Prevodilac Marko Čudić o novom Nobelovcu: Krasnahorkai nije samo majstor mraka i ironične apokalipse

Profesor Filološkog fakulteta i prevodilac, Marko Čudić preveo je knjigu Melanholija otpora, koja je doživela i drugo izdanje, zbirku priča Ide svet, a učestvovao je i u redakciji prevoda romana Satantango.

Pored toga, pisao je i pogovore njegovim knjigama, tako da možemo reći da je on jedan od onih koji najbolje poznaju sama dela Krasnahorkaija.

Marko Čudić nam je otkrio nešto više o procesu prevođenja, izazovima i porukama koje je želeo da prenese čitaocima u Srbiji.

Krasnahorkai je poznat po svojim beskonačnim, složenim rečenicama i bogatom jeziku. Kako ste pristupili prevodu njegovog stila na srpski jezik, i koje ste izazove morali savladati?

– Neću reći ništa novo ako kažem: već samo čitanje tih rečenica u originalu predstavlja izazov i napor, zahteva potpuno učestvovanje čitaoca, totalno uranjanje u tekst. Tako je to sa svakom dobrom prozom, ali kod Krasnahorkaijevih vijugavih, pulsirajućih, virovitih rečenica to je uistinu osnovni čitalački imperativ. U suprotnom, teško je upiti, percipirati čak i osnovnu nit radnje, a kamoli nešto drugo.

Nemam običaj da od sebe pravim mučenika ili daleko bilo heroja, niti da opravdavam kašnjenje ili nepoštovanje rokova (koje sam od milošte u poslednje vreme, valjda da bih olakšao sebi muke, nazvao dedlajnovima), ali ako je prevođenje možda i najintenzivniji vid čitanja, onda je jasno pred kakvim se izazovom nalazi čovek koji pokušava da re-kreira njegova dela na drugom jeziku.

Na svu sreću, pre prevođenja Melanholije otpora, koju sam prevodio cele 2011. i 2012. godine, već sam imao određeno iskustvo s autorom koji piše takve beskrajne rečenice, istina sasvim drugačije, a to je Krasnahorkaijev prijatelj sa Palića, veliki umetnik Oto Tolnai, koji je preminuo ove godine. Tolnaijev žanrovski neodrediv, čudesni hibridni intervju-roman Pesnik od svinjske masti (čiji je prevod na srpski objavljen 2007. godine), iako u osnovi nefikcionalna proza, donekle me je u zanatskom smislu “udrilovao” na ovu vrstu izazova, i utrenirao me da držim koncentraciju koliko god dugo mogu. Najteže, ali i najizazovnije mi je bilo da savladam česte promene registra između naratorskog glasa i likova koji progovaraju u romanu.

Mislim da sam u drugom izdanju Melanholije otpora u dobroj meri uspeo da ispravim sva ona mesta gde sam možda preterao s upotrebom ili prenaglašavanjem određenih dijalektizama. Šta ćete, poneo me tekst. Nekim čitaocima se i u toj prvoj verziji to svidelo, a neki su to doživeli kao svojevrsnu desakralizaciju teksta. I mislim da su i jedni i drugi na svoj način bili u pravu.

U knjigama Krasnahorkaija prisutna je i jedna vrsta mučne, ali fascinantne refleksije o modernom društvu. Kako mislite da savremeni čitaoci u Srbiji doživljavaju ove teme?

– Krasnahorkaijev svet blizak je i meni samom. I sam sam odrastao u panonskom blatu i prašini. I kao što je Krasnahorkaijev rodni grad Đula u stvarnosti prilično lepa, sređena banjska varošica, tako je i moj rodni grad Senta u stvarnosti lep, živopisan gradić na Tisi, s divnim kejom, možda najlepšem u celoj bivšoj nam državi. Pa ipak, imam i ja svoje demone, i neretko sam i ja Sentu doživljavao kao tešku provinciju iz koje moram nekako pobeći.

