Duboko verujem da je imaginacija ono što nas čini svevremenim, ako već ne besmrtnim. Područje duha pripada onim domenima u kojima ne postoji zastarelost ako je umetničko delo estetski zaokruženo, bez ostatka. Zato umetnik ne traži samo ono što je aktuelno u vremenu u kojem stvara, već se naslanja na sva prethodna estetska iskustva. A to ne znači da nužno nije i savremen. Jer originalnost nije instaliranje ideja, već veština iznošenja ličnog govora nasuprot bučnoj bujici svakodnevice. To su prve impresije koje čitalac ima kada uzme u ruke strip Fumija Obate „Tako se to desilo“ (Modesty stripovi, 2015), priči o porodičnoj tragediji koja iznenada otkriva unutarnju dramu u Japanki koja živi u Londonu.

„Tako se to desilo“ je priča koja je nastala kao produžena verzija kratkog stripa Going Back, koja je bila u najužem krugu za nagradu lista Obzerver za najbolju kratku grafičku formu 2010. godine. I već na tom koraku možemo da počnemo igru prepoznavanja sa ovim predloškom na različitim nivoima. Osnovna nit radnje vrlo je jednostavna: Jumiko je Japanka koja živi i radi u Londonu, u vezi je s Markom i godinama se prilagođava životu u Engleskoj. Iznenada saznaje da joj je otac umro i odlučuje da pođe u svoju domovinu. Susreće brata, prisustvuje kremaciji svog oca, posećuje majku koja odavno ne živi s njenim ocem i potom se vraća u London. Naizgled, horizont očekivanja je skoro sasvim ispunjen: asimilovani stranac preispituje sebe u susretu sa svojim korenima, gubitak oca pokreće porodična pitanja i pitanja o sazrevanju (u najpogodnijem dramskom obliku otac-ćerka), kulturološke razlike odlično služe da bi se izmestila tačka posmatranja i da bi se razvila dramaturška tenzija, a tu su i simboli No pozorišta i čitavo carstvo sugestivnog nijansiranja odnosa između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.

Ono što prvo upada u oči jeste izbor ženskog lika, ali sam Obata ima precizan odgovor na to pitanje. „Jednostavno, svih ovih godina upoznao sam više azijskih žena koje su došle u Evropu i bio sam opčinjen kritičkim stavom koji su imale u odnosu na društva u kojima dominiraju muškarci. Ovo je knjiga o njihovim pričama i stavovima, ali mislim da su na mene najviše uticali filmovi Kšištofa Kišlovskog. Njegovi ženski likovi pokazuju toliko snažnih emocija, a istovremeno bez sentimenta i sa odmakom od stvarnosti. Na njihovim licima video sam kako kontrolišu svoj bes i toga nikako nisam mogao da se oslobodim. Kad se osvrnem na svoj rad, vidim da sam pokušao da prikažem nešto slično“, kaže Obata u ekskluzivnoj izjavi za Danas. Ovaj segment potenciran je u poslednjem delu stripa u kojem Jumiko obilazi svoju majku, inteligentnu, nezavisnu intelektualku koja je napustila svog muža. Jumiko će u njoj naći inspiraciju za finalni postupak rušenja mizanscena oko sebe, uništavanja društvenog teatra u koji smo bačeni. Srećom, dah feminizma ovde se vidi samo u naznakama, jer je ipak glavni ton ono što se prelama u samoj junakinji. Važnije od toga biće da majka primećuje promene u svojoj ćerki, no Jumiko ističe kako je svesna toga, ali da traži u sebi onu nepromenljivu nit. Bez obzira na moć promena, Jumiko traži konstantu svog života. I to je ključno za razumevanje poetike ovog stripa. Svaki čovek sledi konstantu svog trajanja, a zajednica se temelji na svojoj. Svako je društvo konzervativno radi sopstvenog trajanja. Zato iznalazi zakone i norme. I engleska i japanska kultura formalizovane su i na nivou svakodnevnih rituala poput ispijanja čaja. Zajednica voli kad svako ćuti i nađe svoje mesto, kad ne traži promenu sistema i ne iznosi unutrašnji nemir. Malo je reči u ovom stripu. Čak i kad govori o odnosima između likova, Obata u stripu koristi dodir između likova, raspored figura u prostoru i pokret radije nego rečenice. Ta usporenost, zakočenost pri otkrivanju osećanja sazreće u upotrebi lika iz No pozorišta. Taj lik javlja se najpre u Jumikinom prethodnom odlasku u Japan, kad je bila mlađa i kad je osetila snagu svog porekla, odnosno moć kontrolisanja same sebe. Simbolička predstava lika iz No teatra biće upravo to – samokontrola. Narednog puta, ovaj lik pojaviće se kao halucinacija za vreme bdenja i predstavljaće sukob između ukočene estetike tradicionalnog pozorišta skrivenog iza maske i nemira koji Jumiko obuzima iznutra. To je sukob između sila koje nas ometaju pri kontrolisanju hodanja po konstanti našeg života i samokontrole. Tenzija će dostići vrhunac u trenutku kada će ovaj lik projuriti scenom Jumikinog života u kojem će ona priznati ocu da se udaje u drugoj zemlji, u trenutku kada će dodirnuti njegovo hladno, beživotno čelo. Kremacija tela njenog oca biće istovremeno i vatra njenih emocija. Konačno, No teatar pokazuje svoje pravo lice: on je okoštani simbol kodifikovanog ponašanja, norma koju nameće jedna kultura i u kojoj pojedinac/glumac nužno postaje deo čvrste, nepromenljive strukture. I tada, kada Jumiko gura glumca sa scene, ona shvata da time nužno ruši čitav poredak No pozorišta, čitavu iluziju, sva svoja snoviđenja. Jumiko se potom budi i otkriva da ruševine starog sveta postaju i ruševine njene samoće. Na kraju, imaginarni otac negde u planinama više ne razgovara s njom, jer je ona odrasla i u stanju je da sama donosi odluke.

