Milo Rau za Danas o poseti Kijevu: Čupanje Rusije iz naših grla

U autorskom tekstu Milo Rau piše o tome kako se našao u Kijevu u trenutku jednog od najtežih vazdušnih napada. Tekst prenosimo u celosti u nastavku:

Prošle subote brojni evropski mediji izvestili su o jednom od najtežih napada na Kijev ruskim raketama i dronovima u proteklih nekoliko meseci. To bombardovanje proveo sam u skloništu za vazdušnu uzbunu hotela Ukrajina, izgrađenom 1961. godine sa pogledom na Majdan – čuveni trg na kom su se odvijale ukrajinske revolucije.

„Minus četiri je ukrajinski raj“, našalio se moj producent kada sam stigao na glavnu železničku stanicu, aludirajući na čuveni bunker četiri sprata ispod mog hotela, gde se ljudi okupljaju na paletama nakon što padne mrak.

Povod mog putovanja bila je dodela ukrajinskih pozorišnih nagrada, kao i opera koju planiram sa nekoliko ukrajinskih institucija. Jedva da je ijedna od nominovanih predstava — potpuno luda neo-opera pod nazivom „Gaia 24“, veličanstveno izvedeni „Makbet“ ili „Toska“ u Narodnoj operi — mogla biti odigrana do kraja.

Sirene za vazdušnu uzbunu u Kijevu su gotovo podjednako izvesne kao i zvono za pauzu nakon što padne mrak. Međutim, sve predstave bile su rasprodate, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji koju sam posetio poslednjih godina. Pozorišne karte su toliko tražene u Kijevu da se prodaju i na crnom tržištu.

Nemoguće je ne diviti se Ukrajincima zbog njihove pribranosti i hrabrosti, dok bivaju suočeni sa ruskom agresijom – i rastućom evropskom ravnodušnošću. Što se Kijeva tiče, ovde važi pravilo koje sam uočio u mnogim drugim kriznim područjima: kada teror postane deo svakodnevnog života, preovladava gotovo svečano slavljenje normalnosti. Kijev je iznenađujuće živ: prelepa metropola prepuna crkava, pozorišta i restorana.

A što se tiče Trampovog potpuno nerealnog i istorijski neupućenog mirovnog plana – Ukrajinci ga shvataju otprilike onako ozbiljno kao što su nekada shvatali najave sovjetskih vladara. To je slobodan i ponosan narod koji, čak i usred brutalnog rata, nastavlja da se bori za demokratiju i izlazi na ulice protiv korupcije svojih elita – najbolji pokazatelj da nezavisnost Ukrajine nije kupljena po ceni unutrašnje poslušnosti.

Pozorište u Kijevu nije ono koje se bavi jednostranom propagandom. Zašto bi? Ono je političko iz nužde: već samo zato što se odvija i nije zabranjeno, kao u svim gradovima koje je Rusija već okupirala. Ali do koje mere se odbacivanje svega što je rusko ukorenilo, jasno se vidi u debatama koje se odvijaju uz same predstave.

U jednoj od njih razgovaram sa Olenom Apčel, koja je jednom prilikom kustosirala Berlinske pozorišne susrete (Berliner Theatertreffen) pre nego što je otišla na ukrajinski front kao vojnikinja. Oleninu majku ubili su Rusi, njeno selo je uništeno. Jedan vojnik je vršio nuždu po odeći njenih roditelja i ostavio uvrede na zidu kuće sopstvenim izmetom.

Zaista je teško razumeti zašto ruski kolonijalni rat za istrebljenja Ukrajinaca nije doveo do jasnog političkog i vojnog odgovora u Zapadnoj Evropi. Evropa, razumljivo, želi da se rat završi – ali ne shvata da to ne znači ništa manje nego rasprodaju Ukrajine i same ideje o Evropi.

Jer sve ozbiljne geopolitičke analize jasno ukazuju na jedno: ako EU i NATO prihvate mirovni plan, koji podrazumeva etničko čišćenje na ustupljenim teritorijama, kao u slučaju Olenine porodice, onda oni ne prodaju samo suverenitet Ukrajine i živote stotina hiljada Ukrajinaca, već i mir u Evropi.

„Pomiritelj je onaj koji hrani krokodila nadajući se da će ga pojesti poslednjeg,“ rekao je svojevremeno Čerčil kada je Engleska želela da se pomiri sa Hitlerom nakon pobede Vermahta nad Poljskom – neposredno pre nego što je i sama bila napadnuta.