Ali, ne može čovek pobeći od svoje mladosti, od svojih određujućih iskustava, od onih detalja koji su ga formirali kao čoveka, pa možda čak i kao umetnika ili, u mom slučaju, zanatliju s umetničkim pretenzijama. Želja da se obračuna sa svetom u kojem je formiran jeste možda i onaj impuls koji ga, pored, kako bi rekao Danilo Kiš, nezadovoljstva sobom i svetom oko sebe, tera na stvaralaštvo.

Možda bismo, sasvim džojsovski, u Krasnahorkaijevom srcu pronašli ne Dablin, već Đulu, ne znam, nisam siguran. Ali pošto je ta provincija i ta nedođija kojima je Krasnahorkai izgradio monumentalan epski spomenik u suštini vremenski i prostorno samo otprilike odrediva, ako bismo mađarska imena likova zamenili našim, verujem da bi taj, zapadnim čitaocima možda egzotičan svet, bio i nama i te kako blizak, podrazumevajući, gotovo kao da je napisan kod nas, na srpskom jeziku…

A pogotovo kad u sliku uđu i spoljašnjem posmatraču demonski vešti, ali i urnebesno smešni lažni proroci koji vuku naivne ljude za nos. Da i ne govorimo o kafani, prčvarnici, koja predstavlja agoru u kojoj se svi okupljaju i mrtvi pijani plešu (sotonin) tango ili opet mrtvi pijani izvode tačku s kretanjem nebeskih tela. Kakve kosmičke, metafizičke pretenzije u vrlo prozaičnom ambijentu!

Da li ste imali trenutke kada ste morali birati između potpune vernosti originalu i čitljivosti prevoda? Možete li dati primer takve situacije?

– Kako da ne. Navešću ovde samo jedan primer. Morao sam naći adekvatnu formulu za nezgrapan, loš mađarski jezik kojim Svaštar (Univerzalac) prevodi cvrkutanje jezivog Kneza ili Princa (tame), bića iz senke koje nijednom ne vidimo, samo ga čujemo kako cvrkuće o nekakvoj prekoj potrebi da se sve sruši kako bi se opet izgradilo (a šta je to ako nije aluzija čak i na biblijsku Apokalipsu).

U prvom izdanju Melanholije to sam rešio klasičnim metodom, upotrebom infinitiva, kao u filmovima o Indijancima, itd, ali sam onda u drugom izdanju to rešio malo drugačije, pokušao sam da manje koristim infinitive, a više pogrešne padeže i tome slično, i mislim da ovako dijalog deluje prirodnije, manje nategnuto. Drugim rečima: ljudi, čitajte samo drugo izdanje!

Dok ste radili na prevodu, da li Vas je neki deo njegovih dela posebno inspirisao ili iznenadio? Kako je to uticalo na Vaš rad?

– Jeste! Recimo, u knjizi priča Ide svet posebno me je inspirisala jedna priča koja je stilski totalno atipična, jer se cela sastoji od kratkih, stakato-rečenica koje deluju kao pucanj (a i reč je o ubici u ovoj priči, i o njegovom suđenju). Kada uđete u vrtlog krasnahorkaijevskih dugih rečenica, ovakva iznenadna promena ritma deluje zbunjujuće i na prevodioca, i potrebno je prebaciti se u neki sasvim drugi mod, a da to ipak i dalje zvuči kao Krasnahorkai…

Da li postoji poruka ili osećaj iz Krasnahorkaijevih dela koji želite da srpski čitaoci posebno osete kroz vaš prevod?

– Najvažnije bi mi bilo da osete strahovito dobar, na momente i doslovno jezivo dobar humor kojim su Krasnahorkaijeva dela natopljena. Jer Krasnahorkai nije samo majstor mraka i ironične apokalipse, apokalipse koju sam u jednom svom tekstu namerno nazvao apokalipsavanjem kako bih malo ozabavio nepodnošljiv mrak koji u čitanjima Krasnahorkaija u poslednje vreme nezaustavljivo prerasta u naporno opšte mesto. A i kako bih pokušao da ukažem na ironiju i autoironiju koju, na moju veliku žalost, kao da mnogi ne primećuju. Ako sam u tome bar malčice uspeo, super, biću ponosan na sebe.