog govornog područja nekada su mogli da ostvare globalni uspeh.

Ali izuzimajući mega-hit „Parazit“ i animirane blokbastere iz Azije, nekadašnji model „svetskog art-filma“ kolabirao je.

Evropski i azijski filmovi koji su u 2000-im i 2010-im osvajali publiku i nagrade — danas prolaze gotovo nezapaženo, iako se po broju međunarodnih filmova u američkim bioskopima stiče suprotan utisak.

„Parazit“ je izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Nakon njega, distributeri poput A24 i NEON-a su krenuli da distribuiraju sve više filmova, ali je komercijalni uspeh kao bitan element za opstanak na tržištu izostao.

Međutim, ovo je jedan aspekt koji sa sobom nosi i pozivnu konsekvencu – sve više neameričkih filmova dobija nagrade u Amerci, ali publika te filmove, nažalost, i dalje, u najvećoj meri, otkriva na strimerima.

Zbog svega toga je i američki nezavisni film izgubio globalnu potporu: publika koja je nekada gledala i podržavala slična ostvarenja širom sveta — više nije prisutna, osim na većim evropskim tržištima, poput Velike Britanije, Nemačke i Francuske, dok su Španija i Italija poprilično nepredvidiva tržišta.

Zaključak je da nezavisni film više nema ekosistem koji ga održava, a filmovi poput „Miljenice“, „Sirotih stvorenja“, i „Sve u isto vreme“ su postali izuzeci, dok su projekti poput „Tara“ ili „Pice od sladića“ od kojih se očekivao sličan uspeh, inkasirali znatno manje.

Formule kojima se Holivud služio su nestale.

Publika se fragmentirala, distribucija je ubrzana do besmisla, marketinške strategije su kolabirale, striming je promenio percepciju vrednosti, ideološki ratovi odbijaju veliki deo gledalaca, globalno tržište se suzilo, a broj filmova koji u toku godine završi u bioskopima se smanjio.

Zato ne iznenađuje što ove godine filmovi kao što su „Nakon lova“, „Umri moja ljubavi“, „Tajni agent“, „Plavi mesec“, „Sirat“ ili čak Lantimosova „Bugonija“ — i pored kritičarskog odjeka i zvučnih imena — padaju na blagajnama.

Jedina svetla tačka, barem zasad, jeste norveška „Sentimentalna vrednost“.

A poslednje nade nezavisnog filma ove sezone čuvaju „Hamnet“ Kloi Džao i „Tužno pevana pesma“ sa Kejt Hadson i Hju Džekmenom.

No, širi zaključak je ipak neumoljiv: nezavisni film više nije samo u krizi — on je pred sistemskim resetovanjem.

Ako industrija ne pronađe novi model održivosti, moglo bi se desiti da art-film preživi, ali u potpuno drugačijoj, znatno reduciranijoj formi nego što smo je poznavali poslednjih 30 godina.