Ali ko je ta „Rusija“? Osamdeset posto ljudi u Rusiji podržava rat. Meni, koji sam intenzivno radio na moskovskoj disidentskoj sceni do svog proterivanja 2013. godine, teško je da to prihvatim: problem nije moskovska „upravljačka demokratija“, već imperijalna Rusija, duboko usađena u umove i duše ljudi – u krajnjoj liniji svih ljudi, u Moskvi kao i širom Evrope.

Jedne večeri bio sam gost umetnika Nikite Kadana, koji je predstavljao Ukrajinu na Venecijanskom bijenalu. Njegov atelje smešten je visoko u montažnoj zgradi na magistralnom putu koji vodi ka Poljskoj. Noću, kroz velike prozore mogu se videti eksplozije dronova i projektila.

Nikita se samo može nasmejati obožavanju „disidentskih“ ruskih umetnika i političara – od kojih su mnogi u poslednjih 15 godina pobegli u Pariz, Beč, Berlin, Brisel ili Stokholm, a koji su već bili moji prijatelji u Moskvi: „Šta su oni zapravo uradili protiv Putina?“ Dodaje: „Evropska vera u liberalizaciju Rusije je toliko puta zapravo otvorila put Putinu i vrlo verovatno će ga iznova i iznova otvarati.“ Ova rečenica se ovih dana često može čuti u Kijevu.

Iznenadila me je duboka delegitimizacija ruske kulture među mojim ukrajinskim prijateljima. Jedan od javnih panela na kojima sam učestvovao pretvara se u svojevrsno suđenje, gde se moja saradnja sa kustosima i umetnicima koji su pobegli iz Rusije proglašava svojevrsnom kolaboracijom. „Ako žele da dođu u Ukrajinu i bore se rame uz rame sa nama, veoma su dobrodošli“, kaže Olena. Nisu to neki ozlojeđeni, državni kulturni radnici iz provincije, već studenti umetničkih škola, feministkinje, umreženi kustosi – zapravo uobičajeni osumnjičeni kada se govori o međunarodnoj solidarnosti koja prevazilazi sve kulturne granice – ti koji su raskinuli sa „Rusijom.“

Tokom predavanja briljantnog kompozitora opere Ilije Ramuzenka, jedna od Ilijinih koleginica, glumica Marička Štirbulova, govori o svom odnosu prema Rusiji: „Takozvano ‘bratstvo’ između naših naroda oduvek je bio izgovor za potiskivanje ukrajinske kulture. Zato me je duboko dirnula izjava pisca Saše Dovžika: Ruski je moj maternji jezik, a oslobođenje znači iščupati ga iz mog grla.“

Dok rat ne završi, Ilijin moto je: „Nemoguće je da volim kulturu koja želi da uništi mene i sve što volim.“ Ulica ispred zgrade u kojoj se održava njegovo predavanje preimenovana je na početku rata: od Puškinove ulice postala je Čikalenkova ulica, nazvana po poznatom ukrajinskom piscu i publicisti. To što verovatno nijedan čitalac ovih redova nikada nije čuo za to ime predstavlja još jedan primer efikasnosti kulturološkog imperijalizma.

Jutro pre mog odlaska posećujem teatar veterana. Ljudi sa protezama, sa licima koja su uništena i spaljena bombardovanjem, izvode svojevrsnu ironičnu Eneidu: priču o nemogućem povratku kući iz rata, o nervozi i neizvesnosti onih koji se vraćaju. „Braća po oružju postala su braća u umetnosti,“ našalio se jedan od njih. Kao i na svim mojim putovanjima, postaje mi jasno da je jedna stvar analizirati konflikt izdaleka. Ali biti tamo, usred svih kontradikcija, nešto je sasvim drugo. Gde se završava ravnodušnost, a gde počinje solidarnost? Šta da radim sa svojom ljubavlju prema onoj drugoj Rusiji, koja me prati još od detinjstva, od Puškina do Čehova? Jedno je jasno: svako ko očekuje oproštaj za nadmeno ponašanje i popustljivost u vreme etničkog rata do istrebljenja, to sigurno neće pronaći u Kijevu. „Ne treba nam sažaljenje,“ kaže jedan od veterana dok se pozdravljamo, „već pravo razumevanje. I pre svega, podrška.“

Milo Rau, umetnički direktor Bečkog festivala, radio je u Moskvi do 2013. godine i bio je proteran iz Rusije nakon postavljanja „Moskovskih suđenja“. Od tada mu nije izdavana viza za Rusku Federaciju. Sada ga je njegova turneja Resistance Now! dovela u Kijev.