INTERVJU Maksim Biro, umetnički direktor izložbe „Bodiless“: Umetnost je moja velika strast

Zbog toga je Maksim Biro poželeo da ovu neobičnu izložbu pet kineskih, modernih umetnika predstavi baš ovde. Postavka posle Brisela putuje u Barselonu i Madrid.

Recite nam nešto više o vašem životnom putu?

– U toku studija ekonomije u Francuskoj sa usmerenjem ka franko-kineskim odnosima, otišao sam 2005. u Kinu, u okviru programa koji je organizovao moj fakultet. Bilo je predviđeno da ostanem u Pekingu tri godine. U momentu kada sam diplomirao bile su u punom jeku Olimpijske igre, Kina se otvarala prema svetu i ljudi su počinjali da se interesuju za ovu zemlju. Dobio sam ubrzo posao u Fondaciji Ulens za savremenu umetnost i tako sam ušao u svet koji uopšte nisam poznavao.

To je za mene bila jedinstvena prilika da ovu zemlju upoznam iz drugog ugla. Posebno mi je bilo interesantno to što se Fondacija nalazi u kvartu 798, malo van Pekinga, gde su ateljei, galerije i gde se skupljaju sve vrste umetnika. Tu sam sklopio mnogo poznastava sa izuzetnim ljudima. Sa mojim skromnim mogućnostima sam vrlo brzo kupio nekoliko slika i tako sam započeo sopstvenu kolekciju. Umetnost postaje moja velika strast i zbog toga sam ostao u Kini četrnaest godina.

Koliko ste dugo radili za Fondaciju Ulens?

– Tu sam radio pet godina i stekao vrlo korisno iskustvo u domenu kolekcionarstva i savremene umetnosti uopšte. Posle toga sam otvorio jedno interesantno mesto u Pekingu, koje je postalo neka vrsta hub-a za umetnike. Počeo sam isto tako da se bavim promocijom vina, jer je moja porodica poreklom iz Bordoa.

Oni tamo poseduju vinograde, kao i u Južnoj Africi. Taj posao sam nastavio tokom celog boravka u Kini, putovao sam svuda i upoznao zemlju iz svih mogućih uglova. Čak sam naučio i da govorim i pišem, koliko je to moguće kada je u pitanju kineski jezik.

Da li se u Kini pravi dobro vino?

– Da, na jugu Mongolije, blizu pustinje Gobi. Država je rešila da u toj regiji posadi hiljade hektara vinove loze i da, uz pomoć stručnjaka iz zemalja proizvođača vina, ta oblast postane kineski Bordo. Njihovo vino polako počinje da dobija na kvalitetu, jer kao što znate, ako Kinezi reše da nešto naprave, onda to urade do kraja.

Odakle dolazi ta fascinacija za Aziju?

– To pitanje mi mnogi postavljaju. Porodice mojih roditelja su imale trgovinske veze na Filipinima i u Indokini. Ne znam da li to dolazi odatle, ali još kao sasvim mali sam ih molio da me vode u kineski kvart u Parizu, obožavao sam njihovu hranu i jeo sam štapićima. Kasnije sam mnogo putovao po Aziji, upoznao sam Koreju, Japan, Vijetnam…, ali sam posebno vezan za severni deo ovog kontinenta.

Zašto ste odlučili da se vratite u Evropu?

– Posle svih tih godina provedenih u Aziji, osetio sam nostalgiju prema Francuskoj i tako rešio da se vratim u Pariz. Zatim sam došao u Brisel da posetim jednog prijatelja i odmah sam se zaljubio u ovaj grad i njegovu atmosferu u svakom pogledu. Tada sam iznajmio stan i odlučio da živim pola godine u Parizu, a pola godine u Briselu.

Zatim je došao kovid, upoznao sam moju sadašnju suprugu i tako ostao ovde. Shvatio sam da ljudi u ovoj zemlji mnogo ulažu u umetnička dela i da se bave kolekcionarstvom. Naravno da moja ljubav prema Kini ne jenjava i zato tamo odlazim četiri puta godišnje.

Otkako sam se vratio u Evropu, bavim se promovisanjem kineske kulture i tradicije. Želim isto tako da ljudima pokažem Kinu kroz jednu drugu prizmu i da pokušam da im približim jednu kulturu o kojoj se ne zna dovoljno, jer je potreban ceo život da bi se upoznao samo jedan njen mali deo.

Recite nam nešto o izložbi Bodiless u centru Merod u Briselu i kako ste izvršili izbor umetnika?

– Merod nije samo izložbeni prostor, nego i platforma koja okuplja ljude iz sveta umetnosti, koji se svakodnevno sreću ovde. To je istovremeno i co-working space. Taj koncept mi se veoma dopao jer sam pomislio da će izložbu tako videti maksimalan broj ljudi. Kada su organizatori u Merodu prihvatili moju ponudu, veoma sam se obradovao, jer je prostor zaista onakav kakav sam želeo.

Galerija u Pekingu sa kojom stalno sarađujem mi je predložila pet savremenih umetnika, koji su trenutno vrlo aktuelni: Zhong Sheng, Yao Bangliang, Sun Wenjia, Ou Tingzhu i Liu Lijun. Kinezi ih vole ne samo zbog originalnosti njihovih radova, već i zato što koriste jednu od najdrevnijih tehnika u njihovoj zemlji.

O kakvoj se tehnici radi?

– Sva dela spaja proces izrade kalupa koji se lakiraju – Tuo-tai. On postoji još od Dinastije Tang (600.-900.) i koristio se posebno za pravljenje religijskih predmeta za hramove kao što su statue Buda. Oni su veoma solidni i otporni na vodu, što omogućava izvođenje velikih formata. Interesantno je kako je ovih pet umetnika uspelo da stvori jedan potpuno drugi efekat koristeći ovu tehniku.

Lakirane površine su mat, što je začuđujuće, jer kada se govori o laku, zamišljamo sjajne i pomalo kič predmete! Sviđa mi se isto tako što je upotrebljena tehnika potpuno ekološka. Sve je prirodno, od potke, kalupa, laka, koji se dobija od smole drveta pa sve do boja, koje su ustvari prirodni pigmenti. Ova dela su krajnje jednostavna, geometrijskih, čistih formi, ali iz njih zrači neopisiva snaga i neverovatna energija.

Šta vam je dalje u planu?

– U septembru se spremam na pariski Design week. Već sam učestvovao tamo prošle godine. Verovatno već pretpostavljate da sam organizovao kineski paviljon. Ove godine, akcenat će biti stavljen na dekorativne predmete, tako da sam izabrao kineske dizajnere koji su izuzetno moderni, ali su uglavnom inspirisani tradicionalnom kineskom umetnošću, što je opet u skladu sa izložbom Bodiless.