Marčelo o albumu „Puzzle Shock“, 20 godina kasnije: „Deo publike se naljuti, ali zauzvrat otkriješ sebe“

Marčelo će posle ovog izdanja izrasti u još većeg umetnika. Postati književnik, kolumnista, pesnik je oduvek bio. Objavljivaće drugačije, kompleksnije i ambicioznije albume u odnosu na sve što se dešavalo na sceni.

Ali Puzzle Shock se pamti kao iskra, ili drugačiji udarac tipa koji je rešio sa se poigra raznim žanrovima i stilovima, i da se odmakne korak, dva, ili deset  od svega onoga što se dešava na hip hop sceni.

Evo šta Marčelo ima da kaže o ovom albumu, 20 godina kasnije:

Dvadeset godina kasnije, kako ti danas zvuči „Puzzle Shock“? Šta bi možda uradio drugačije, a šta ti je i dalje savršeno i ne bi dirao ni pod razno?

Ne verujem u frazu „moglo je bolje”, jer mi to oduvek zvuči kao naknadna pamet: da, sadašnji mi uradili bismo ovo i ono drugačije, ali u trenutku rada na bilo kom delu – to je bio maksimum snaga. A ovde je taj maksimum dao i vrlo lep rezultat, jer su se desile tri stvari koje su definisale dalji put. Desila se muzička sloboda, desio se dolazak ključnih ljudi u ekipu i desilo se prvo ozbiljnije „režiranje” tzv. priča-pesama.

Prvi put smo oformili bend i naš živi nastup promenio se zauvek; Dragoljub Marković Dr Dra producirao je taj album s mnogo ljubavi i posvećenosti, ohrabrio nas da izađemo iz modle žanra; Raid i Ministar Lingvista pridružuju se Neni i meni – i evo nas na okupu dve decenije kasnije. A ta forma „storytell” pesama, koja se na prvom albumu samo nazire, ovde dobija neuporedivo ozbiljniji pristup.

Kad sve to sabereš, dobiješ naš odgovor na čuvenu dilemu kako prebroditi „sindrom drugog albuma”, gde se lome koplja ko si/šta si: tako što ne pokušavaš da napraviš prvi album opet. Deo publike se naljuti, proglasi veleizdaju forme, tužno ali nužno a zauzvrat, otkriješ sebe i beskrajan neistražen prostor.

Album ima nekoliko pesama koje su postale veliki hitovi, ali postoji li jedna koja, po tvom mišljenju, zaokružuje ceo „Puzzle Shock“ i predstavlja ostale? Ona „jedna iznad svih“?

Čini mi se da publika veli ovako: najhitičnije su „Otkucaji” i „Pozerište”, a najlegendarnija „Sveti bes”. Ako npr. pogledamo te tri, super mi je što su potpuno različite i možda generalno definišu tri tipa naših pesama. Ugrubo rečeno, jer smo i iz tog kalupa u više navrata umakli ili gledali kako da ga izvariramo.

Da li ti je ostala neka anegdota, trivija ili posebna uspomena sa snimanja ili nastajanja pesama koju publika još uvek nije čula?

Kao što ti rekoh, svašta se tada odigralo prvi put, pristup je bio skroz drugačiji. Za „Sveti bes” je, recimo, zanimljivo da u prolog nisu ubačeni zvuci noći i vetra iz neke banke zvukova nego smo zaista izašli napolje, postavili dva mikrofona da hvataju noć, dok mi je treći bio u rukama – i to parče snimljeno je autentično tako kako i zvuči. Tako je započela naša navika da sve što možemo napravimo sami.

Sećam se da smo na sledećem albumu, umesto da prosto ubacimo zvuk lomljave stakla, doneli staklo u studio i snimali razbijanje (grizla nas je savest što smo, ako se dobro sećam, na drugom albumu ipak uzeli gotov zvuk te sorte). Takođe, deonica momka-osvetnika najpre je bila urlajuća; sedimo, slušamo, nešto nije u redu. Shvatimo šta je: junak priče ovo planira godinama, nije došao da viče; ova deonica treba da je ledena, kroz zube. Snimimo je tako, i stvar proradi  na takve momente mislim kad spominjem „režiju” priča-pesama.

I da, tu su nama nezaboravni „Geto” i „Kola”, dve parodije u koje nismo ređali vokalne semplove sebe samih u programu – nego smo ih prebacili na klavijature i bukvalno „odsvirali”, jednu strofu Dra, jednu ja – nasumičnim šaranjem po dirkama, kidajući se od smeha. Ima sijaset takvih priča, eto ideje: možda ih jednog dana zapišem.

Do tada, da spomenem: odabrane pesme s tih prvih albuma pojaviće se u dogledno vreme na dva vinila u izdanju Multimedije.