Mesečnica zatvaranja: SKC treba vratiti iz istih razloga zbog kojih treba vratiti i otetu državu

Studenti koji su oko pet meseci boravili u Studentskom kulturnom centru, tim povodom su u subotu ispred zgrade razvili platno sa natpisom „Degenerična umetnost“.

Natpis komentariše aktuelnu izložbu Pogled u budućnost, kojom nadležni pretenduju da prikažu studentsku blokadu kao degradaciju društva.

Ipak, deceniju pre nego što su studenti u blokadi, ovog februara ušli u zgradu SKC-a, prostor je gubio svoju svrhu.

Sedamdesetih i osamdesetih bio je kultno mesto, ali je i nakon avangardnog i novotalasnog perioda cirkulisao život u njemu, da bi poslednjih petnaestak godina taj život u potpunosti zamro.

Oslobođenjem SKC-a studenti ne samo da su taj život ponovo probudili, oni su prostor uveli u svoju renesansu.

Za manje od pola godine Oslobođeni SKC je napravio revoluciju na sceni unošenjem novih ideja, organizacijom izložbi, filmskih projekcija, koncerata, svirki i drugih programa značajnih po kulturu maldih.

KOIKOI: Oslobađanje SKC-a je otvorilo novo poglavlje

– Godinama unazad se postavlja pitanje: zašto kultni prostor kao što je SKC ne pripada onima zbog kojih postoji? Zašto bendovi ne sviraju tamo gde im je mesto? Zašto se dovijamo svaki put kada želimo da organizujemo koncert? I tako dalje… A onda se desilo oslobađanje tog istog SKC-a od strane studenata, koji su pokazali veliku hrabrost i entuzijazam da najdivniji prostor u gradu opet dobije smisao – kaže za Danas Emilija Đorđević iz benda KOIKOI.

Prema njenim rečima, SKC je mesto koje je na neki način formiralo muzički ukus prethodnih generacija, a ujedno i želju da i sami naprave bend, pa im je poziv da sviraju tamo probudio ogromnu radost.

Upitana za najjači utisak, Ema izdvaja nivo samoorganizovanosti i predanosti kojom odiše ekipa okupljena oko njega. Oni su, kaže, za taj prostor u ovih par meseci uradili neuporedivo više nego bilo ko u poslednjih 15 godina.

– Oslobađanje SKC-a je definitivno otvorilo jedno novo poglavlje i dalo novu nadu celoj muzičkoj sceni i kulturi generalno. Nažalost, živimo u okupiranoj zemlji u kojoj bilo koja dobra inicijativa biva obesmišljena ili ne dobije šansu da zaživi jer nekome to ne odgovara – ukazuje Đorđević i poručuje: Borba za SKC i sve javne prostore koji pripadaju građanima tek je počela i dokle god ne budu slobodni i nezavisni, nećemo odustati.

Šajzerbiterlemon: Borba do poslednjih atoma snage

Na pitanje koji je značaj imao Oslobođeni SKC po scenu, Jovan Sibinović iz grupe Šajzerbiterlemon kaže da je prvi događaj kojem je prisustvovao u Oslobođenom SKC-u bio koncert nekoliko neafirmisanih mladih bendova, čiji su članovi uglavnom studenti ili čak đaci srednjih škola. Interesovanje je bilo takvo da su se mnogo pre početka samog događaja formirale beskrajne kolone ispred ulaza i da značajan broj ljudi nije mogao da uđe zbog popunjenosti prostora.

– Dakle, brojni neafirmisani mladi bendovi su u Oslobođenom SKC-u privukli daleko više publike nego što bi na svojim koncertima privukla većina kultnih domaćih bendova koji su na sceni decenijama. Ovakav scenario se ponavljao na velikom broju događaja u Oslobođenom SKC-u i, što je najvažnije, većinu publike činili su studenti i srednjoškolci. Sve ovo govori o tome koliko je Beogradu potreban ovakav kulturni prostor i koliko bi omladinska kultura mogla da zablista ukoliko bi se ovakve stvari sistemski podržale – zapaža Sibinović, pojašnjavajući da  iako je reč o underground kulturi – ne treba zaboraviti da je kvalitetna alternativa, jedan od osnovnih preduslova za kvalitetan mainstream.

SKC je, dodaje muzičar, nekada bio epicentar kulturnog života jednog grada, a studenti su za vrlo kratak period pokazali da on to ponovo može da bude. Zato je važno, primećuje Sibinović, vratiti ga, iz sličnih razloga zbog kojih je bitno da se vrati oteta država.

– Studenti koji su oslobodili SKC, kao i većina građana ove zemlje, suočili su se sa sistemom kome su institucije bitne samo radi koristi vladajuće elite. Njih ne zanima stvarna namena SKC-a, već samo njihove fotelje i korist, a način na koji do krajnjih granica izvrću realnost preko svojih propagandnih glasila zaslužuje isključivo prezir i beskompromisnu borbu do poslednjih atoma snage – ukazuje Sibinović.

Vraćanje SKC-a, smatra muzičar, podrazumeva iscrpljenje do krajnjih granica, dok u realnosti velika većina nije u stanju da se istinski žrtvuje. U toj borbi mora se istovremeno ostati i strastven, ali i mudar.

