„Sa radošću više od pola veka trčim svoj maraton i pumpam“: Milan Caci Mihailović gospodin glumac i dobri duh pozorišta na predstavljanju svoje monografije

Knjigu su priredili Ivan Mišić i Predrag M. Popović, a izdavač je Narodno pozorište Timočke krajine – Centar za kulturu „Zoran Radmilović“ iz Zaječara.

„Milan Caci Mihailović je Beograđanin. Diplomirao je glumu 1972. godine u klasi profesora Milenka Maričića“, rečeno je na početku predstavljanja monografijie, kao i da je bio najpre stipendista Narodnog pozorišta u Beogradu da bi zatim prešao u Atelje 212 na poziv Mire Trailović u kojem je bio od 1972. do odlaska u penziju 2014. godine.

Od 2009. godine Caci je član Udruženja kniževnika Srbije.

Monografija „Maraton“, kako priređivači navode, knjiga je „o književniku koji je stvorio u spomenare jedinstvene spomenike onima koji su pisali i koji pišu istoriju srpskog teatra“.

„Ovo je knjiga o pesniku i ljubavi, o odanosti svom pozivu, vernosti glumačkoj porodici, Ovo je knjiga o dobrom duhu pozorišta, izuzetnom partneru, sakupljaču snova i uspomena, zaljubljeniku glumačke alhemije, ponosu svoje lepe i teške profesije, o velikom i retkom dragom kamenu u svetu glume i umetnostima, o gospodinu glumcu Milanu Caciju Mihailoviću.“

Rečeno je i da monografija „Maraton“ ima nekoliko poglavlja.

U poglavlju „O sebi“ Caci piše o važnim trenucima iz svog života, od rođenja do danas; u poglavlju „O njemu“ čitamo ono što su o Caciju zapisali glumci, reditelji, dramski pisci, kritičari, poneki profesor, lekar, pesnik, novinar.

U poglavlju „O njima“ prikupljeni su tekstovi o ljudima o kojima je Caci pisao u LUDUS-u, Teatronu, Politici, Razvitku, u Povelji itd.

U poglavlju „Za njih“ su pesme.

Sledi poglavlje „Knjige“ gde su recenzije pesnika, kritičara, dramskih pisaca, novinara o Cacijevim knjigama.

Poglavlje „Uloge“ obuvata podatke o preko hiljadu uloga.

Teatrolog i pozorišni kritičar Aleksandar Saša Milosavljević rekao je da je Caci poznat, razume se, kao glumac, ali i kao glumac koji piše o drugima, ali tako da ništa o sebi ne kaže.

„Svi mi kad pišemo o drugima, uglavnom, pišemo o sebi“, rekao je Milosavljević, ističući da on ne zna nikoga ko je pisao o drugima, kao što je to Caci često i ustrajno činio u spomenarima, a ko je uspeo da o sebi ništa ne kaže ili barem da se drži skroz u pozadini i u senci, i da scenu, u ovom slučaju literarnu, prepusti onima koji su tema njegovih tekstova.

Kada je, kako je rekao, došlo vreme da Caci piše o sebi, napisao je knjigu u kojoj nas kao u svakoj starovremenskoj literaturi uvodi o priču o sebi pišući o svojoj porodici iz koje je potekao i koja je uticala na njega.

„A onda piše i o svojoj porodici, o svojoj supruzi, sinovima, unučićima i tek onda nas uvodi u ono što je tema njegovog života a to je pozorište. Piše o tome kako se zarazio glumom, kako je recitovao, kako je ulazio kroz ta tek malo odškrinuta vrata u svet glume. Piše o svojim profesorima i onda dolazimo do Ateljea 212“, naglasio je Milosavljević dodajući da u ovom delu Caci piše o Miri Trailović, Zoranu Radmiloviću i svim onim glumcima koji su ispunjavali scenu Ateljea 212 i koji su presudno definisali ono što se odnosi na duh Bifea Ateljea 212, a tu nisu bili samo glumci, podsetio je. Milosavljević.

Prema njegovim rečima, čitajući upravo taj deo knjige shvatio je da Caci otvara vizuru na treću porodicu, kojoj ravnopravno pripada kao i onim prethodno navedenim, a to je porodica pozorišta.

„A ko je Caci? Caci je čovek čija knjiga ne nosi slučajno naslov ‘Maraton’ jer ne treba vam neko veliko teatrološko iskustvo da prepoznate mladog glumca koji stupa na scenu i savršen je ali u nekim elementima njegove prve uloge već osećate da je on sprinter“, kazao je Milosavljević dodajući da je od još Bate Stojkovića naučio da proceni kad je glumac „kratkoprugaš“.

Na drugoj strani su, kako kaže, maratonci koji čine suštinu pozorišta, kojima pripada Caci i kojeg ne vidi kao nekog ko se umorio ni od glume, ni od pisanja.

O Milanu Caciju Mihailoviću nadahnuto su govorile i glumice Vesna Čipčić, Tanja Bošković, Anja Alač Josifovski koja je čitala Cacijeve pesme.

Govorio je i reditelj Marko Misiriča, Vlada Đuričić, direktor Narodnog pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović“ i dramski pisac i nekadašnji direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu NP Mija Ilić.

Na samom kraju događaja Milan Caci Mihailović se zahvalio svima koji su govorili, gospodi je poklonio bocu rakije, a damama cveće a potom rekao da ga je u leto 2022. godine obradovalo posebno priznanje – nagrada na Međunarodnom festivalu sportskog filma na Zlatiboru za glumački maraton duži od pola veka.

„U drami ‘Žanka’ Mije Ilića velika srpska glumica kaže: ‘Život je radost i pozorište je radost zato što liči na život’. Eto, i ja sa radošću više od pola veka trčim svoj maraton i pumpam“, poručio je Milan Caci Mihailović.

Beleške sa preciznom poentom

Saša Milosavljević napomenuo je da postoji čitava škola u teatrologiji koja se jako protivi anegdotama zbog toga što se smatra da one remete naučnu vizuru onoga što je teatar danas.
„Ali da tih anegdota nema o Čiča Iliji Stanojeviću, Dobrici Milutinoviću, Milivoju Živanoviću, Žanki Stokić, mi o tom periodu naše važne istorije teatra ne bismo ništa znali. S druge strane, kad čitam današnje osvrte i kritike nisam siguran da će kroz 50 godina nešto suvislo iz te literature saznati budući čitalac. Čitajući Cacijeve beleške tako duhovito napisane, pametno ispričane sa uvek preciznom poentom – itekako će budući čitalac moći da prepozna duh ovog vremena, atmosferu u kojoj je funkcionisalo naše pozorište i mislim da će ih kroz ove tekstove možda i zavoleti“, zaključio je.