Lutanje ka Mauritaniji, do srži krivice: Kritičar Danasa o filmu „Sirat“ prikazanom na 31. Festivalu autorskog filma

U pustinji Maroka, godine neke, u bliskoj budućnosti ili alternativnoj sadašnjosti, otac (Serđi Lopez; Katalonac je pa zato valjda nije Serhi) i sin se vucaraju po ilegalnim rejvovima tražeći dečakovu već punoletnu sestru koja je pre izvesnog vremena prestala da im se javlja.

Svet je otišao do Bjelzebuba na načine koji nam nisu navedeni, ali bi se po isečcima radijskih vesti moglo zaključiti da je Zapadna Evropa – ili za sada samo Francuska? – upravo stupila u otvoreno ratno stanje.

„Građani beže ka granicama…“, kaže francuski spiker, što bi značilo da se sa druge strane istih krije nekakav privid sigurnosti?

Za sada.

Posetioci marokanskih rejvova su, pak, pronašli svoj zbeg u transu „tunc-tunc“ užitka, sve dok se na ovom koji upravo upoznajemo kroz oči španskog sredovečno-predadolescentskog dvojca ne pojavi vojska i naredi svim Evropljanima da se pokupe i što pre napuste Maroko.

Nekolicina stanovnika dva terenska kombija nije spremna na povratak u urušenu civilizaciju te beže u besputnu pustinju sa donekle apstraktnom idejom da pronađu ranije pominjani i još izolovaniji rejv.

Otac i sin im se pridružuju u svom neprikladno urbanom vozilu, kada u punom kapacitetu i započinje pustinjski „dirt road movie“…

Reditelj i koscenarista Oliver Laks je Galicijac (Kelt!) rođen u Francuskoj u kojoj su se upoznali njegovi roditelji, izbeglice iz Španije (pretpostavljam, iz razloga neslaganja sa klerofašističkim Frankovim režimom).

Čini se da u njegovom pristupu tematici „Sirata“ ima i puno duboko intimnih poriva, i kao da je želeo da „kroasanožderačima“ sa kojima su njegovi roditelji godinama živeli i Špancima sa kojima je odrastao nakon povratka u postojbinu malo pokaže kakav je osećaj kada ne pripadate nikom i ničem konkretnom, ili kako je kada se ne nazire izlaz iz nesigurnosti i progonjenosti.

Serđi Lopez je, rekao bih, odabran za tumača glavnog lika prevashodno zbog mediokritetske energije koju sa uspehom već decenijama oponaša.

Dok u „Siratu“ junak ne načini zlo nijednom ljudskom biću, sličan „fizionomski“ koncept je bio učinkovit i u prehvaljenom „Panovom lavirintu“ – naime, njegov fašistički psihopata je bio po svemu toliko prosečan da nije zasluživao ni da bude monstrum.

Elem, Lopezov Luis iz „Sirata“ (toliko lišen identiteta da bi lik mogao da bude i bezimen) traži svoju ćerku, i dok bi to trebalo kod gledaoca izazvati saosećanje – evo, ovaj koji piše tekst ima ćerku jedinicu, i zna se koliko je ta oksitocinska sila moćna – moramo se zapitati da li bi ona bila saglasna?

Možda jednostavno ne želi da se vrati?

Majka se ne pominje, i možda je dotična porodica baštinila nekakvu potuljenu patologiju od koje se netragom beži?

Dečak u jednom trenutku za svoju sestru kaže da je odrastao čovek, što implicira da bi možda trebalo poštovati njene odluke, koliko god bile neprijatne.

Usput, na nekoliko fotografija devojka deluje otuđeno od oca i donekle bliska sa bratom.

Deluje tužno.

Da li Luis svoju opsesivnu potragu preduzima vođen grižom savesti?

Radi se o vrlo kvalitetnim dramskim pitanjima koja kao tihi zemljotres delaju na gledaočevu osu.

Novi poznanici iz „ad hok“ karavana su takođe empatijski kompleksni.

Dizajnirani su kao antiglobalistički prljavci, i od prve rejv sekvence prema njima se može zauzeti stav obojen netrpeljivošću.

Dve ženske osobe su od tipa koji se deklariše zamenicama „they/them“, dok jednom muškarcu nedostaje ruka, drugom noga.

Da li su udove izgubili kao učesnici nedefinisanih vojnih dejstava koja su se zbila u predfabuli filma?

Da li su iz pozicije posredne krivice za stanje sveta uskočili u eskapističko bezumlje, iznova ne stvarajući odgovor već doprinoseći problemu?

Čini se da autoru uopšte nije malograđanski stalo za svoje junake, stvarajući u „Siratu“ efekat hladne uzvišenosti.

Sličnost sa filmom „Sorcerer“ je očigledna – kako radnja odmiče muzička podloga postaje i sve više nalik Tangerine Dreamu – i valjalo bi je dodatno istražiti.

Fridkin je u svom zakasnelo shvaćenom remek-delu u prvi plan postavio četiri neiskupljiva čoveka zarobljena u svakovrsnim bekstvima koji se hvataju za poslednju slamku spasa i učešća u kapitalističkoj mašini.

Čudesni trik se nalazi u tome da, na neki ontološki krajnje uznemirujuć način, sa njima osećamo sličnost, makar u smislu da smo žrtve istog arhineprijatelja.

Toga u „Siratu“ nema, i za razliku od Fridkinovih zločinećih antijunaka Laksovi na prvi pogled pacifistički akteri iznad svega emituju udeo u kolektivnoj krivici.

Njihov ogranak odgovornosti predstavlja nečinjenje, ili nedovoljno činjenje, što se svodi na isto; u slučaju Lopezovog Luisa, moglo bi se raditi o dugogodišnjem ignorisanju ličnog problema, pri tome i neučestvovanju u onim društvenim.

Na polovini filma autorova surovost prema likovima prelazi u područje „slešerskog“ filmskog sadizma.

Od tog trenutka, što bi se na šumadijskom narečju reklo, „all bets are off“, i osećao sam žal što sam nakon decenija primenjenog gledanja filmova razvio izvesnu anestetizovanost u pogledu reakcije na viđeno.

Jer, nežne duše koje su sedele oko mene u bioskopskoj sali su se trzale i šokirano udisale vazduh, dok sam ja tek klimao glavom poput ceremonijal majstora iz „Kabarea“, ejzeštajnski priloženog sekvenci horskog izvođenja nacističke pesme u provincijskoj pivnici.

„Aha, ovo mora biti, ovo je neizbežno“, poručivao nam je teatarski našminkani demon, a u tom pravcu nas navodi i Laks.

Mogućnost da se sudbina promeni je za sve junake „Sirata“ prohujala mnogo pre prvog kadra filma.

Uz sav svoj prividni nihilizam i mizantropiju, radi se o filmu sa gotovo podsvesnom i zbog toga ništa manje subverzivnom porukom.