Andreju Nosovu nagrada Ljubomir Muci Draškić

Direktorka Ateljea 212 Gordana Goncić podsetila je da to priznanje nosi podnaslov “Glumci svom reditelju”, a ustanovljeno je pre 20 godina u znak sećanja na velikog reditelja i dugogodišnjeg upravnika Ateljea 212 Mucija Draškića.

“Nagradu bijenalno dodeljuje glumački žiri za predstave sa beogradskih scena koje nastavljaju Draškićevu rediteljsku poetiku, a ona ukratko glasi – uspostavljanje ili, kako bi on rekao, vaspostavljanje igre“, izjavila je Gordana Goncić.

Plaketu s likom Draškića, rad vajara Zvonka Novakovića, i unikatnu diplomu, rad slikara Ljubisava Milunovića, uručila je Nosovu predsednica glumačkog žirija Svetlana Ceca Bojković.

Predstava prema tekstu kosovske autorke Doruntine Baše bavi se sudbinom žene kojoj su u ratu, u krvavom raspadu zemlje, pobili porodicu i koja negde u egzilu, sama u svom neprebolu, čeka sopstveni kraj.

“Na izuzetno mudroj i sofisticiranoj dramaturgiji Doruntine Baše, nadgrađuje se u režiji Andrej Nosov u definitivnom umetničkom oblikovanju ove potresne priče, u koju se ugrađuje i sjajan glumački tim, na čelu s Mirjanom Karanović, uz Svetozara Cvetkovića i Albana Ukaja, kao i glasovi porodice koja dolazi na rođendan glavne junakinje (Sadike) drame – porodice, koja više ne postoji, ali živi u njenoj duši”, ističe se u obrazloženju žirija, koje je pročitala Svetlana Bojković.

Žiri skreće pažnju i na audio doživljaj koji “doprinosi umetničkom dometu predstave, jer se tako, kao i kroz glumačku igru, dostiže domet dokumentarnosti, što smatramo vrhom glumačkog i pozorišnog umeća”.

“Kroz ovu predstavu, gde je tehnika uspela da sjajno posluži umetničkom činu, kroz potresnu priču, bez trunke otužne patetike, kroz odjeke smeha, šale, humora i pesme iz punoće nekadašnjeg života, koji više na postoji, reditelj i glumci nas vode do čiste i duboke katarze, u kojoj se, kao gledaoci, suočavamo sa sobom. Tako se u nama budi ono najbolje ljudsko i tako se pročišćavamo”, naveo je žiri.

Prema oceni žirija, Sadika Mirjane Karanović u njenoj maestralnoj igri je žena iz Srebrenice, a priča je univerzalna, jer govori o svim nedužnim žrtvama u ratovima ovog sveta, žrtvama koje nisu poginule na bojnom polju, nego su, kao goloruki ljudi poubijani.

Priča je o njima i o najstrašnijem ljudskom gubitku onih koji su, ostajući bez njih, preživeli…

“Nažalost, danas, u ovome svetu, katarza u pozorištu je sve ređa, a potrebna je više nego ikada”, istakao je žiri čiji su članovi bili Isidora Minić i Milan Caci Mihailović.

Andrej Nosov je zahvalio žiriju na nagradi, a celom Ateljeu 212 na tome što čuva baštinu i brine da se ona ne zaboravi, napominjući da je i drama “Njih više nema” na svoj način borba protiv zaborava.

“Hvala i glumcima koji su zajedno sa mnom ušli u taj projekat, što su verovali da u tom malo drugačijem izrazu možemo da ispričamo ovu priču, a posebno hvala dizajneru zvuka Nikoli Eriću”, naveo je Nosov i dodao da je nagradu već dobio na premijeri, kada je “gledao svoju, našu predstavu”.

“Tema predstave je užasno važna. Mislim da je mnogo važno da u Beogradu, u ovom našem velikom i lepom gradu, postoji prostor da se sećamo drugih i prostor da razumemo da patnje drugih jesu deo našeg sećanja. Kad kažem drugi, to smo i mi, svi smo nekad bili zajedno. Ne smemo da zaboravimo da i danas više od 3.000 ljudi čekaju informaciju šta se dogodilo s njihovim najbližima”, izjavio je Nosov.

Svetozar Cvetković je rekao da “i glumci u ovoj predstavi doživljavaju emotivnu katarzu”.
Prisetio se da je Nosova upoznao pre 12 godina kada je igrao u njegovoj ispitnoj predstavi “Hinkeman”, koja je “postigla veliki uspeh i bila za to vreme vrlo inovativna”.

“Ceo njen mladi ansambl je u narednom periodu napravio nešto vredno poštovanja, jer su u startu imali tako hrabrog inovativnog, bezobraznog i duhovitog reditelja kao što je Nosov”, rekao je Cvetković.

Ta drama Vuka Boškovića izvođena je na sceni Studio JDP-a, a Hinkemana je igrao Milan Marić.

Cvetković, koji je glumačku karijeru započeo u Ateljeu 212, gde je kasnije bio i upravnik, izrazio je zadovoljstvo što je “došao u Atelje u trenutku kada je Muci tu bio neko ko je držao Miri Trailović ruku na ramenu i koji je kasnije preuzeo vođenje pozorišta u puna tri mandata”.

“Zvao me je terenski inspicijent, jer sam voleo da sedim pored njega i gledam šta radi. Bio sam mlad i mogao sam da upamtim i prenesem poruke, trčao sam okolo i pomagao da te svoje inovativne, superiorne, bezobrazne i duhovite režije dovede do vrhunca, da te predstave igramo decenijama i da ih publika i danas pamti”, kazao je Cvetković, piše portal SEEcult.org