Luka Tripković, umetnik i pisac koji se odrekao nagrade „Prva knjiga“: Studenti su dobro informisani ljudi koji ne nalaze za shodno da se bilo kome dodvoravaju

Kao profesor na FLU u Beogradu, Luka Tripković ima prilike da čuje i studentsku stranu priče i zato njihove napore podržava odranije, a nedavno ih je podržao i preusmeravanjem sredstava od prodaje svojih grafika.

Sa Lukom smo pričali o tome zašto se odlučio na vraćanje nagrade i koliko je važan ovaj trenutak studentskog zajedništva.

Odricanje od nagrade „Prva knjiga“ Matice srpske je potez bez presedana kod nas, malo je umetnika koji su uopšte vratili neku nagradu. Kako ste Vi došli do te odluke?

– Odluku sam doneo nakon što sam video snimak nasilja u svečanoj sali Matice srpske, najstarije srpske kulturne institucije, kada su ljudi nalik izbacivačima sa splavova silom sprečili studente da pročitaju pesmu novosadskoj železničkoj stanici čiji je autor upravo predsednik Matice srpske.

Budući da se predsednik ustanove na taj način odrekao svega što ga je za predsedavanje Maticom kandidovalo, a nije se odrekao podrške predsedničkoj kandidaturi Aleksandra Vučića iz 2023. kada se svrstao među 2000 intelektualnih lojalista, smatram da je odricanje od nagrade bio jedini mogući potez.

Verovatno nije ni mala simbolika u tome što je rukopis za koji ste nagrađeni baš „Osmeh pod gorom maslinovom“, u kome se kultura našla u sredini okršaja između fašista i levičara?

– To je roman o proneverenim idealima i moj mladalački pokušaj da shvatim kakva je to priroda koja je zarad političkih ideja spremna da pređe nekoliko hiljada kilometara i da za njih pogine. Španski građanski rat je preludijum za Drugi svetski rat, ali se o njemu do danas ne govori previše, pre svega zato što je u pitanju bila prilika da se totalitarnim režimima nacizma i staljinizma stane na put u njihovom zametku. Umesto toga, zapadne demokratije su odlučile da prekinu odnose sa Španijom i republiku koja je izglasana na izborima prepuste Hitleru i Staljinu kao poligon za odmeravanje snaga.

Moj roman kao okosnicu ima i pokušaj Sovjeta da celokupnu kolekciju muzeja Prado ukradu i prenesu u Moskvu kako bi kasnije trgovinom umetničkih dela finansirali svoje utopističke predstave o svetu i koristili tuđe resurse za održavanje iluzije o održivosti staljinizma. Fašisti su, sa druge strane, koristili Staljina kao strašilo i strah od komunizma koristili za uspostavljanje nerazobručene vlasti.

U tom sukobu su najviše stradali oni koji su želeli slobodu i ravnopravnost, i možda ste u pravu što vas ta vrsta tenzija podseća na aktuelne događaje u Srbiji, jer smo i mi žrtve sukoba nedoraslih političkih i poslovnih elita.

U trenutku kada se studentski glas sve više čuje i kada oni iz dana u dan dele lekcije iz solidarnosti i jedinstva, još uvek ima onih koji bi da te glasove uguše. Šta imate da poručite tim ljudima?

– Tih ljudi je sve manje. Inteligentniji među njima ćute, neke od članova saveta za kreativne industrije Ane Brnabić, kao i ljude koji su taj savet gromoglasno branili sada viđam kako se dodvoravaju tim mladim ljudima, i to me ispunjava osećanjem gađenja i prezira. Što se ovih glasnih tiče, izuzev nekolicine plaćenih kriminalaca bliskih vladajućoj stranci i bivšem premijeru, reč je o zavedenim i omađijanim ljudima.

To ste mogli najbolje da vidite na snimku sa mitinga u Jagodini, kada onaj Užičanin čita pismo koje je napisao Draganu Markoviću Palmi i moli ga da dođe u Užice da zavede red jer lokalni naprednjak mnogo krade. Primena zakona o informisanju bi za nekoliko meseci razuverila te ljude i to je glavni razlog što, između ostalog, predsednik može da žrtvuje premijera, ali REM nikada.

Koliko je važno da umetnici podrže studente i na koji je sve to način moguće? Vi ste, između ostalog, prodavali svoje grafike i donirali novac studentima.