Šta to znači? To znači da se igra rituala kod Obate pretvara u ritual igre. Za njega je analiza formalnog, društveno normiranog ponašanja ona koja vodi u njeno razbijanje, ali traži i njeno ponovno sklapanje na drugačiji način. Baš kao što jedan bivši crtač manga stripova povezuje svoja iskustva sa francuskim stripom čiste linije. Grafički naboj pak Obata nalazi u tenziji između čiste linije i boja, jer se najčešće ne poklapaju – boja je često prikaz senke. I ta disparatnost linijskog i koloritnog sveta odgovara poetici ovog stripa, jer linija predstavlja ono što ograničava prostor, a vodena boja razlivenost unutrašnjeg sveta.

Zato treba primetiti da je Obata zagovornik konstrukcije. On je vrhunski ambasador strukture. Rušenje No pozorišta nije raskidanje sa prošlošću, već odbijanje da se čovek prikloni samo jednoj kulturi. Čovek ne sme da dozvoli da ga proguta poreklo ili da ga poreklo prati kao moć koja će ga učiniti nepokretnim i neučinkovitim. Naprotiv, čovek je složenica i to treba da nauči da koristi. Čovek je priča za sebe upravo jer je strukturalan. „Pošto radim na fakultetu, zbog svojih predavanja moram da se bavim strukturom i logikom. Ali strukturu nužno treba da poznajete i kad je u pitanju apstraktno izražavanje. Obe vrste bavljenja strukturom veoma me privlače i mislim da kreativni um zahteva poznavanje i jednog i drugog. U Velikoj Britaniji postoji mnogo različitih muzičkih tokova, a u Japanu nasilni manga stripovi i razvijena industrija seksa. I jedno i drugo predstavljaju odgovore na zabrane i norme ponašanja i svaka od njih utiče na jedinstveni razvoj društva. Za stvaranje vrednih umetničkih dela potrebna su vam oba pola“, kaže Obata za Danas.

Jumiko na kraju skida masku sa bezimenog glumca. Skidanje maske dobro je poznat motiv. Maska je simulakrum lica koji nas štiti od slabosti i prolaznosti. Njena čvrstina je ogledalo višeg poretka, onog koji se ne menja i koji je izaslanik večnosti. Ali ovde postoji jedan važan trenutak. Naime, kao što glumac u No pozorištu mora da zaboravi na sebe i bude samo znak-grimasa, tako i autor stavlja svoje delo između sebe i čitalaca. Strip je jedna vrsta maske. Strip je maska koja stoji između realnog i imaginarnog, strip je maska na kojoj se očitavaju odrazi stvarnosti i prosevci nutrine. Dakle, postoji jedan poseban obrt u životu maske. Bačeni u teatar sveta, mi stavljamo masku na lice kako bismo se prilagodili okolini i bivstvovali u njoj. U trenutku sazrevanja, skidamo masku jer ne želimo da se poistovećujemo sa nametnutim obrascima, onim koji nas guše, koji ne odgovaraju našim shvatanjima i talentima i koji nas sprečavaju da se izrazimo. „Mislim da je moj aktuelni fizički oblik neka vrsta maske namenjena spoljnom svetu, a da su crteži i stripovi čistiji iskazi mog bića. Poput Jumiko i njenog odnosa prema No pozorištu, mi smo prinuđeni da igramo određene uloge u susretu s prijateljima, kolegama i rodbinom nasuprot onoga što zaista hoćemo i osećamo, pa ponekad poželimo da pobegnemo od svega toga. Zato sam više hteo da o tome govorim u ovom stripu, nego da jednostavno upoređujem različite kulture“, kaže Fumio. Ali, nakon toga, kada se okrećemo kreativnom procesu, mi stvaramo delo koje ima sve funkcije jedne maske. Ovog puta, maske umetničkog dela otkrivaju svoje norme i uče nas da ih stvaramo na ličnom nivou. Jer, svaka poetika predstavlja skup ličnih pravila, kako u delu, tako i u životu. Etička pitanja otuda nužno postaju i estetička. I tako se to dešava.

Između mange i francuskog stripa

Fumio Obata rođen je u Tokiju. Crtao je od malih nogu i odrastao je u kulturi manga i anime stripova, a od 1991. godine živi u Velikoj Britaniji. Studirao je u Glazgovu, a master studije nastavio na Kraljevskom koledžu umetnosti u Londonu. Od 2003. do 2008. godine Obata se bavio i animacijom, a 2008. boravio je kao gostujući umetnik u Angulemu, što je bio dokaz da je upućen u francusku školu stripa, pa i u evropski strip. Poslednjih nekoliko godina predaje i gostuje kao predavač u raznim školama animacije, stripa i kurseva za ilustrovanje knjiga za decu. Od umetnika koji su uticali na njegov stil i sazrevanje, Obata ističe Pola Klea, Osamu Tezuku i tandem Fudžiko Fudžio, kao i Kristofa Blena i Esela Aristofana.