– Suočavamo se sa režimom koji je do temelja zatrovao svaku poru društva. SKC, kao i sve drugo što bi trebalo osloboditi, može da se vrati samo u slučaju nedvosmislenog poraza ovog režima i lustracije svih njegovih predstavnika. Naravno, taj poraz bio bi samo početak potencijalnog ozdravljenja jednog potpuno razorenog društva, kome će i u najboljem mogućem scenariju biti potrebne decenije da izgradi neki novi, pravedniji sistem – zapaža Sibinović i dodaje: S obzirom na to da je kultura ogledalo društva, bilo bi veoma važno da vraćanje SKC-a bude jedan od prvih koraka u tom ozdravljenju.

– Došli smo do tačke u kojoj je SKC, kao i sve drugo što je oteto, važno vratiti da bi život u Srbiji uopšte imao smisla – kaže Sibinović za Danas.

Upitan da podeli utiske sa nastupa, muzičar naglašava da je bila velika čast doživeti tu neponovljivu energiju i na neki način biti deo istorije.

– Ne samo da nam je taj nastup puno značio, nego je i čitava ekipa koja je organizovala te koncerte svojim trudom i entuzijazmom učinila da svaki deo tog iskustva bude pravo zadovoljstvo. Ipak, deluje da su ti momenti provedeni još važniji, jer smo imali prilike da vidimo jednu autentičnu, iskrenu energiju mladih ljudi, koji su bili spremni da posvete svoje živote oživljavanju jedne institucije kulture. Ti ljudi su za pet meseci organizovali stotine raznovrsnih kulturnih programa, koji su privukli ogromno interesovanje neke nove, mlade publike – podseća Sibinović.

Tokom svih tih događaja, primećuje, SKC je vrveo od života. Ponovo je pokrenut SKC radio, sobe su bile prepune, formirale su se ideje, uspomene i prijateljstva.

– Naravno da ništa od toga nije bilo savršeno i nije uvek bilo čisto i uredno. To je bio autentičan životni prostor, sa svim svojim vrlinama i manama, u kome se za taj kratak period oslobodila jedna ogromna količina energije i u kome je postignuto nešto što je delovalo potpuno nestvarno u najpozitivnijem mogućem smislu. Uprava okupiranog SKC-a to niti može, niti želi da razume, i zato sa njima ne može da se razgovara. Protiv njih se treba samo boriti do kraja – poručuje Jovan Sibinović.

Proto Tip: Prostor u srcu grada zjapi prazan

Nikola Čučković iz benda Proto Tip misli da bi se pravi značaj Oslobođenog SKC-a video tek kroz neko vreme, ali da je i ono čemu su posetioci prostora svedočili dovoljan uzorak da ga naslutimo.

– Ekipa je super radila program, nisu zvali samo afirmisane bendove i nije bilo povlađivanja ukusu najšire publike. Mnogo je srednjoškolskih i studentskih bendova zasviralo pred punom salom, na velikoj bini, a to je valjda i poenta jednog takvog prostora – uviđa Čučković.

Njegova generacija, kaže, nije zakačila SKC i Akademiju, ali ima svest o tome od kakvog su značaja ta mesta bila za formiranje duha Beograda, rokenrol i kontrakulturu uopšte. Nešto slično bio je i Bigz, dodaje on.

– Važno je da postoji prostor čija uređivačka politika ne bi bila profiterska, već bi bio otvoren za sve, a posebno bendove i umetnike koji tek počinju. Potresno je da jedan takav prostor, sa takvom tradicijom, u srcu grada zjapi prazan – primećuje Čučković.

Njemu je u SKC-u jedan od najznačajnijih nastupa bio koncert Discipline Kičme iz 2014, a slušao je priče o koncertima Azre, Pixiesa, Nico, Prti Bee Gee-a…

– Ja sam zapravo kao klinac maštao da ću jednog dana svirati koncert u velikoj sali SKC-a. Jako sam zahvalan što sam to doživeo, jer stvarno u onoj sali osećaš veličinu i značaj tog mesta – kaže Čučković za naš list.

Gazorpazorp: Nasleđe i deo istorije rokenrola

Jasmin Rastić iz sastava Gazorpazorp primećuje da je Oslobođeni SKC važan jer je davao priliku mladim bendovima da sviraju pred velikim brojem ljudi, i to baš mladim, novim bendovima, studentskog i srednjoškolskog uzrasta.

– Svako ko je hteo da svira mogao je to da uradi. Većina klubova u Beogradu funkcioniše komercijalno i onda nije uvek lako doći do termina i prostora ako ste bend koji tek počinje. Neprofitni SKC bio je sjajan za njih – primećuje Rastić.

On dodaje da SKC nosi sa sobom nasleđe i deo istorije rokenrola u Beogradu, i da publici i izvođačima ova simbolika znači, pa su ljudi rado posećivali koncerte i publika je rado dolazila.

– Bitno je da postoji neprofitni prostor gde neafirmisani umetnici mogu da nastupaju, izlažu i delaju. SKC je, dok sam ja odrastao, bio maltene bez programa – program koji se tamo uglavnom odvijao nije zanimao niti doticao omladinu. Kako je oslobođen, SKC je bio krcat svakog vikenda – podseća Rastić i dodaje da je koncert Gazorpazorpa u SKC-u bio propraćen opuštenom atmosferom u organizaciji mladih ljudi, bez stegnutosti.

– Voleo sam tamo da provodim vreme, a najveća vrednost toga su ljudi koji bi se okupili – uviđa Rastić za Danas.