– Ta akcija solidarnosti je bila nužna iz prostog razloga što radim sa mladim ljudima i jasno vidim da je u proseku njihova materijalna situacija značajno lošija nego pre deset godina kada sam ja diplomirao. Činilo mi se da ne postoji ništa prirodnije nego pokušati da se sakupi novac kako bi barem na nekoliko dana ili nedelja njihovo funkcionisanje bilo rasterećeno na taj način.

Ja sam, naravno, samo jedan od hiljada ljudi koji su studentima pomogli kako znaju i umeju, jedina razlika je što je uslov da sakupim nešto novca bio taj da se akcija obnaroduje. Da sam, na primer, odlučio da im kuvam, mislim da bi se blokade završile u roku od nekoliko sati.

Kao zaposleni na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, imate i dodatan nivo razumevanja sa studentima i razlog za podršku. Kako to izgleda iz tog ugla i kakve su reakcije kolega na Vašu odluku?

– Svaku priliku i poziv da javno govorim u poslednjih par godina koristim da hvalim te mlade ljude, i sada mi malo smeta kada preovlađuje narativ da smo svi mislili da su nove generacije zagledane u telefone i nezainteresovane. Moje pitanje je sledeće: šta je svako od nas uradio da ti ljudi postanu subjekti u ovom društvu pre nego što su taj subjektivitet oteli za sebe? Da li treba da nas čudi što im ne pada na pamet da gledaju političke emisije u kojima se vrti petnaestak ljudi koji do iznemoglosti pričaju iste dosadne i salonske priče?

Da im je neko dao prostora ranije shvatio bi da je u pitanju generacija koja je porasla sa optičkim internetom i da veoma brzo i pronicljivo čitaju ljude i društvena kretanja. Oni ne kupuju knjige jer ne moraju da čekaju godinu dana da se pojave u problematičnim prevodima kod srpskih izdavača, već ih čitaju u originalu, ne gledaju televizor jer su te teme na netu obrađene pre nekoliko godina. Naprosto, u pitanju su dobro informisani ljudi koji ne nalaze za shodno da se bilo kome dodvoravaju, što je među generacijom bumera, generacijom koja je osetila najviše privilegija u istoriji civilizacije, izazivalo jednu vrstu tihe konsternacije.

Među onima koji traže podršku za studente je i Katarina Petrović iz Vašeg rodnog Valjeva, a sve to u trenutku dok je Valjevo svetski rekorder po zagađenosti vazduha. Da li ima nade da će se prodisati i da će ljudi skupiti hrabrost i postupiti ispravno?

– Valjevo ovih dana „gori“ od pobune. Ja ću vas podsetiti da su Valjevci šetali još 12 dana nakon što je Milošević priznao poraz 1996. godine, iako je u Valjevu SPS pobedio. Dobro pamtim te dane jer je moja majka dobila otkaz samo što što se našla na protestu, pa bih u tom smislu svima koji se plaše da će se ogrešiti o blagostanje svoje dece ukoliko se oslobode poručio da, kao sin jedne takve osobe, mogu da kažem da ne postoji stvar na koju će vam deca biti ponosnija kada odrastu. Jedino mi je žao što nema Makija (Bogoljub Arsenijević Maki, prim. aut.) da sve to vidi. Čuo sam se sa njim neposredno pre nego što je otišao i sećam se da je bio besan zbog ćutanja.

U svojoj „Crnoj knjizi“ pripovedate priču o Srbiji u budućnosti, koja jeste članica Evropske unije, ali i država pred raspadom, ogrezla u korupciju. Da li biste i kako menjali ovo predviđanje iz današnje perspektive?

– Neverovatno je da sam ja, u pokušaju da oslikam sprsko društvo 2028. godine dao sve od sebe da izmaštam najmonstruoznije gadosti koje će ova vlast da učini svojim građanima i da sam opet podbacio. Doduše, rušenje Savskog mosta, uništenje Velikog ratnog ostrva i Metaverse sam anticipirao, tako da mogu za sebe da kažem da nisam loš analitičar. „Crna knjiga“ je distopijska slika u kojoj ne dolazi do promene vlasti, i nadam se da ćemo kao društvo odstupiti od one izreke Life imitates Art.